S edim u prizemlju kuće čije stanovnike ne znam, tu sam došla jer su me pozvali zbog nekog posla, ali ne sećam se kog; sedim na tapaciranom dvosedu, ljubazan i odbojan mladić mi nudi kafu koju ja ne želim, gledam oko sebe: zidovi su prekriveni bledocrvenim tapetama sa nekim kitnjastim radom, slika nema.
čujem zatim kako se neka beba dere, ili dete, ali čini mi se da ne ume da govori već da samo neartikulisano urla i tu zaključujem kako sam ja dovedena da se brinem o njemu. ostavljam mladića bez reči, penjem se uz stepenice kao da sada najednom prepoznajem kuću u kojoj nisam nikad bila, stepenice se završavaju na poluspratu, gelender je drven, držim se za njega pa se penjem uz još jedan niz stepenica, takođe presvučenih nekim mekanim materijalom tako da se moje kretanje ne čuje. dete se dere sve jače, ili ga ja jasnije čujem što sam bliža, ulazim u sobu, dete je samo, shvatam da je trebalo da budem ovde odavno, dete je samo satima, uplašim se, vidim da je devojčica, ima oko tri godine i kratku smeđu kosu ošišanu na paž; sedi na stoličici ispred malog toaletnog stola, pred njom ništa, ja prilazim, spuštam ruku na njeno rame i ona se okreće, počinje da urla, ja se smanjujem i poput talasa vazduha velikom brzinom slećem niz njeno grlo, zatim otvaram oči, zaključujem da sam ušla u nju, ja sam sada ona, uplašeno dete, ostavljeno samo, a lice devojčice koje vidim preko puta sebe u ogledalu mi je poznato: to je moja mlađa sestra, kada je imala tri godine, a čak i prepoznajem majicu koju imam na sebi, odnosno, tu koju ima ona, jer sada smo jedna osoba koja sedi u tišini