Artur Zi


Svetlost Zemlje

Iskošena svetlost

Iskošena svetlost razlivena po malteru zida
senke cik-cak izdignutih grana šljive.

Mogu videti proređivanje grana sve do samih prutića.
Moram ispitati to što kažeš, to što ona misli,

ono za šta on veruje da je snaga genetike,
ono oko čega se oni slažu da je neizbežno. Moram

ispitati to vrdajući, bičujući stišanost forme
kako bih video sebe čak i dok gledam asortiman

narova i tikvi poslužen na stolu za Smrt.
I šta ako Smrt pojede nekoliko semenki nara?

Osigurava li to nekoliko godina oporog proleća?
Vidim jednu tikvu, žutu od sredine ka vrhu

i tikvičasto zelenu na dole, ali već je
jedan veliki narandžasti nar nagrižen do crnog.

Nemam pojma zašto neko preživi noći ubijanja.
Moram ispitati to što kažeš, ono što osećam,

ono čemu se nadaš, ono što znam. Moram ispitati
smrt dok gola svetlost rešeta grane šljive.


Svetlost Zemlje
(odlomak)

1

„Jebi se, jebi se“ ponavljao je dok se vozio niz prašnjavi put
i dok su grane tamariska grebale bok pik-apa;

šta grebe u umu dok se širi ka pomrčini?

„Žodido,“¹ trgnuo se i izvrnuo beonjače;

„Ono što dolazi iz tame, napadam tamom“

ko čuje noćno cvetanje cereusa
rašireni beli cvet kraj prozorske daske?

pucketanje plamena u kaminu;

zapljuskivanje talasa o stenu
dok se manta raža okreće i hrani planktonom;

dahtaj kada je bacio pogled na čitulje;

dahtaj kada je odvijala tačkastu kinesku hartiju i otkrila plakat
sa otisnutim slovima;

buktanj šibice dok pali bele voštane sveće;

ona provlači svoju kosu kroz njegove prste na nozi;
on trlja dlanom njene bradavice;

„Ono što dolazi iz svetlosti, napadam svetlošću“;

zglobovi su mu pucketali dok je na prstima išao ka kupatilu;

hodajući ka mački koja je žvakala miša u mraku.


2

Pešačeći uz stazu u botaničkoj bašti Manoa Veli
maše rukom da zaustavi dok pokušava
da uvidi da li je crvenouhi ili
čađavi bulbul upravo sleteo na granu.
Spazio sam makadamija orah na zemlji,
bacio pogled na obližnje drvo gde su me šokirala
dva ogromna ploda hlebnog drveta koja vise sa stabla.
Otkrovenje nikada ne dolazi kao list paprati koji se
razmotava u izmaglici; dolazi kada se sapletem o korenje,
spljeskam komarca na ruci. Idemo dalje,
ali se zaustavljamo kada se komarci podignu u oblak
dok posrćemo u gomilu ružičastih jabuka koje trule na zemlji.
Pa iako nastavljamo ka ćorsokaku
gde se voda sliva niz okomitu stenu, um se zaustavlja ovde:
tu gde muhara ispušta oblak spora
u sveži avgustovski vazduh; gde ljubavnici šalju
svetlost zemlje ka četvrt-mesecu; gde
telefon zazvoni i ja učim o samoubistvu,
rupa ključaonice narasta u pomračenje; gde
voda kaplje dok silazim u nagnuti hodnik od crne lave.


