TEMAT: E.E. Kamingz


temat priredila Ivana Maksić

Ivana Maksić

ŽENSKO PISMO U POEZIJI E. E. KAMINGZA

a) Koncepti francuskih poststrukturalističkih mislilaca i feminističkih teoretičarki. Nove teorijske prakse.

Zna li subjekt šta radi dok govori?¹

Činjenica da će se u ovom radu razmatrati žensko pismo u delima muških autora, odnosno poeziji E. E. Kamingza, nameće obavezu uspostavljanja određenog konteksta u kome bi tako nešto bilo izvodljivo, odnosno poziciju govora uslovljenu i naslonjenu na nasleđe poststrukturalističkih teorija, budući da i sam koncept ženskog pisma u onom smislu u kom će se o njemu ovde govoriti, upravo iz njih i proističe.

Tokom 1970-ih godina dvadesetog veka u okviru francuskog poststrukturalizma rađaju se nove teorije koje će bitno i dalekosežno uticati na poimanje književnosti i odnos prema tekstu uopšte. Ove teorijske prakse zastupaju stav da jezik ne opisuje neku „odvojenu, nepromenljivu, konstantnu spoljašnjost, već je konstruiše.“² Za razliku od strukturalističkih shvatanja, poststrukturalisti smatraju da značenje nije određeno, već da reči i rečenice svakog teksta, bilo poetskog ili proznog, menjaju značenje „u zavisnosti od vremena, konteksta i osobe.“³ Poststrukturalizam se ne može smatrati jedinstvenom teorijom ili teorijskom školom. Njegova pojava se najčešće vezuje za radove francuskih teoretičara, „koji uglavnom sebe odbijaju da zovu poststrukturalistima.”⁴ Najznačajniji od njih su su Julija Kristeva, Rolan Bart, Žak Derida, Žak Lakan, Žil Delez, Mišel Fuko, Žan Bodrijar, Elen Siksu i drugi. S obzirom na to da su ovi autori uglavnom i sami bili strukturalisti, poststrukturalizam bi se mogao odrediti kao ,,razvijanje, problematizacija i prevazilaženje (pre svega francuskog) strukturalizma, odnosno, kao svojevrsna strukturalistička autokritika.”⁵

Dovodeći u pitanje ključne strukturalističke pojmove i, posebno, strukturalističke binarne parove: označitelj-označeno, priča-diskurs, dubinska-površinska struktura teksta, tekst-kontekst, poststrukturalistička teorija „osporava strukturalistički stav o zatvorenosti i definitivnosti značenja ukazujući na njegovu procesualnost i prevazilazi strukturalističku – gotovo isključivu – usmerenost na unutrašnjost i dubinu teksta usmeravajući pažnju na površinu i kontekst teksta.”⁶
U postmodernizmu dolazi do kritike binarnih opozicija kao što su muško/žensko, razum/telo, kultura/priroda, na kojima se temelji zapadnjačka misao jer one, kako je smatrao Derida, konstituišu „nasilnu hijerarhiju u kojoj jedan od ovih termina dominira nad drugim“⁷, odnosno drugi je uvek izražen i iskazan kao negacija prvog. „Opozicija metafizičkih pojmova (na primer, govor/pismo, prisustvo/odsustvo itd.) nikad nije naspramnost dva termina, već hijerarhija i poredak podređenosti.“⁸ Deridina kritika binarnih opozicija je vrlo važna zbog dovođenja u pitanje prostora između označenog i označitelja, odnosno implikacije da je značenje svakog teksta nestabilno. „Analiza proizvodnje značenja kod Deride podrazumeva suštinsku kritiku zapadne filozofske tradicije, zasnovane na ’metafizici prisustva’, po kojoj je značenje u potpunosti prisutno u Reči (ili Logosu).“⁹ Osim toga, Derida je pokrenuo pitanja „filozofskih osnova književne teorije i kategorije književnosti u celini“¹⁰, čime je bitno uticao na književnu teoriju, „pokazavši da je književnost kao kategorija zapravo jedan filozofski, tačnije metafizički pojam.“¹¹ Deridina dekonstruktivna čitanja ukazala su na semantičku nestabilnost i nemogućnost konačnog značenjskog određenja bilo kog teksta jer nijedan kontekst ne može biti konačno definisan,  otkrivajući da istina određenog diskursa, pre svega zavisi od tehnika i stilskih figura koje su korišćene da nas u tu istinu ubede. Žak Derida smatra da značenje (označavanje) nije proizvedeno u „statičkom odnosu binarnih opozicija, već nastaje ‘slobodnom igrom označitelja’.”¹² Jedna od glavnih postmodernističkih postavki je da sve što imamo jesu tekstovi¹³, ili – nepregledan korpus tekstova¹⁴ koji proizvode svoja značenja u neprestanoj intertekstualnoj igri. Shvatanje teksta kao nečeg što (se) proizvodi, odnosno stavljanje akcenta na njegovu materijalnost, kao i problematika diskursa i prava / zabrane na diskurs, vrlo su značajne teme kada govorimo o ženskom pismu ali i o poststrukturalizmu i postmodernizmu. Za ovakav način razmatranja teksta i književnosti, vrlo je važno uzeti u obzir i studije kulture, koje teže da „demistifikuju i da ukažu na konstruisani karakter tekstova kulture, na mitove i ideologije koji se nalaze u njenoj osnovi...dovodeći u pitanje sve ono što jedna kultura naturalizuje tj. prikazuje kao prirodno, neminovno i po sebi razumljivo.“¹⁵

Jedan od nezaobilaznih savremenih lingvista i teoretičara književnosti, Rolan Bart, je u svom delu Zadovoljstvo u tekstu¹⁶ pisao o eksploziji jezika, o jeziku koji više nema značenja, definišući ga kao prekomerno zadovoljstvo - jouissance. On tu označljivost definiše kao „smisao u onome što je proizvedeno čulno“¹⁷, kao „ono materijalno, telesno, čulno u tekstu/ teksta što izaziva telesnost recepcije teksta i time menja strukturu uobičajene čitaočeve/teljkine recepcije, odnosno uznemirava njegove/njene istorijske, kulturne i psihološke pretpostavke čitanja.“¹⁸ Bart se bavi time „kako tekstovi znače, pre nego šta znače“¹⁹ i neizostavna je figura za svakog ko pokušava da promisli nešto o savremenoj književnoj misli ili se zanima za književnost iz aspekta savremenog teorijskog trenutka; figura koja je svoje delovanje posvetila „snažnim uzdrmavanjem ortodoksnih shvatanja književnosti.”²⁰

