Luda tišina državnih praznika
Muž svojoj ženi sa letovanja
Čudna idila. Nemam nikakvu želju da budem
ovde. Posmatram komšijski dimnjak mastan od čađi
sa produžetkom od eternita, kod drugog komšije
hrpu cigli (dakle gradi) ili ovu gusenicu koja mi
ka stopalu žuri (gle, otišla je dalje prema cilju:
leptiru, pre nego što sam je mogao zgaziti.)
Na drugoj obali: druga država sa istо ovakvim
kućama. Reka je hladna. Voz upravo odlazi.
Nervoza se prenese na žbunje,
pod nožem se koprca skuvan krompir,
putera nigde,
a peškir je pao u već korišćenu vodu.
Sad može doći bilo ko!
Pod uslovom da je žena.
Žena! Ne kao moja isprana kosa,
nego žena: gospođa, devojka, bivša, dama, pičić,
butkica, ženska, riba, /k/lizačica, kokoš, seljan-
čura, devica, udovica, deveruša, verenica
ili ti (bilo koje „ti“, bjanko).
Ali ovako je bolje. Polako se spustim
pod zalazeće sunce. Bolje je ovako.
Komšijske svinje žderu, a ja se
odšetam na jednu „praseću džigericu“.
Posle samo
teško
tonem u san.
Bilo bi dobro prevoditi Malarmea
Bilo bi dobro prevoditi Malarmea,
a ja sve vreme razmišljam da sam
u stvari želeo da budem putnik u prvoj klasi,
da iz ligenštula posmatram penu talasa,
bez dugova i ikoga dragog,
umesto toga ja nemam šta da jedem,
a što je još gore, drugi me hrane
(ali ovo je sujetan govor i možda bi bilo još gore,
ako me ni drugi ne bi hranili, ovako ipak imam sve,
kao ove skaredne balkanske grlice
u dvorištu), ove misli mi međutim odvlače
pažnju od Malarmea, a bilo bi jako dobro prevoditi
Malarmea u nekom drugom životu
(tako je suncem obasjan svaki drugi život),
tamo gde prevode Malarmea, ne poznaju
ovdašnje sumorne zime.
Zahvalnost
Luda tišina
državnih praznika ne razlikuje se
od katoličkih nedelja.
U masovnom švrljanju tamo-vamo
ljudi su još odvratniji
nego kada su vođeni nekim ciljem.
Sada
ne razbijam nezahvalno poklon ljubavi,
kao što sam ranije činio.
Na praznim ulicama
spašava me to što se sećam
tvog lica i butina,
tvoje toplote,
ribljeg mirisa tvog krila.
Uzalud si tražila kupatilo,
a krevet je bio neudoban
kao sleme.
Miris insekticida iz madraca se mešao
sa novim mirisom tvoje kože.
Probudio me je topovski pucanj,
okrugao je broj godina
od kada se desilo nešto. Ti si spavala.
Tvoje naočare, lakovana tašna
ležale su na zemlji, haljina,
praktično izokrenuta, visila je
okačena o prozorsku kvaku.
Jedna bretela tvog
crnog kombinezona je skliznula sa tvog ramena.
I pitoma svetlost je oklevala
po tvom vratu, po tvojoj ključnoj kosti
dok su još uvek gruvali svečani topovi,
a na jednom ispalom
federu fotelje
drhtala je fina prašina.
Jaja na oko
Šta to hoću u šakama ovih
ćosavih čudovišnih čudovišta?
U šakama nosilaca ovih ćosavih lica?
Šta se sme tu hteti? Kenjati? Nagrizati? Ostati?
Ja tu stanujem, zašto ja da idem?
Ova država je u najmanju ruku isto toliko i moja.
Neka idu oni,
ako im smeta moje prisustvo.
Neće mi više nametati
nekakve nejasne uslove.
Voleo bih, naravno, da dođe Oz,
rukovodilac, čarobnjačke sobe
glavni staratelj, sa jednom sijajućom,
praskajućom lažju.
Ali Oz ne dolazi. Oz naime ne postoji.
