Viktor Radonjić


Pod brazdama dlana

*
Lepet
Lepljiv
Jezicima dremljivog grada
Krov se umnožio
Rebrima
Tajna je u konstruktu jednine
Ekranom
Što titra kočenjem plavetnila
Nemuštim
U slivnicima roja mesečevih mena
Otkopčavaš katanac
Jedan
Drugi...
Četvrti
Spavaćica samo misli da je sama
Na kaldrmi koža
Stopalo
Odvaja
Topot vukova
Bezubih
Žednih gladi
Iz bljeska stida
Krvavim žilicama
Baštom zaturenih zenica
Špijun sa bradavica
Izdao je svemir
Onome koga pozivaš
A ne možeš znati
Jer u mojoj sobi nema svetla


*
Smešak
Pritvor
Zatvoreni vid
Jasno je krije
Kapljicama
Brašnjavim
Zadah je gvozden
Muzika sladi svoju pesmu
Na zglobovima žice
Ti
Ja
Ja
On
Slutnja
Da je oštrica ćutnje


*
Škripim
Stihom
Vašim
Sitnim trenjem
Stigao sam unazad
Vrenjem
Ubrzanim
Zrenjem
Kroz povratak u napupelo
Poniranjem u strugotine
Sperme i creva
Jezik
Vaš
Jezikom se kadi
Teranje
U majčinu
Dužicom spiska
Izmicanjem broja
Uzdignuta reč
Luta pravom
Na sakralnu ismejanost
Pustinjama
Raspuštenim
Ružičastim
Nesavladiva je zadriglost
Oca
Bačen u okean urne
Otkačen burom pomodnih smirenja
Divalj slovom u ravnici duše
Vašim
Što može sve
Dok lije se u reč
Stih
Premazan krvlju
Natopljen istom bojom
Malo može
Zaštićen od sunca
Otac
Možda i ne postoji
Ipak
Tu je
Življi nego ikad


*
Ćutimo
O kiši
Ćebetu na travi
Potopljena ostrva
Iz daha
Cede pupčanu vrpcu
Nerođene smrti
Žmurim
Ruke
Kao da znaju
Da će postojati i sutra
Miruju
Na bubnjevima ranih ljudi
Duh noći
Otkrio se na usni
Donjoj
Bezmalo beloj
Nag
Zaplašen počinkom
Osluškujemo grane
Iz trupa zimskih ptica
Opirem se zadahu susretanja
Novog
I ponovljivog
U starenju pauze


*
Sudar podlaktica
Rogovima nadlanice
Luk je zaobljen oštrim uglom
Isijavanje litica
U podnožju grudi
Kod treće bradavice
Usne ljušte hrabrost očnjaka
Pomorandže i duvan
Mirišu na purpur iznad natkasne
U klinču međunožja
Bele noći
Plešu smrt putnika
Na polovima
Požar u nozdrvama
Jača pepeo
Nemoć tela
Nepoznanica je ujela fatum
Privođenjem svoda
Postala je tiša
Vodeći ljubav
U izmicanju smera


*
Tu sam
Negde
Gde nije blizu
Zemlja posuta injem
Nekud
Gde gutam smernice
Ka stazama svile
Tu sam
Na stranicama sveta
Što tvrdi da je ploča
Tu
U susretanju dva zida
Okrečenih nedogleda
Tu sam
I kada vidiš
Da sam najviše tu
U cvatu peska
Pod brazdama dlana
Tu sam
Na kapi rose
U auspuhu automobila
Tu
Nad miškom diva
Gazeći mrava
Tu
Sa mlazom
Što šiklja
Iz pupka
Pitomih potoka
A zapravo
Nisam
U dodiru
Pokretu
Pogledu
Tu sam
Kao naznaka

 

Viktor Radonjić je rođen 1973. godine u Beogradu. Poeziju je objavljivao u Internacionalnoj reviji ,,Signal’’,  Savremeniku, Gradini, Mostu, Poljima, kao i na internet portalima – Balkanski književni glasnik, Knjizevnost.org, Projekat Rastko i Knjigomat. Objavio je zbirke pesama: Nadir (2002), Tmina i srebro (2004), Ekologija fraze (2005) i roman Prozor u zid (2010). Živi u Beogradu.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 2, Mastilo tek primetnog smeška