Drugi značajan poststrukturalistički mislilac, Mišel Fuko, u svom predavanju naslovljenom Poredak diskursa²¹ govori o tome da niko ne može ući u poredak diskursa ako ne zadovolji određene zahteve, kao i da je svaki obrazovni sistem zapravo „politički način da se održava ili menja prisvajanje diskursa, zajedno sa znanjima i moćima koje oni nose.“²² Ono što je značajno u ovoj Fukoovoj knjizi koja je zapravo njegovo uvodno predavanje na Kolež de Fransu jeste pisanje o postupcima isključivanja i kontrolisanja diskursa koji su oduvek postojali i koji se uglavnom odnose na „tabu predmeta govora, ritual okolnosti govora i na isključivo pravo subjekta koji govori“²³. Ovaj Fukoov tekst je nezaobilazan za razumevanje filozofije i jezika u drugoj polovini dvadesetog veka. Njegova rečenica „Moramo poimati diskurs kao nasilje koje činimo nad stvarima; u svakom slučaju kao praksu koju im namećemo“²⁴ može se smatrati ključnom za shvatanje da tekst proizvodi stvarnost a da nikako nije obrnuto slučaj što je i jedna od osnovnih pretpostavki ženskog pisma. U prilog Bartovoj tezi o smrti autora, dopisujemo lagodno i Fukoova promišljanja o tome da  nijedan autor ništa nije hteo da kaže, da je uopšte pitanje šta je hteo da kaže pogrešno, jer „ono što je hteo da kaže on je već rekao, što će reći da sve što nam on nudi jeste izraz, jezik, a ne nekakva namera, skriven unutrašnji život, ili, još gore, nekakva suština koja bi išla pre, ili mimo autorovog jezika.”²⁵ Pišući o Rolanu Bartu, Džon Starok je to isto rekao: „Mi pretpostavljamo da se proces označavanja kretao od označenog ka označitelju: pisac je znao šta je hteo da kaže, kada je odlučio kako to tačno treba reći. Uznemirimo se ako se od nas traži da poverujemo u suprotno, tj. da je prvo odlučio kako nešto da kaže i tek tada otkrio šta „to“ znači.”²⁶

Francuski poststrukturalisti izvršili su ogroman uticaj na angloameričku teoriju književnosti i percepciju književnog dela. Najal Lusi je u Postmodernističkoj teoriji književnosti pisao o tome da su ’stvari kakve jesu’ zapravo „posledica tekstualnih operacija“²⁷, tako da ’stvarnost’ nije nikada „ništa drugo do tekstualna projekcija.“²⁸ Ako razmatramo promenu u statusu subjekta na prelazu iz modernizma u postmodernizam, možemo se poslužiti konstatacijom Frederika Džejmsona da je u postmodernizmu „rasparčanost subjekta zauzela mesto otuđenosti subjekta“.²⁹ Glasovi postaju pluralni, jezik kojim se saopštavaju je vrlo često difuzan, heterogen, nekoherentan, višesmislen.

Oslanjajući se na teorijske koncepte poststrukturalizma, nadovezivanjem, razrađivanjem ili komuniciranjem sa njima, francuske feminističke književne teoretičarke i autorke od kojih su najznačajnije Elen Siksu (1937), Julija Kristeva (1941) i Lis Irigaraj (1932), definišu žensko pismo i stvaraju novi kritički aparat za pristup tekstu i jeziku, analizirajući načine na koje tekst proizvodi značenje/a. Ovaj rad će se baviti mogućim definicijama i određenjima ženskog pisma najpre u opštem smislu, a potom i razmatranjem ženskog pisma u poeziji američkog pesnika Е. Е. Kamingza. S jedne strane ova poezija spada u prave primere modernističkog pisanja, a  pošto se dela modernizma u većoj ili manjoj meri bave „estetskom samosvešću, to jest, svešću o ulozi forme, a naročito o ulozi jezika u konstruisanju značenja“³⁰, to Kamingzovu poeziju, između ostalog, čini bliskim praksi ženskog pisma. Sledeći liniju Kristeve, formu modernističkog teksta francuske poststrukturalistkinje opisuju, kao „antipatrijarhalnu, femininu i radikalnu, bez obzira na pol autora”³¹. Dakle, pomno proučavanje autora koji su pisali na margini i pomerali granice tradicionalne književnosti, stvarajući dela koja ćemo nazvati modernističkim, dovelo je do mogućnosti da se oslobode prostori za nove tekstualne prakse, a jedna od njih je upravo praksa ženskog pisma.

U tekstovima autora kao što su Džojs (ako govorimo o prozi) ili Kamingz (poeziji) uočavaju se mnogobrojne odlike koje su karakteristične za koncept ženskog pisma.

Postoji jaka i ne samo hronološki obojena veza između postmodernizma i feminizma, a tako i između, uslovno rečeno, postmodernističke književnosti i dekonstruktivističkih tumačenja teksta, kao i samog feminizma i ideje o ženskom pismu. Postmodernizam i feminizam smatraju se „vodećim intelektualnim tendencijama koje su sprovodile kritiku ’epistemološkog utemeljivanja’ (’epistemological foundationalism’)“³². Šejla Benhabib povlači paralelu između njih smatrajući da su oni „dva vodeća toka našeg vremena“³³ i da je „svaki na svoj način duboko kritičan prema principima i metanarativima zapadnog prosvetiteljstva i modernizma.“³⁴ Poput poststrukturalizma, postmodernizam dovodi u pitanje neke od suštinskih pretpostavki prosvetiteljske tradicije na Zapadu kao što su „verovanje u racionalni ljudski progres, univerzalne standarde, vrednosti i istinu“³⁵, dok postmoderna kritika takođe osporava „univerzalizujuće i totalizujuće tvrdnje hegemonih, na primer, evrocentričnih ili patrijarhalnih, diskursa upotrebom partikularizirajućih koncepata kao što su razlika, mikromoć i perspektiva.”³⁶

