Lujza Glik


Ahilov trijumf

 

Fantazija

Reći ću ti nešto: svakoga dana
Ljudi umiru. A to je tek početak.
Svakoga dana, u kućama pokojnika, nove udovice se rađaju,
Nova siročad. Sede sa prekrštenim rukama,
Pokušavajući da odluče šta će sa ovim novim životom.

Onda su na groblju, neke od njih
Po prvi put. Uplašene su plakanjem,
Ponekad neplakanjem. Neko se nagne,
Kaže im šta da urade sledeće, što bi moglo značiti
Da treba da kažu nekoliko reči, ili ponekad
Da bace poneki grumen u otvoren grob.

Posle toga, svi odlaze u kuću,
Koja je odjednom puna posetilaca.
Udovica sedi na kauču, veoma svečano,
Ljudi staju u red i prilaze joj jedan po jedan,
Ponekad je uzmu za ruku, ponekad zagrle.
Nađe prikladnu reč za svakog od njih,
Zahvaljuje im, zahvaljuje im što su došli.

Duboko u srcu, želi da odu.
Želi da se vrati nazad na groblje,
Nazad u bolesničku sobu, u bolnicu. Zna da
To nije moguće. Ali to je njena jedina nada,
Da se vrati unazad. I to samo malo,
Ne tako daleko do venčanja, niti do prvog poljupca.


Kirkina moć

Nikada nisam nikoga pretvorila u svinju.
Neki ljudi su svinje; Ja samo učinim
Da izgledaju kao svinje.

Muka mi je od tog sveta
Koji dozvoljava da spoljašnjost preruši unutrašnjost.
Tvoji ljudi nisu bili loši ljudi;
Nedisciplinovan život
Učinio im je to. Kao svinje,

Uz moju negu
I negu mojih dama, oni su
Postali mili, kako treba.

Onda sam poništila čini, pokazujući svoju dobrotu
Kao i svoju moć. Videla sam da

Možemo biti srećni ovde,
Kao muškarci i žene
Kada su im potrebe jednostavne. U istom trenu,

Predvidela sam tvoj odlazak,
Tvoji ljudi su uz moju pomoć prkosili
Moru koje urla i besni. Misliš

Da me je nekoliko suza uznemirilo? Prijatelju moj,
Svaka čarobnica je
Pragmatičar u srcu; ne vidi suštinu onaj ko se ne može
Susresti sa ograničenjem. Da sam htela samo da te držim

Držala bih te kao zatvorenika.


Kirkina žalost

Na kraju. Obznanila sam se
Tvojoj ženi onako kako bi
Neko od bogova to učinio, u njenoj kući, na
Itaci, glas
Bez tela: zaustavila je
Tkanje, okretala glavu
Prvo na levo, onda na desno
Mada je bilo uzaludno naravno
Pratiti glas do bilo kakvog
Stvarnog izvora: sumnjam
Da će se vratiti razboju
Sa onim što sada zna. Kada je
Ponovo vidiš, reci joj
Da ovako bogovi kažu zbogom:
Ako sam u njenoj glavi zauvek
Tada sam u tvom životu zauvek.


Nostos¹

U dvorištu je bilo drvo jabuke –
To je bilo pre
Četrdeset godina – pozadi
Samo livade. Nanosi
Šafrana na rosnoj travi.
Stajala sam na prozoru:
Kasni april. Prolećni
Cvetovi u susedovom dvorištu.
Koliko je zaista puta to drvo
Procvetalo na moj rođendan,
Baš na taj dan, ne
Ranije, ne kasnije? Zamena
Nepromenljivog
Za promenljivo, za ono što napreduje.
Zamena slike
Za neumornu zemlju. Šta
Znam o ovom mestu,
Višedecenijsku ulogu drveta
Koju je preuzeo bonzai, glasove
Sa teniskog igrališta –
Polja. Miris visoke trave, sad posečene.
Kao što se očekuje od lirskog pesnika.
Pogledali smo u svet jednom, u detinjstvu.
Ostalo je sećanje.


Sneg

Kasni decembar. Moj otac i ja
Idemo u Njujork, u cirkus.
Nosi me
Na svojim ramenima po oštrom vetru:
Komadići belog papira
Padaju preko pragova između šina.

Moj otac je voleo
Da stoji ovako, da me nosi
Tako da ne može da me vidi.
Sećam se
Kako sam zurila pravo napred
U svet koji je moj otac video;
Učila sam
Da gutam njegovu prazninu,
Težak sneg
Koji nije padao, već kružio oko nas.


Vrt

Vrt ti se divi.
Zbog tebe se premazuje zelenim bojama,
Zanosnim crvenilom ruža,
Da bi ti došla u njega sa svojim ljubavnicima.

A vrbe –
Vidi kako su izgradile ove zelene
Šatore tišine. Ipak
Još nešto ti nedostaje,
Tvoje telo tako meko, tako živo, među kamenim životinjama.

Priznaj da je užasno biti nalik njima,
Nepovrediv.


Uspavanka

Moja majka je stručnjak za jednu stvar:
Slanje ljudi koje voli u drugi svet.
One male, bebe – njih
Ljulja, šapuće im ili tiho peva. Ne znam
Šta je uradila mom ocu;
Ma šta to bilo. Sigurna sam da je bilo ispravno.

Zapravo to je ista stvar, pripremati nekoga
Za san, za smrt. Uspavanke – sve one kažu
Ne boj se, tako one parafraziraju
Otkucaj majčinog srca.
Tako da se oni koji će živeti polako smiruju;
Umirući su ti koji ne mogu, koji odbijaju.

Umirući su kao žiroskopi –
Okreću se tako brzo da se čini da miruju.
Onda se rasprše: u naručju moje majke
Moja sestra je bila oblak atoma, čestica – to je razlika.
Kad dete spava, još uvek je celo.

Moja majka je videla smrt: ne govori o integritetu duše.
Držala je dete, starca, dok je u poređenju sa njima mrak postajao
Čvrst oko njih, konačno se pretvorivši u zemlju.

Duša je kao sva materija:
Zašto bi ostala netaknuta, ostala verna svom jednom obliku,
Kad može da bude slobodna?


Ahilov trijumf

U priči o Patroklu
Niko ne preživljava, čak ni Ahil
Koji je bio skoro bog.
Patrokle je ličio na njega; nosili su
Isti oklop.

Uvek u ovakvim prijateljstvima
Jedan služi drugome, jedan je manji od drugog:
Hijerarhija je
Uvek očigledna, mada se legendama
Ne može verovati –
One potiču od preživelog,
Onog koji je bio napušten.

Šta su grčki brodovi u plamenu
Naspram ovog gubitka?

U svom šatoru, Ahil je
Žalio celim svojim bićem
I bogovi su videli
Da je on čovek već mrtav, žrtva
Onog dela sebe koji je nekog voleo,
Dela koji je bio smrtan.


sa engleskog preveo Nikola Živanović


1 Grčka reč za povratak kući. (prim. prev.)


Lujza Glik (Louise Glück) je američka pesnikinja rođena 1943. godine u Njujorku. Diplomirala je na univerzitetu Kolumbija i predavala na više univerziteta. Objavila je petnaest knjiga poezije i jednu knjigu eseja o poeziji. Zastupljena je u brojnim antologijama savremene američke poezije. Dobitnica je mnogih nagrada, uključujući i Pulicerovu, Nagradu Američke akademije, Njujorkerovu nagradu za poeziju, Nagradu Volas Stivens i druge.