Niko ne dolazi.
Svako čeka
sam i bez sna,
na spiralama sobnih jastuka
sа očima što kruže gore-dole u polumraku.
Čeka, ono što treba da čeka.
Molim tišinu za nas!
Zašto mislimo da ranije nije bilo ovakvog
gnusnog razdoblja? Zašto da ga ne bude?
Budimo odgovorni za nas same.
Ako me arheolozi nađu
sa Sabranim Aranjem1 i sa dva ugljenisana
jajeta na oko, na štednjaku,
zaključiće:
ovo je tipično mađarsko sahranjivanje.
1 Janoš Aranj (1817–1882), mađarski pesnik. (Prim. prev.)
Jako sam voleo ovu ženu
Ovu ženu (suprugu mog prijatelja), junakinju
mog prvog ljubavnog neuspeha,
jako sam voleo. Otkada smo se ljubili
u ringišpil sobi, malenoj kao kutija šibica,
i ona se udaljila od mene kao da pliva,
kao kada sam je prvi put video i zaljubio se,
sedamnaestogodišnjak na bazenu za plivanje.
(Od onda ne idemo ni ja, ni moj prijatelj
na taj bazen, gde smo pod vodom šutirali
vremešne glumce karakternih uloga zbog loše glume
u stomak i mučili samouverene tenore,
prskajući ih vodom) –
Deset godina je ostavilo na nama,
ne recimo do kraja šta. Ne oblačiš se lepo.
Od onda više pazim, vidiš. Ili to primećujem
samo zbog toga jer znam da se ti u to razumeš?
– Od kada smo se ljubili
u ringišpil sobi, maloj kao kutija šibica –
ponekad ne znam da li te još volim.
Tome su sada baš dve godine: puno se toga
desilo ovako ili onako. Možda čak previše. Možemo li
i mogu li ozbiljno da se setim one patnje?
Jako sam voleo ovu ženu, suprugu mog prijatelja.
I dosađivao sam se u jeftinim restoranima,
na ciničnim federima kreveta moje podstanarske sobe,
u društvu nekoliko engleskih knjiga, među četiri zaprljana zida,
sa jednom muzejskom pisaćom mašinom i fotografijom njenog
nadmoćnog trinaestogodišnjeg lica, godina 1967. i 1968.
sa mađarskog preveo Oto Horvat
Đerđ Petri (György Petri) je rođen 1943. godine u Budimpešti. Studirao je filozofiju i mađarsku književnost u Budimpešti. Godinama mu je bilo zabranjeno da objavljuje u Mađarskoj zbog svog antikomunističkog stava, ali tada je, na primer, objavljivao u novosadskom časopisu na mađarskom jeziku Új Symposion. Zbirke pesama je objavljivao u samizdat izdanjima. Aktivno je učestvovao u stvaranju demokratske opozicije u Mađarskoj. Bio je urednik časopisa Holmi. Prevodio je sa francuskog i nemačkog jezika. Dobitnik je nekoliko najvažnijih nagrada za književnost. Preminuo je 2000. godine u Budimpešti. Važi za jednog od najvećih mađarskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.
Objavio je sledeće pesničke zbirke: Magyarázatok M. (Objašnjenje za M, 1971), Körülírt zuhanás (Opisani pad, 1974), Örökhétfő (Večiti ponedeljak, 1981) , Azt hiszik (Oni misle, 1985), Valami ismeretlen (Nešto nepoznato, 1990), Sár (Blato, 1993), Amíg lehet (Dok se može, 1999), Petri György munkái I. Összegyűjtött versek (Dela Đerđa Petrija 1. Sabrane pesme, 2003), Petri György munkái II. Összegyűjtött műfordítások (Dela Đerđa Petrija 2. Sabrani prevodi, 2004), Petri György munkái III. Összegyűjtött interjúk (Dela Đerđa Petrija 3. Sabrani intervjui, 2005), Petri György munkái IV. Próza, dráma, vers, naplók és egyebek (Dela Đerđa Petrija 4. Proza, drame, pesme, dnevnici i drugo, 2007).