Siksu, Kristeva i Irigaraj dele uverenje da je zapadnjačka misao počivala na sistematskom ugnjetavanju žena i ženskog iskustva, kroz filozofiju, religiju, kulturu i umetnost, odnosno – sva polja duha u kojima su žene kao subjekti bile uglavnom odsutne, nepostojeće ili odakle su često bile isključivane i cenzurisane. Međutim, svaka autorka i teoretičarka se na svoj način bavi problematikom (nemogućnosti) definisanja ženskog pisma. Njihove teorije su u velikoj meri svojevrstan odgovor na strukturalističku psihoanalizu i teoriju subjekta Žaka Lakana po kojoj „žena ni na koji način ne može da postoji u simboličkom, u jeziku, osim ako je ne postavimo u odnos prema muškarcu.“³⁷ U poststrukturalističkom feminizmu „ljudska subjektivnost se prikazuje kao proizvod društva i kulture unutar koje živimo“³⁸, smatra se da je ona „istorijski proizvedena i da se menja“³⁹, što poststrukturalistički feminizam čini antiesencijalističkim. Francuske feminističke teoretičarke na različite načine su „konstruisale ideju o postojanju „ženskog pisma“, nagoveštavajući da žene imaju problematičan odnos prema patrijarhalnom diskursu. Patrijarhalni diskurs je različito opisivan kao ’racionalan’, ’reprezentacijski’, ’simbolički’, ’koherentan’ i ’fiksan’.“⁴⁰

Za polaznu tačku teorija o ženskom pismu uzima se esej Elen Siksu naslovljen Meduzin osmeh⁴¹, u kome se uvodi i razrađuje sam pojam ženskog pisma(écriture féminine). Siksu u ovom eseju eksploatiše mit o Meduzi kao reprezentativnoj metafori za različite mitove patrijarhata, odnosno sociološke konstrukte koji su vremenom postali neupitne, opšte istine a čije prihvatanje osigurava dalju represiju i kontrolu nad ženama, odnosno drži ih u poziciji nevidljivosti. Siksu smelo podseća na originalan mit o Meduzi kao prelepoj ženi koja je bila silovana i kojoj su bogovi odsekli glavu a na tom mestu je poleteo Pegaz kao simbol rađanja lepote. Međutim, ova značajna figura je u kasniji mit inkorporirana kao čudovište, opisivana sa zmijama na glavi umesto kose, kao strašno biće koje niko ne sme pogledati jer pogled u Meduzu skamenjuje. Alternativa ovom shvatanju koje je uslovljeno isključivo muškim pogledom a moglo bi se reći i popularizovanom misinterpretacijom mita, prema Siksu, jeste da žene prestanu bezuslovno da veruju u mit(ove) i da bez straha pogledaju Meduzu pravo u oči. Ona smatra da će žene tako shvatiti da pogled Meduze nije smrtan, niti pogled koji skamenjuje, već da se Meduza smeje i da je prelepa. Ovu metaforu Siksu prenosi na polje jezika i književnosti. Naime, ona govori o tome da žene moraju preuzeti odgovornost stvaranja sopstvenog glasa (pisma), jer se u suprotnom njihove uloge i osobeno iskustvo nikada neće ispisati. Drugim rečima, mračni kontinent njenog jezika nije mračan, već samo nedovoljno istražen: „Mračni kontinent nije niti mračan niti takav da se ne može istražiti. On je još uvek neistražen samo zato što su nas naterali da poverujemo da je previše mračan da bi se istražio.“⁴²

Siksu koristi mračni kontinent kao metaforu za žensku seksualnost i jezik, dve oblasti koje se žene plaše da istraže zbog muških upozorenja i dominacije. Strah potiče iz nametnutih predstava i standarda koje su kreirali muškarci, a najveća teškoća leži upravo u (re)konstruisanju onog što je bilo nepostojeće i nevidljivo u patrijarhalnom diskursu. Oslanjajući se na rad Deride, ona iznosi shvatanje da su „zapadna filozofska i književna misao bile i još uvek su uhvaćene u beskrajnom nizu hijerarhijskih binarnih opozicija i da se uvek na kraju vraćaju suštinskom ’paru’ muško/žensko.“⁴³ Siksu stoga odbacuje sve oblike dualizma, kao i samu oznaku ’feminizma’ jer analizirajući patrijarhalnu binarnu misao i opozicije kao što su „aktivnost/pasivnost, sunce/mesec, dan/noć, kultura/priroda, otac/majka, logos/patos, ona dolazi do zaključka da je ’ženska’ strana uvek određena kao negativna instanca koja nema moć.“⁴⁴ S obzirom na to da je književnost polje pisanih tekstova u patrijarhalnom sistemu kojim dominiraju muškarci, logično je da ona predstavlja svet s muške strane gledišta. Vladajući diskurs u patrijarhalnom sistemu su stvorili muškarci a oni su tradicionalno u njega upisani kao univerzalna bića; međutim - za ženu je vrlo teško da govori o sebi unutar njega jer joj sam diskurs nameće osećaj nedovršenosti, neadekvatnosti, neuspeha, nemogućnosti, odnosno ne dopušta joj da se u njega upiše. U takvom jednom svetu (sistemu / jeziku) žene su zarobljene zbog pasivne uloge koja im je dodeljena, a jedina mogućnost oslobađanja jeste da se upravo progovaranjem tela upiše ono što je do tada bilo nemoguće izraziti. Žene ne mogu da smisle nov jezik, već da iskoriste postojeće prepreke i preobrate praznine ispisujući ih u svoju korist. Jer, kako Kris Barker kaže: „Identitet nije određena stvar, već je to opis u jeziku.“⁴⁵ Siksu smatra da žensko pismo treba da unese „nove vidove povezivanja, percepcije i izraza.“⁴⁶

Žensko pismo je pismo koje, pre svega, ima kritički stav prema vladajućoj tekstualnoj praksi, te shodno tome, to je ono pismo koje radikalno menja formalnu strukturu teksta.

