povratak na UVOD. 2009.

MARKO RISTIĆ

PREOBRAŽENJA DADE
ISTORIJA LITERATURE KOJA NIJE ISTORIJA LITERATURE

 

Car nous connaissons le règne
des choses disproportionnées
(René Crevel)

            U martu 1919 godine osnovana je u Parizu jedna mala revija žutih korica, čije je ime, Littérature, predložio Paul Valéry, poznati francuski pesnik, koji je svoje prve stihove, u mallarméovskom duhu, objavio još krajem prošlog veka, i nastavio pisanje tek posle više od dvadeset godina apsolutnog ćutanja u literaturi i studiranja matematike. Kao što se iz toga vidi, Valéry nije mlad, dok, naprotiv, nijedan od urednika časopisa Littérature nije onda imao više od dvadeset i pet godina. Njihova imena treba odmah spomenuti, ona su ipak ona glavna linija koja vezuje u jednu celinu tu reviju od početka do danas. To su Louis Aragon, André Breton, Philippe Soupault. Istorija revije Literatura ima mnogo veće značenje no što to može izgledati u prvi mah: taj je list zaista imao takav položaj i takvu ulogu u francuskoj literaturi posle Rata, da prateći njegov razvoj pratimo donekle i razvoj čitavog jednog stanja duha (état d’esprit). Ličnosti koje sačinjavaju jezgro Literature stvorile su u Francuskoj pokret DADA, koji je, sada kad je kao pokret završen, ostao kao najvažniji ideološki eksperiment stvoren od evropskog rata do danas u oblasti francuske literature. Ovaj put ću govoriti o dadaizmu samo u vezi s revijom o kojoj pišem, pisati o psihologiji dadaizma uopšte zahtevalo bi mnogo zamašniji esej. Od desetorice saradnika prve sveske Literature samo su tri (pomenuta) urednika docnije pripadala grupi Dada – koja, godine 1919, u Parizu još nije bila formirana, iako je već 1916 godine Tristan Tzara, tada u Zürichu, pronašao tu etiketu „dada“ za neko manje-više nihilističko osećanje života i umetnosti, koje je oduvek postojalo, ali je tek u dadaizmu svesno i dosledno izraženo. Među saradnicima tog prvog broja nalazi se André Gide, koji je vrlo mnogo uticao na formiranje dadaističke generacije u Francuskoj, i to možda pre svega stvaranjem čuvenog Lafcadia (u romanu Les Caves du Vatican) koji svojim akcijama bez motiva, iracionalnim osećanjem života radi života, predstavlja psihološku osnovu jednog izvesnog modernog tipa mladića. Pored Gidea i Valérya, u tom prvom sadržaju nailazimo još i na Pierrea Reverdya, koga, iako nije sudelovao u dadaizmu, Breton i njegovi drugovi smatraju, kao i Guillaumea Apollinairea (koji je umro 1918), jednim od svojih neposrednih prethodnika.
            Literatura, dakle, nije pokrenuta kao glasilo dadaizma i u početku je izgledala samo kao organ levog krila časopisa La Nouvelle Revue Française. U drugom broju pojavljuje se već ime koje je ostalo najtešnje vezano sa pojmom dada, to je Tristan Tzara, koji simbolizuje ono najuskomešanije i najuočljivije u tom pokretu. Isti broj donosi početak jednog predgovora koji je, pod naslovom Poésies, godine 1870 objavio tajanstveni Isidore Ducasse, comte de Lautréamont a čiji se jedini primerak dotle mogao naći jedino u Nacionalnoj Biblioteci u Parizu. Lautréamont je taj predgovor pisao za jednu knjigu pesama, za koju se ne zna da li je uopšte ikada napisana, a koja je trebalo da bude metodična kontradikcija njegovoj ranijoj knjizi, onim demonskim Chants de Maldoror. Ta pevanja, sa delom Arthura Rimbauda, predstavljaju, već u devetnaestom veku, prototip one podsvesne poezije, koja je tek u dadaizmu dobila priznanje kao jedinstveni načn izražavanja i nenadmašna lirika.
