Dajan Vord

 

Ispražnjena lica pred kamerom

Devet desetina našeg tela

Sinoć su kamuflirane misli govorile kroz usta
pritisnuta na tkaninu rukava, tvrdu ivicu
lopatice. Bačena da se priključi napuštenom
stadu, miljama do cilja, nejasnog pravca, oljuštene
svesti: dužina ogrubele staloženosti, koža retkih
životinja, želja skrivena u glatkom slajdu od vrha
do nožnog prsta.

Glagoli su brzi, spori. Ono što sam uzela je uzeto.
Oštećenja pokrivaju rečnik, moja usta strašna
tama koja okružuje bodlje shvaćene kao istina,
upadaju u snove koji treba da se žive.
Ovde moj sektor, kaže glas koji je
tamo. Telefon zazvoni.

Te godine su zapetljana namera, usporena
do dve ruke koje su crnim ugljem ocrtane na zidu
iznova i iznova, nestrpljivi prsti lupkaju kolebljivo
u noći, pogledi koji čeznu da zamene
mesto za trenutak bezuslovnog puštanja.
Željena samoća i željena veličina su
ludilo koje izmiče našoj kontroli. Pokaži
drugo lice. Dragi na kraju ove rečenice
neće. Na sredini je podeljena na dva konusna
oblika koji uzvikuju odgovarajuće fraze i stavove.

Obučene u crno, noge ljušture, blokiranih ruku.
Nekada sam bila u srebrnoj i sivoj boji, u ružičastoj ili
sam pribadala nakit za grudi, ali pogledaj. Stojim,
čekajući, preko puta tebe. Izađi kroz ta vrata. Zagledaj se,
direktno u izraze straha. Stani, ruke se drže sve do ovde.
Zagledaj se, oči koje su ovde iznivelisane. Kretnja,
usmerena do ovde i nestala.

Misao na poljubac je trajala 2 minuta, zaustavljena. Duže
nego što je zasluženo, oštra koplja leda su mentalne
slike, svakog dana zadržane, zagrljene juče, ne
sutra. Hemija zaboravljena, sličan laseru, minut
naplaćuje važnost položaja, maršira u krug
oko figure koja se rotira, postaje kasno.

Jedna proširena fraza je lepota, prsten reči, kompjuterizovana
u beskrajne načine od iste fragmentirane definicije.
Odgovor je bio neadekvatan, dublovi nameravaju da obuhvate,
i kontrolišu.

Detalj se prikrada telima koja negiraju ono što prsti,
greškom, osećaju. Kampanja protiv zamki, ispražnjena
lica pred kamerom, moje telo odlaže svaki dan,
moj šlem ili moj šešir, odgovor kao pitanje, tačka
senke koja je nepomična nekoliko minuta i onda ode.

Rođena, okolnost koja negira neizbežnost. Okružujući
moju ruku, dnevnosti brišu uzaludnost, slogani ukrašeni, a onda
prebijeni, krv na mojim prstima, a ne strah, osećaj koji
primorava da se napreduje, smeh vraća bumerang preovlađujućih
fraza.

Hrana podignuta ka usnama, telo popunjava odeću, misli
sadrže želju da misle, sreća stvara volju da se
nastavi. Ja sam tebe posmatrala takođe. Pronašla sam treću
osobu koja je pisala tako sporo da je jedna fraza sadržala
mesece vremena: ne kondenzovane, ali ubedljive. Posmatram kako bih
uvidela da sam vredna naklonosti, aktivnog odlaganja. Dok tvoja ruka
luta precizno prema stolu, tvoji prsti jedan po
jedan puštaju čašu i sa mnom smo završili,
nežno.

Početi sa ukazivanjem na mesto koje  je devet desetina. Malo
u obimu, leži sputano u našem telu. Dete
vizualizuje sferu koja lebdi kroz šuplje ruke i noge,
pleše kroz torzo. Sadrži ostatak, ali
je konačna. Čini se da je beznačajna tačka,
slobodna unutar sebe, dozvoljavajući zabludu, savršenstvo
pripada negde iza tebe, i onoga šta ćeš uraditi, kao što
u vremenu nikad ne postoji devet desetina. Samo njegove
beskrajne slike.

Reči zbunjuju teritoriju ka kojoj se okrećemo, tišina
pretnja kao smrt, današnje okruženje čini se da je ispušteno
u nasumičnim prostorima, usamljenost nastavlja nevidljivu
evoluciju, i posmatra nas, posmatra mene, figuru izvitoperenu
u povijenog čoveka, hrpu vazdušnih džepova kao što su
roze perle ili prelivi skale se mreškaju unaokolo i udaraju
nežno u moje telo, njegovo telo, njegov odnos prema njima
menja se kako oni odstupaju, iako je on, ja sam ostala nepomična,
netaknuta.