Govor bez redundancije, bio bi govor bez subjekta.⁴⁷

Ako je govor bez redundancije nemoguć, jer je govor bez subjekta nemoguć, onda sledi da je svaki subjekt upisan u govor, a to podrazumeva i upisivanje njegovog / njenog tela. Ovo je naročito važno za žensko pismo. „Telo ne može da se odvoji od svoje polnosti, kao što je nemoguć iskorak iz jezika, što onda znači da su polnost, jezik i subjektivnost čvrsto povezani i međuzavisni.”⁴⁸ Ako parafraziramo američkog pesnika iz škole jezičke poezije Čarlsa Bernstina - dokle god su društveni odnosi neravnopravni, pitanje ko govori u poeziji nikada neće biti neutralno⁴⁹.

Elen Siksu smatra da postoji direktna veza između seksualnosti i jezika, odnosno – između seksualnosti i načina na koji ljudi komuniciraju. Vladajući, patrijarhalni  diskurs se upravo zato u  terminologiji francuskih teoretičarki često naziva (fa)logocentričnim diskursom. Kao što kategorije majka/otac, muško/ žensko ne treba razumeti biološki, nego kao pozicije unutar simboličkog poretka, tako se pod falusom ne misli na muški polni organ, već se on vidi u poststrukturalističko-semiotičkom smislu kao označitelj čije značenje ostaje nedostižno. Ova terminologija je proistekla iz psihoanalitičke teorije Žaka Lakana. Iako je Lakan svoje pismo smatrao ženskim, on samu ženskost locira izvan simboličkog poretka i negira žensku subjektivnu razliku. Njegova rečenica „žena ne postoji“⁵⁰ je pratilac „koncepta Falusa“ kao simbola znanja i moći, ali je ipak tačka oslonca mnogim feminističkim teorijama upravo zato što kazuje da se žene opiru falogocentričnom diskursu, odnosno da ostaju ono Drugo, ono izvan njega / sistema.

Žene su u patrijarhalnoj kulturi tokom istorije bivale ugnjetavane na dva načina: kontrolom tela odnosno telesnog prostora i seksualnosti i jezika jer je jezik, kao i razum ili pravo glasa, pretpostavljen muškarcima. Na polju seksualnosti, žene su uglavnom bivale ograničavane samom činjenicom da su bile percipirane kao objekti, odnosno posmatrane kroz uloge kao što su devica / prostitutka, supruga / majka, dok im je bilo zabranjeno izražavanje seksualnosti po sebi. Njihova seksualnost je bila strogo ograničena, kao, uostalom i njihov položaj, odnosno uloga/e u patrijarhalnom poretku. Ovo je umnogome uslovilo i potiskivanje na planu jezika. Budući da se smatralo da je telo podređeno umu, a žena se vezivala za telo, to je značilo da je njen govor (govor o telu) bio strogo kontrolisan i nepripadajući vladajućem diskursu. Fukoovskom terminologijom rečeno, žene u zapadnjačkom diskursu nisu bile subjekti kojima je pravo na govor bilo imanentno i čija je pozicija govora bila privilegovana. Žena je i u književnosti bila prisutna kao objekt, muza, pre svega kao neko o kome se piše. Ipak, nije dovoljno pisati u ženskom rodu, iz pozicije žene, što su svakako činili mnogi (muški) autori, da bi se to smatralo ženskim pismom. Odnosno, upravo to je nedostatno i čest izvor nesporazuma kada se uopšte govori o ženskom pismu. Modernistički pesnici su ponekad odbacivali muški subjekt, mada nespretno. Jedan od takvih primera je T. S. Eliot. On govori o tome „u belešci za Pustu zemlju kada objašnjava heterogeni lik Tirezija.“⁵¹ Pisanje iz ženske perspektive, u ženskom rodu, još uvek ne garantuje da će napisani tekst moći odmah zbog te činjenice da se smatra ženskim pismom. U ovom radu će se razmatrati šta je to što jedan tekst čini pogodnim za analizu kroz prizmu jednog takvog određenja kao što je to žensko pismo.

„Žene su kulturološki bile povezivane sa telom, a ne sa umom, zato se pretpostavilo da je pisanje suprotno pojmu ženskosti, jer je pisanje aktivnost za koju se pretpostavilo da je umna. Autorke koje su se zalagale za žensko pismo, među kojima je i Siksu, slavile su, nasuprot tome, žensko povezivanje sa telom odbijajući da telo podrede umu, i da telo odvajaju od uma. Siksu ističe da je ženska spisateljska praksa bogata i pluralna i povlači paralele između ženskog libida i pisma. Ona veruje da se ženskim pismom može promeniti patrijarhalni poredak.“⁵²

Žensko pismo pretpostavlja iskustvo pre jezika, lično pre opšteg; to je nelinearno i ciklično pisanje koje obilazi logocentrični diskurs (falocentrični sistem), odnosno diskurs pod kojim poststrukturalističke feministkinje podrazumevaju način na koji se muška seksualnost preslikava na jezik i značenja koja se u jeziku (jezikom) proizvode. To su uglavnom logika, linearna, zatvorena struktura, koherentna celina sastavljena iz međusobno povezanih delova, objektivnost. Žensko pismo, pak, ne poštuje pravila sintakse, ono je fluidno, otvoreno, višeznačno, fragmentarno, difuzno, haotično, nelinearno, muzikalno. Odlikuju ga multižanrovski pristup i rušenje granica između teorije i književnog teksta. Ovaj tip pisanja urušava tradicionalni, konvencionalni subjekt, proizvodeći subjekt-u-procesu. „Žensko pismo je uvek subverzivno, ono narušava konvencionalnu logiku jezika, suprotstavlja se gramatici i sintaksi. Žene pišu »vulkanski«, poriču zakone, podsmevaju se »istinama«.”⁵³