3

Reci zub;
reci istanjio je škrgutanjem zube u snu;
reci svakog proleća on oguli plavu farbu sa prozorske daske;
reci okean treperi;
reci izobličena linija od krede koja škripi niz tablu otvara
crni procep;
reci dim od žute kedrovine na plutajućoj kući izdiže se iz peći na drva;
reci gori;
reci zgužvani beli papiri šuškaju, a onda planu u žutim vijuganjima
plamena;
reci paralelne linije se dodiruju u beskonačnosti;
reci ljuska;
reci signalno svetlo ciči kreni zeleno smeh;
reci cika, paranje, tresak, bupnjava, ogrebotine na karoseriji, krvarenja do kosti;
reci hijena;
reci divlja mačka oderane kože;
reci crni zrikavac cvrči u uglu sobe;
reci obesiti;
reci volovska plećka visi sa kuke;
reci potkresane ruže, rasekla je levi zglob;
reci govneta razmaz zanjihane kose kao list zlatni mulj;
reci pukotina;
reci razbijanje čaše za vino u belu salvetu oporavlja srebro izvorne svetlosti;
reci prskanje očne jabučice bele kao jaje;
reci ispirati;
reci saviti se do zemlje, naći jedinu stabljiku koja pupi zlato.


U tvoju čast

U tvoju čast, čovek pokazuje brancina
vezanog upredenom zelenom algom za crno lakirani tanjir.

„Ah“, čuje se širom sobe:
nisi siguran šta će se sad dogoditi.

Možeš kroz teleskop posmatrati svetao
pun mesec naspram dubokog i tamnog prostranstva,

videti sve od Zaliva rose do Mora nektara,²
ali ne, ta lepota imenovanja je mahinacija.

Koje su misli lovaca dok se voze kući
praznih šaka nedeljom popodne?

Njihov koncept časti možda se podudara
sa tvojim konceptom okrutnosti. Kosina

svetlosti dok sunce posustaje je nož
koji odvaja volju i činjenje u beskrajno tanke

i prozirne kriške. Gledaš u oko brancina
bistro i blistavo. Izgleda da se škrge pomeraju

tek neznatno. Brancin miriše
na san ali ovo nije san. „Ah,

kakva poslastica“, čuje se širom sobe
dok se brancin iznenada zapraćaka.

Krvari i praćaka se, krvari i praćaka se dok
domaćin seče krišku po krišku svetlucavog sašimija³.


Prolećni sneg

Prolećni sneg se poklapa sa šljivama u cvatu.
Kroz mesec dana zaboravićeš, a onda se opet setiti kada se
devet gavranova smestilo na brest, zanjihan na vetru.

Setiću se kako sam zakočio i zaustavio se,
a radkapna se otkotrljala niz raskrsnicu.
Besan čovek melje biber na salatu;

To ja kao kada zakucavaš metalnu amajliju u
ragastov na prozoru. Ako smo, u najdubljim
emocijama opsednuti idejom posedovanja,

nikada ne možemo povratiti ono što je naše.
Zvuci abakusa su pojačani i kondenzovani tako da
podsećaju na zvuk grada koji pada po limenom krovu,

ali um se otvara ka mirisu munje.
Od jake vreline tela su isparila sve do senki;
u sećanju, ljudi crtaju konture tela po zidovima.


Tačka na glavi vola

Tačka na glavi vola, trup ose, zečiji rep,
presek bambusa, vodeni čičak, slomljena grana,
noga rode, motka za nošenje goriva:
ovo su osam grešaka kada kaligraf
početnik nema valjan alat.
Nemam nazive za ono što može poći naopako:
rendajući šargarepe, žena posrće
kada tumor na njenom bubregu pukne;
bronzani odlivak od navrtnja
zaglavi se u horizontalnom stabilizatoru aviona,
i prouzrokuje porinuće u Tihi okean;
„Hijena!“, čovek viče u tami
i treskom zatvara vrata. Zapanjen,
čujem grebanje, znam da se moram spetljati
posrnuti, pogrešiti, pasti; pa ipak, ponekad
i na najmračnijem mestu postoji bela fleka,
tačka na glavi vola; kada sam u prolazu
to je brizganje plamena šibice,
svetleći moljci pušteni u vazduh, vazduh
koji talasa i muti površinu sveta.


sa engleskog preveo Vladimir Stojnić