Sfera, koju je svet učinio podesnom za rukovanje, razbijena na dva jednaka
dela, glatke površine nastale jednim rezom, obličja
u ogledalu, grebeni i pokidani  prostori, prostori oka skupa
kao savršeni, ali milijarde ruku nikada ih ne mogu preuzeti.
Dve polovine koje postaju dve kupole na zgradama
suprotstavljenih vlada, dve činije supe, po jedna za svakog
od nas, ili dvoje grudi: polulopte logike i svrhe,
lideri moje telesne strane sa sposobnošću da
proizvodi druge, da se pridruži milijardama čije se volje tumbaju
jedna preko druge, ustupaju  tajne, privremene, a onda čekaju
reakcije kao da će biti eksplozije, ali
njihove tajne su odgajane u drugim rukama, onda je
signal odreći se zauvek, prostor nije
prazan, samo trenutno nije zauzet.

Red zamki uspeva da izbegne sopstveni trzaj.
Postoji preplašeni čovek koji oseća da je stranac
on sam, on koji se ogleda u licima oko sebe. Postoji
telefonski poziv iz daleka za tebe. Postoji niz
brojeva koji te identifikuju kao rođenog da prevaziđeš
središte noći, kroz popodneva,
do sredine jutra, rane večeri, ponavljajući tako da izgleda
da su to sve prelamanja od vremena koje rikošetira, koje više
nije linearno, ponavlja greške i omiljenosti. Vibrirajući
tvoje telo, snimljeno u tvom umu, beskrajna petlja,
zid oko sela, svaka slika tačna iako
izobličena istezanjima i kontrakcijama.

Sinoć sam bila usta pritisnuta na lopaticu
u isto vreme bila sam najtvrđa ivica
same kosti. Bila sam dve figure, a ne tri,
sužavajući se ka udaljenoj liniji koja označava
horizont, poznat po tome da razmenjuje mesto sa tobom.
Tri figure su nacrtane zajedno dva puta:

Prva, kao čiča gliša ili u punoj perspektivi
na belom papiru rukom koja je slobodna da sanja,
i koja pravi mesta za drugi crtež,
trenutak za koji je mašta oduvek znala da
može uključiti tebe, mene i spektar zamenica
dok vode razgovor kao pozadinu
neravnih linija izolovanih tela koja se kreću kao
jedno, dobrovoljno skupljena u gomilu, onda puštena.


Ljupka stvar

Kolone konstruisane od mahnite prašine
zaboravljene ispod tepiha. Jedan ljupki
delić je brkanje ove prašine
sa glibom hiljade drugih
mesta, beskrajni broj tragova može se
napraviti ali ne i prepraviti. Ja sam lažov
i proizvođač činjenica; monstrum i
neverovatno dobronamerna duša.
Moje reči nisu nove, ove misli, takođe
su stare. Vreme koje nam je dozvoljeno da ovde
provedemo je ljupko: kao da ga odlažu dve žice,
jedna crvena, a druga plava, spojene na vrhovima
jednom kapi lepka u obliku dragulja.
Da je ovo soba, legla bih dole,
telo bi mi raslo i rasklapalo se komotno
ka sva četiri ćoška, u svaku pukotinu
podnih dasaka. Zato što želim
da pokušam ovo, ja sam integralni deo
sirove istančanosti života. Ovo je
ljupko, nije pitanje veličine, ovo je
malena stvar. Didaktička hrana koja je hrani
kontrolisana je. Njena pohota je nešto više
od slot mašine ili doskočica.
Nedovoljno blesava da bi rekla da je sve
trajno, a dovoljno hrabra da prizna,
u ovom kontekstu, zagledana ljupka stvar
nije mogla da bude napravljena po propisu. Visokom
propisu koji nikad nije čak ni odsanjan niti dupliran,
i koji se može pratiti u savršenim virenjima
ispod mahnitih brisanja.


sa engleskog preveo Vladimir Stojnić


Dajan Vord (Diane Ward) je američka pesnikinja rođena 1956. godine u Vašingtonu. Njena poezija se najčešće vezuje za prvi talas jezičke poezije koja je bila u usponu sedamdesetih godina 20.veka. Objavila je petnaestak zbirki poezije u periodu od 1977. godine do danas. Dobitnica je mnogih nagrada i uvrštena je u brojne antologije savremene američke poezije. Sarađivala je sa kompozitorom Majklom Vebsterom koji je pisao muzičku pratnju za njene pesme i sa avangardnom muzičarkom Emili Hej. Živi u Santa Monici, Kalifornija.