Ugledajući se na Džojsov jezik, Elen Siksu piše stilom koji je metaforičan, poetski i eksplicitno antiteorijski, gde „središnje slike stvaraju gustu mrežu označitelja koji ne nude jasne granične konture i teško ih je analizirati, jer se opiru analizi.“⁵⁴ Žena je po ovoj autorki izvor života, moći i energije. Binarnim šemama misli, Siksu suprotstavlja „višestruku heterogenu razliku.“⁵⁵

„Teoretizacije Siksu o ženskom pismu se odvijaju skoro u potpunosti u terminima tekstova kanonskih pisaca. Njen teorijski rečnik u velikoj meri je proizašao od muškaraca teoretičara kao što su Lakan i Derida. Lingvistički horizont ovih tekstova je pisanje koje je bliže majčinom glasu, mesu i ritmu naše najranije svesti o jeziku nego konvencionalnom pisanju. Ove tekstove odlikuju igra, prekidi, preobilje, jazovi, gramatičke i sintaksičke subverzije, dvosmislenosti. Registar se beskonačno menja, žanrovske transgresije su brojne, kao i fluidni figurativni jezik i mitovi. Ovu praksu komentatori povremeno opisuju sintagmom ‘pisanje tela’ (‘writing the body’) ili ‘pisanje telom’ (‘writing through the body’). Telo u ovim tekstovima nije biološki određeno, niti ovo pisanje traži pravo na neposredovan pristup telu. Ono je u ovim tekstovima najčešće prikazano metaforički, a ne naturalistički, morfološki ili strategijski, kao izazov kartezijanskom odvajanju uma i tela i svakoj binarnoj logici.”⁵⁶

Dakle, prema Siksu, žene bi trebalo da počnu pisati telo(m), jer će jedino tako upisati sebe i svoje iskustvo, odnosno, na taj način će iskoristiti telo kao oružje govora gde će ono kroz šta su u sistemu binarnih opozicija bile definisane kao negacija sada postati sredstvo nadilaženja razlika i granica koje je telo jednom uspostavilo. Siksu povlači paralele između ženskog libida i pisanja za koje smatra da je pluralno i bogato. Ona smatra da žene mogu i treba da pišu „mlekom“ jer ako žena govori iz tela, ona govori o sopstvenom iskustvu, priča svoju priču; te se lična istorija meša sa istorijom svih žena. „Žena koja govori u potpunosti je prisutna u sopstvenom glasu: u stvari, ona fizički materijalizuje ono što misli; ona to označava svojim telom.”⁵⁷

Da bi žena otkrila ko je, ona mora početi od svoje seksualnosti: „Uvek je u njoj makar malo dobrog majčinskog mleka. Ona piše belim mastilom.“⁵⁸ Siksu takođe smatra da je prevlast intelekta nad telom lažna i nemoguća, da se telo ne može kontrolisati bez opasnosti da dođe do „brisanja, cenzure i histerizacije tela.”⁵⁹ Sama činjenica da se bavi odnosom jezika i tela navela je da se u svom radu bavi i nesvesnim. U svojim tekstovima ona neretko koristi mit(ove) i snove da bi istražila arhaično, divlje i potisnuto i da bi „remetila iluziju da postoji subjektivna autonomija i svesna kontrola.”⁶⁰ Pojam nesvesnog je naročito bitan za žensko pismo a proistekao je upravo iz analize Džojsovog dela, kao što je slučaj i sa delima nekih drugih pisaca, recimo Semjuela Beketa ili Antonena Artoa.

Postavke ženskog pisma kakve je iznela Elen Siksu mogu se iz više razloga smatrati diskutabilnim. Siksu je najviše zamerano potenciranje i slavljenje tela, odnosno, njegova idealizacija, što je opšte mesto ugnjetavanja žena i nejednakosti među polovima. Ipak, postavljanje tela za glavno obeležje subjektivnosti na poziciju koja je bila rezervisana za (raz)um/ dušu, na neki način je revolucionarno jer se time, pre svega, dovodi u pitanje tradicionalno uverenje po kome se subjektivnost vezivala za onaj pol binarne opozicije na kojem se nalaze muškarac i razum.⁶¹ Stoga je pisanje telom, pre svega, politički čin. Kroz žensko pismo se ne ispisuje samo pol, već i rasa, poreklo, sve ono što je bilo skrajnuto u zapadnjačkoj kulturi i obeležavano kao „drugo“. U svom eseju Ko govori, Lin Hedžinien objašnjava da je ženski govor smatran „drugim“, „spornim“, „trivijalnim“ i „drugorazrednim“, upravo zbog istorijski uslovljenog povezivanja žena sa prostorom doma, odnosno, sa privatnom sferom – za razliku od „javne sfere“ koja je, opet, po sistemu binarnih opozicija, pripadala muškarcima.

„Alternativa, odbijanje da se sluša koje rezultira iskustvom da se ne-biva-saslušan, jeste problem koji je uvek bio sporan za žene i druge „Druge“. Naš govor je smatran trivijalnim, drugorazrednim, jer je bio stavljen u originalni a ne u javni svet (slobodnih muškaraca), već u privatnu i domaću sferu (održavanu od strane žena i slugu). Zbog toga je smatran odvratnim jer je domaća sfera carstvo tela – domaćeg bića gde se telo hrani, oblači i čisti, gde rađa, vrši nuždu i povremeno se povlači u svet najveće privacije i sekrecije, svet spavanja i snova. I konačno, zbog toga što žene poseduju znanje o stvarima ove sfere, naš govor je smatran zastrašujućim.“⁶²

Druga važna veza o kojoj Siksu govori u svom radu tiče se ekonomije teksta koja direktno proističe iz perspektiva muške / ženske ekonomije. Sam pojam ženske ekonomije u radu Elen Siksu pretpostavlja postojanje i razlikovanje dve ekonomije, ženske i muške. Muška ekonomija je ekonomija prisvajanja i jasno se može povezati sa kapitalizmom. To je ekonomija prava na vlasništvo koja funkcioniše prema logici po kojoj se pojedinci ponašaju racionalno, u nameri da postignu željeni prihod. „Ženska ekonomija će, nasuprot tome, prigrliti neekonomsko ili ekonomski „drugačije“ ponašanje, i moglo bi se o njoj govoriti kao o ekonomiji poklanjanja.“⁶³ Ženska ekonomija davanja izvedena je iz rada Žorža Bataja. Bataj je pisao o određenim aspektima ljudske kulture koji se ne mogu svesti na klasičnu ekonomsku ravnotežu između proizvodnje i potrošnje. Često je kao primer za to navodio Sunce, koje oslobađa energiju (toplotu) bez povratka, odnosno daje energiju a da je nikada ne prima ali i praksu potlača – svojevrsnog dara prisutnog u nekim indijanskim plemenima, a koji nekad podrazumeva „svečano uništavanje bogatstva“⁶⁴. Ovaj drugačiji odnos davanja je, po Siksu, odlika alternativne prakse ženskog pisma. Takvo pisanje odbacuje fiksne kategorije stabilnog identiteta stvarajući pluralne i pomerajuće subjekte. „Žena daje a da ne očekuje uzvraćanje. Ovde je u pitanju dekonstruktivni prostor užitka i orgazmičke razmene sa drugim.“⁶⁵ Žena koja govori/ piše nalazi se „izvan vremena, u večnosti, u prostoru koji ne dozvoljava nikakvo imenovanje i nikakvu sintaksu.”⁶⁶ Dakle, prema Siksu, ženska ekonomija pisanja takođe upisuje razliku, kao što to čini njen pol.

Ekonomija ženskog pisma povezana je kako sa strukturom (odsustvom strukture), tako i sa grafičkim rasporedom na papiru. Međutim, upravo zbog tog svog svojstva i insistiranja na nepostojanju formalnih ograničenja, žensko pismo neretko biva okarakterisano i kao logoreično. Ženska ekonomija teksta u uskoj je vezi sa grafičkim rasporedom teksta na papiru. Kada govorimo o materijalnom u tekstu, govorimo o praksi pisanja koja se naročito ustalila kao nasleđe poststrukturalizma i dekonstrukcije. Američki pesnik Čarls Olson je imao ideju da je svaka stranica papira jedinica kompozicije a da je pesma grafički pravljen proizvod na papiru a ruka koja grafički oblikuje pesmu doprinosi događaju pravljenja. Ovaj segment ženskog pisma važan je upravo zato što doprinosi boljem shvatanju tela teksta i ideje da način pisanja ne prenosi ideje, već ih proizvodi. Tako se svesno stvaraju „grafički hibridni tekstovi u kojima postoje raznovrsni znaci, gde se grafički smenjuju slova različite veličine i izgleda, gde je često tekst nabacan preko teksta“⁶⁷ tako da deluje haotično, ili kao brisani prostor na koji se nešto nanova upisuje, slično palimpsestu. Primer za ovakvo pisanje nalazimo upravo u poeziji E. E. Kamingza koju ćemo razmatrati, a koja je revolucionarno autentična i zbog grafičkog očuđavanja teksta ali i višeznačnosti, odnosno pluralizacije i umnožavanju mikro-konteksta primetnih i na nivou jedne pesme. Ovakvim postupkom doslovno i dodatno se osujećuje jedno, trajno i zauvek određeno čitanje i tumačenje teksta.

Lis Irigaraj i „govor žene“. Julija Kristeva i semiotički diskurs. Žensko pismo i muški autori.

Zakon nije užasan kao zabrana užitka, nego zato što ga samom zabranom naređuje.⁶⁸

Lis Irigaraj je teoretičarka kulture, psihoanalitičarka i feministkinja koja se takođe bavila definisanjem ženskog pisma. U svom delu Spekulum druge žene⁶⁹ ona daje ironični prikaz načina na koji su Platon i Frojd definisali žene – kao iracionalne, nevidljive, nesavršene (kastrirane) muškarce. Irigaraj kritikuje kulturu Zapada i nasleđe prosvetiteljstva smatrajući da kategorije kao što su univerzalno i neutralno, zapravo ne postoje. Ono što se smatra neutralnim ili objektivnim, „na primer, nauka ili filozofija, u stvari je obeleženo rodom: u pitanju su diskursi muškog subjekta.“⁷⁰ Irigaraj je uočila da postoji govor žene koji se ispoljava kada muškarci nisu prisutni, između dve ili više žena, takozvani babble (engl. čavrljanje, brbljanje) čija su svojstva nedovršene rečenice, uzvici, ali koji je heterogen i fluidan, a nalazi se izvan simboličkog poretka. Taj govor žene Irigaraj povezuje sa ženskim zadovoljstvom, odnosno smatra da je on reprezentacija ženske seksualnosti.: „Žena ima seksualne organe svuda. Ona oseća zadovoljstvo skoro svuda na telu. Ona je neodređeno drugo u njoj samoj“⁷¹ a njen govor se širi u svim pravcima, tako da se u njemu teško nalazi koherentnost i smisao. Kako Siksu kaže: „Ja sam tamo gde to/ id/ žensko nesvesno govori.“⁷² Ženskost je po Irigaraj blisko povezana sa idejom o specifično ženskom jeziku koji izvorno naziva ‘le parler femme’ ili ‘govor žene’ (babble talk). Pojam je teško prevodiv jer može označavati govor žene i ženu koja govori. „On se pojavljuje spontano kada žene međusobno govore, ali nestaje čim su muškarci prisutni. ‘Govor žene’ se ne može opisati. Žene njim jednostavno govore i on se ne može izraziti na meta nivou. Ali Irigaraj ipak daje definiciju ženskog stila u smislu njegove bliske povezanosti sa fluidnošću i osećanjem dodira.”⁷³ Prema Lis Irigaraj, žensko pismo nastaje kada se nađe jezik koji ne briše telesnost, već je artikuliše, a upravo tako se obezbeđuje analogija između teksta i seksualnosti, pisma i tela. „Parler-femme takođe pretpostavlja podrivanje sintakse i narušavanje diskurzivne logike kako bi se omogućilo iskazivanje ženske pluralnosti.”⁷⁴ 

Američke ginokritičarke pretpostavljaju da je „svako pisanje obeleženo rodom, kao i da tekst autorke nije samo pod uticajem majke, već oba roditelja jer se suočava i sa očinskim prethodnicima i sa majčinskim prethodnicama te se mora baviti problemima i prednostima obeju naslednih linija.“⁷⁵ Upravo zbog takvog dvostrukog odnosa prema tekstualnim prethodnicima, ginokritičarke smatraju da je pisanje žena uvek „bitekstualno“ pri čemu je „u dijalogu i sa muškom i sa ženskom književnom tradicijom.“⁷⁶ Američka feministička književna teoretičarka Ilejn Šovolter (1941.) žensko pismo je takođe definisala kao „upisivanje ženskog tela i ženske razlike u jezik i tekst“⁷⁷, međutim treba naglasiti da su upravo francuske poststrukturalističke teoretičarke mnogo radile na naglašavanju činjenice da žensko pismo nije uslovljeno polom autora, tako da su se bavile mnogim muškim autorima u čijim delima je ono prisutno. Zbog toga se u ovom radu osvrćemo najviše na teorije koje su zastupale takav nediskriminišući koncept ženskog pisma.

„Kada Siksu i Julija Kristeva žele da daju primere drugačijeg pisanja, one insistiraju na ’ženskom’ pismu izvesnih muških autora: Malarmea, Lotreamona, Džojsa. Irigaraj je izjavila da su filozofi kao što su Niče, Hegel, Levinas i  Derida zainteresovani za ženski identitet, i u svom identitetu kao da su ženski ili kao da zauzimaju poziciju žene.“⁷⁸

Ako govorimo o ženskom pismu kao kriterijumu koji ispunjava tekst, a ne pol autora, pri čemu nam je on najmanje bitan, za određivanje ženskog pisma naročito je značajna teorija Julije Kristeve koja žensko pismo definiše revidirajući psihoanalitičke teorije Frojda i Lakana kao jezik koji odražava preedipalnu fazu, jedinstvo majke i deteta, kao diskurs koji se razvija u svim pravcima, te je opet pretnja kulturi koja je patrijarhalna. Za razliku od Elen Siksu, Kristeva ne povezuje ženske aspekte jezika isključivo sa ženskom seksualnošću i libidom. Ona smatra da je žensko pismo „podjednako pristupačno i piscima i spisateljicama.“⁷⁹ Prema Kristevi, žene govore kao „histerici“ i autsajderi jer se nalaze izvan dominantnog diskursa i to iz dva razloga – zbog dominacije nagona povezanih sa rađanjem i marginalne pozicije u patrijarhalnoj kulturi. U sklopu nadovezivanja na psihoanalitičke teorije (naročito Lakana), žensko pismo se smešta u prededipalnu, semiotičku fazu. Kao takvo, ono je stalno dinamično i aktivno. „Kristeva razlikuje semiotičko od simboličkog. Simboličko je poredak društvenih odnosa, zakona, jezika i razmene, dok je semiotičko skup predoznačujućih impulsa koji haotično cirkulišu u telu deteta.“⁸⁰

Simbolički poredak, po Juliji Kristevoj i muškarce može postaviti u poziciju marginalnosti. Na to ukazuje njena analiza avangardnih umetnika Artoa, Celana, Džojsa, Lotreamona, Malarmea.

Kristevin rad je usredsređen na znakove (semiotiku) i oslanja se na lakanovske ideje o simboličkom poretku. Međutim, ona odbacuje pojmove kao što su écriture féminine ili parler femme, i umesto teorije ’ženskosti’, razvija „teoriju o marginalnosti i subverziji ili disidentstvu.“⁸¹ Kristeva smatra da se revolucije na planu jezika kao što je revolucija u poetskom jeziku ne mogu smatrati manje „simbolički destabilizujuće od ekonomskih pobuna“⁸² već da ih često anticipiraju ili prate. Za razumevanje Kristevinih teorija, važan je koncept semanalize, odnosno istraživanje jezika na planu zvuka, melodije, ritma, svih onih materijalnih aspekata jezika u odnosu na njegov značenjski aspekt.

„Konceptom ‘semanalize’ (semanalysis) Kristeva se istakla kao važna teoretičarka jezika i književnosti. Semanaliza se usredsređivala na materijalnost jezika, tj. na njegove zvukove, ritmove i grafičko raspoređivanje, a ne jednostavno na njegovu komunikativnu⁸³ funkciju. Tako, na primer, u radu Džojsa ili Malarmea, pesnički jezik, zato što je suštinski heterogen, menja homogenu, uobičajeno prihvaćenu formu jezika kao jedinstvenog sredstva komunikacije, koja prenosi značenje. Poetski jezik remeti značenja, ili bar oslobađa nova značenja, kao i nove načine razumevanja.”⁸⁴ Stav Julije Kristeve jeste da jezičke promene konstituišu promene u statusu subjekta. „Avangardni tekstovi destabilizuju prezentacije subjekta u odnosu na identitet i teksta u odnosu na koherentno značenje“⁸⁵ uvek dovodeći u pitanje simbolički poredak.

Kristeva govori o semiotičkom diskursu i o piscima koji se ne boje da ga istraže, podsvesno opet preživljavajući sjedinjenost sa majkom, reflektujući je i izražavajući kroz jezik koji se opire sintaksičkim pravilima i strukturalnom ustrojstvu. Ona semiotičko povezuje sa ženskim zato što u toj fazi dominira „prostor majčinog tela“.⁸⁶ Kristeva analizira žensko pismo kao nešto što prethodi svesnom iskazu, smatrajući da su glavne odlike tog pisma izraz koji je pre ritmičan nego logičan i koji teče spontano kao majčino mleko ili kruži kao amniotička tečnost u materici. Pošto je semiotički diskurs „incestuozan“, on predstavlja pretnju za simbolički diskurs jer pretpostavlja piščevo vraćanje na zadovoljstva pre spoznaje reči, identifikaciju sa majkom, zapravo odbijanje da se identifikuje sa ocem i logikom očevog diskursa. Siksu takođe žensko pismo izjednačava sa glasom Majke, omnipotentne figure koja dominira fantazijama bebe u pre-edipalnoj fazi.

„Dekomponovanje, odnosno (možemo i tako razmišljati) desublimacija, poretka logosa (tj. jezika, mišljenja, alfa funkcije) sinhrono je gubitku izvesnosti očinske funkcije. Funkcije jezika. Funkcije poretka uopšte. Patrijarhalnog poretka... Opšta postavka stvari - javne stvari (države, tj. društva) te stvari svačije konkretne intimnosti - bitno je nestabilna. Lažna. Tu nestabilnost strukture (odnosno identiteta), hajdegerijanci bi rekli onog Ge-Stell, danas, posle Kernberga, bar kada je u pitanju psihijatrija, uglavnom imenujemo kao graničnu. Govorimo o graničnoj organizaciji ličnosti.“⁸⁷

Kristeva smatra da je modernistička poezija Lotreamona, Artoa, Malarmea i drugih radikalnih autora takva da su u njoj „ritmovi tela i nesvesnog uspeli da se probiju kroz stroge racionalne odbrane konvencionalnog društvenog značenja.“⁸⁸ To je pisanje koje karakteriše fragmentarnost, logička nedoslednost, elipse i heterogenost, upravo one odlike koje karakterišu i žensko pismo. Zato je semiotički karakter u jeziku ovakvih pesnika blizak govoru deteta u fazi učenja jezika. „U kricima, pevanju i gestovima, u ritmu, prozodiji i igrama reči, ili u smehu, dete pokazuje sirovi materijal koji će upotrebiti avangardni pesnici.“⁸⁹ Prema nekim autorima, kao što je Elizabet Gros „podređivanje Semiotičkog i/u Simboličkom nikada nije potpuno ili završeno.“⁹⁰ Slično kao polje nesvesnog, polje semiotičkog je samo potisnuto, a svaki subjekt je podeljen na svesno i nesvesno. „Izvanlingvistička dimenzija povezana je sa označivalačkom praksom: to jest, praksom sposobnom da protrese postojeće, okoštale, forme simboličkog, omogućavajući da se razvije nova forma.“⁹¹

Važno je napomenuti da su neke feministkinje optuživale Kristevu za antifeminizam. Međutim, upravo njen anti-esencijalistički stav i odbijanje korišćenja terminologije koja vodi ka novim zamkama binarnih opozicija je važan kada imamo na umu kompleksnu konstituciju subjekta.

Kad Kristeva i Siksu ilustracije za ono što radikalno pisanje treba da bude traže izvan svoje nacionalne književne tradicije, one se okreću „antihijerarhijskim piscima levog krila, poput Džojsa i Beketa. Francuska kultura prihvata upravo angloirsku granu "engleskog" modernizma, prepuštajući Englezima da svoju tradiciju definišu prema autoritativnijoj i više mizoginoj liniji modernizma.”⁹²

Elen Siksu takođe smatra da žensko pismo nije vezano samo za pisanje žena, odnosno da biti biološki žena ne obezbeđuje i ne uslovljava⁹³ mogućnost pisanja ovim pismom; stoga se ono može naći i kod autora koji su biološki muškarci. „Ovde nije toliko važan biološki pol autora / autorke već način pisanja. Siksu upozorava da postoji opasnost da pobrkamo pol autora / autorke sa ’polom’ pisanja koje oni proizvode.“⁹⁴ Ako je tekst potpisan ženskim imenom, ne znači nužno da je u pitanju žensko pismo, i obrnuto. Drugim rečima, nije dovoljno biti žena-pisac, da bi se pisalo ženskim pismom. Poznato nam je da ima mnogo žena koje su prihvatile falogocentrični diskurs i koje pišu koristeći se strukturama i praksama pisanja koje su vladajuće u patrijarhalnom diskursu.

Još jedan pokušaj definisanja ženskog pisma ukazuje na to da svaki tekst koji odbija da se u potpunosti tretira kao poezija, ili proza, kao esej ili teorija, odnosno odbija da se povinuje / pokori određenoj strukturi može biti žensko pismo. Najbolje primer za to možemo naći u esejima Antonena Artoa u kojima dolazi do smenjivanja čiste poezije i proznih odlomaka ili u Poezijama Lotreamona koja se sastoji iz amalgama proznih zapisa i aforizama. Prema Barbari Pejdž, “nepokorni tekstovi”⁹⁵ su svi tekstovi koji odbijaju da budu striktno proza, poezija, esej, dramski tekst, teorija. Telo teksta za razliku od neke logocentrične strukture poezije ili proze jeste blisko onome što nazivamo ženskim pismom.

Žensko pismo nije nužno proizvela žena, niti je nužno namenjeno ženama. Moglo bi se reći da je žensko pismo zadato, a ne (biološki) dato.⁹⁶ Pošto je postojeći dominantan diskurs stvorio granice unutar kojih je nemoguće teorijski definisati sam pojam ženskog pisma, zato je ono za ovaj diskurs neuhvatljivo, nedefinljivo, i upravo se svesno konstituiše kao takvo. Žensko pismo se opire definiciji, odoleva kritičko-teorijskoj aparaturi falogocentričnog sistema: ono je na njega imuno, jer je i nastalo kao njegov „uljez“. Upravo iz tih razloga žensko pismo se smatra subverzivnim pismom, pismom nastalom na margini. „Praksa ženskog pisma nikada se ne može definisati, ta nemogućnost će ostati, jer se ova praksa nikada ne može teoretizovati, ograditi, kodirati – što ne znači i da ne postoji.”⁹⁷

Danas se pod ženskim pismom podrazumeva eksperimentalno pismo, ono pisanje i onaj tekst u koji se telo upisuje svesno i koje se stvara svesno, a to je, takođe, pismo koje preispituje jezik i u koje se upisuje prostor nesvesnog.

Žensko pismo je, u najširem smislu gledano, strategija pisanja koja je dekonstruktivistička u odnosu na pisanje s kojim se susrećemo u tradicionalnoj književnosti. „Žensko pismo je transgresija, narušavanje pravila, ono je antiinstitucionalno, oslobađajuće, heterogeno.”⁹⁸