            Tako sam dosad samo spomenuo sve one poslednje elemente literature koji će se rascvetati i poništiti u dadaizmu. Možda se dadaizam oko petog broja već vidljivo infiltrira  u Literaturu. Budući da se najuža grupa osnivača ovog časopisa, s Bretonom na čelu, docnije potpuno razišla sa Tzarom, to Breton teška srca sada priznaje da je to dadaizovanje Literature ipak u vezi sa Tzarinim dolaskom u Pariz, iako je u tom preobražaju, kaže Breton, dolazak Tzare iz Züricha igrao manje važnu ulogu no njegovo – Bretonov – susret sa jednim mladićem još 1915, za koga je saznao 1919 da je umro (verovatno se ubio) pušeći opijum. Taj mladić, JACQUES VACHÉ, svakako je jedinstven primer u životu potvrđene nesvodljive slobode čoveka i na delu ostvarene poezije podsvesti. Lafcadio je bio na hartiji manje smela zamisao onoga što Gide zove acte gratuit no Vaché u stvarnosti. U petom, šestom i sedmom broju, Literatura objavljuje Vachéova Pisma iz Rata, u kojima se ocrtava ova čudna ličnost koja je „simbolizovala sav nemir, očajanje, kontradikciju, hrabrost inteligencije“ koji su na dnu onog tajanstvenog „novog duha“ što će Breton strasno i uzaludno hteti da upozna, da odgonetne. Taj novi duh (koji nije nimalo izražen u časopisu L’Esprit Nouveau) bio bi možda sjajnije definisan da se mogao, početkom 1922, održati onaj Congrès international pour la détermination des directives et la défense de l’esprit moderne, za čije se sazivanje Breton tako mnogo zalagao, a protiv koga je Tzara poveo čitavu organizovanu destruktivnu akciju. Možda je dobrim delom ta Tzarina zavera uzrok što kongres nije održan. Anticipiram. Jer godine 1919 niko se još nije brinuo da definiše nešto što je tek imalo da se manifestuje. Tada tek počinje ono veliko previranje koje je u godinama 1920 i 1921 podiglo, kroz anti-umetnost, nivo cele moderne umetnosti: ekspresionizam i dadaizam u Nemačkoj, kubizam i dadaizam u Francuskoj, bezbrojne manifestacije, senzacionalne priredbe, skandalozne predstave, izložbe, revije itd.
            Literatura je već bila donela jednu dotle neobjavljenju Rimbaudovu pesmu, Les Mains de Jeanne-Marie, od čijih šesnaest strofa beskrajne lepote i velike snage da navedem bar jednu:
            Sur les pieds ardents des madones
            ont-elles fané des fleurs d’or?
            C’est le sang noir des belladones
            qui dan leur paume éclate et dort.
            U to vreme, u časopisu Littérature, daleko od dadaizma, objavljuje svoje prve pesme šesnaestogodišnji Raymond Radiguet, Cocteauov štićenik i ljubavnik, koji je prošle godine (1923) umro, dvadesetogodišnji mladić, ostavivši za sobom, pored knjige pesama (Les Joues en feu), dva romana (Le Diable au corps i Le bal du comle d’Orgel), klasična, sveža kao voće, i čudno zrela već. Literatura još nije ono što će postati, ali je već sasvim različita od svih drugih književnih časopisa na svetu: kritika, na primer, dobija već boju sna, Aragon već piše ovako o jednoj knjizi Francisa Jammesa:
            „Nekada su devojke bile tako lepe da se nije morala opisivati priroda: obrazi su dovoljno pričali o svežem vazduhu, usne o slobodi srca.“
            U osmom broju (oktobar 1919) pojavljuje se neobjašnjiva proza, kao opijena i opijajuća, slična muzici ili ljubavi pre nego prozi: Les Champs Magnétiques. Nju su pisali Breton i Soupault zajedno, a Marcel Proust ju je zvao Les Chants Magnifiques. Posle objavljivanja Ducasseovog Predgovora i Vachéovih Pisama, ovo je treći od najvažnijih momenata u istoriji Literature. Ovo je delo, docnije izdano u knjizi, ostalo jedno od najlepših dela dadaizma. Ono je, kao što je docnije objasnio Breton, prva primena u literaturi „psihičkog automatizma“, to jest direktno notiranje rečenica bez određenog cilja koje potiču iz podsvesti, bez kontrole kritičkog duha, neposredno po „magičnom diktatu“. Po rezultatu se vidi koliko je bogatstvo poezije ležalo u tom surréalismeu, kako ga oni zovu. Les Champs Magnétiques su, uostalom, potomak i Rimbaudovih Illuminations i Lautréamontovih Chants de Maldoror. Evo kako počinju:
            „Zatočenici vođenih kapljica, samo smo neprestane životinje. Trčimo po gradovima bez šuma i začarane afiše nas više ne uzbuđuju. Čemu ta velika lomna oduševljenja, ti osušeni skokovi od radosti? Ništa više ne poznajemo no mrtve zvezde, gledamo lica i uzdišemo od zadovoljstva...“ Gusta lirika te proze obavija nas tek postepeno, jednom čarobnom opojnošću.
            U idućem broju (9) već nas čeka nov pronalazak: anketa Zašto pišete? Ova (posleratna) generacija koja je iznova, i upornije no ikad postavila (postavila preda se) sva pitanja odnosa života i umetnosti, kao da je htela ovom anketom, još jednom,  da označi, da oliči svu sumnju koje je obuzima pred postavljenim problemima i već primljenim, varljivim rešenjima.
            Sumnja je sve jača, večite istine se ljuljaju. Ulazimo u 1920. Gide produžava život svome Lafcadiu, evo Strana iz Lafcadievog dnevnika (br. 11). Rađa se francuski dadaizam, pojavljuje se Francis Picabia, nasmejan zao duh, došao iz Španije preko Amerike, noseći svoj eksploziv: 391. Urednici Literature, međutim, još zadržavaju svoje starije saradnike: Valéry tu još objavljuje svoje kristalne strofe, Valéry, koji se toliko interesovao za dadaiste, ne bez razloga: sasvim različita od njihove, njegova je poezija plod strpljenja, rezultat dugog čekanja, bdenja nad podsvešću, nad postajanjem misli od nesvesnog do svesnog, dok je njihova poezija plod nestrpljenja, brza notacija tih „darova slučaja“ (kako kaže Jacques Rivière).
            Tako, dok se francuski dadaizam razvija kroz bezbroj eksplozivnih i ekskluzivnih, vanliterarnih revija (319, Bulletin Dada, Dadaphone, Proverbe, Cannibale itd.), Literatura još uvek održava kontakt sa širim krugovima moderne književnosti. Ali, evo, sav trinaesti broj ispunjavaju Dvadeset i tri manifesta pokreta Dada. Tu se može videti kako je u Francuskoj ovaj pokret dobio sasvim osobenu boju, daleko značajniji nego u Nemačkoj, s metafizičkom notom u sebi, (najbolje oličenom u shvatanjima Bretonovim), i užlebivši se u tok francuske tradicije, nadovezujući  se preko simbolizma na romantizam, a izvesnim poslovičkim jezgrovitim obrtima svoje proze na francuske moraliste osamnaestog veka. Ti dadaistički manifesti pokazuju već jasno ocrtanu negatorsku ideologiju u koju se morala razlučiti jedna suviše presićena književna tradicija. Breton piše:
            Jedna crvena hostija, na kraju krajeva, vredi koliko i jedna bela hostija. Dada vam ne obećava rajsko naselje. A priori, u oblastima literature i slikarstva, bilo bi smešno očekivati jedno dada remek-delo. Mi ne verujemo, razume se, ni u mogućnost ma kakvog socijalnog poboljšanja iako nadasve mrzimo konzervatizam i izjavljujemo da smo pristalice svake revolucije, ma kakva ona bila.
            Aragon:
            Sve što nisam ja, nerazumljivo je. Bilo da idem da je tražim na obalama Pacifika, bilo da je nađem u zemljama gde živim, školjka koju ću prisloniti uz svoje uho odjeknuće uvek istim glasom koji ću držati za glas mora a koji će biti samo šum mene samog. Sve reči, ako se odjednom ne zadovoljim više da ih držim u ruci kao lepe predmete od sedefa, sve reči će mi omogućiti da slušam okean, a u njihovom zvučnom ogledalu naći ću opet samo svoju sliku... Samo ja postojim na svetu, a ako s vremena na vreme imam tu slabost da poverujem i u postojanje jedne žene, dovoljno je da se nagnem nad njene grudi da bih čuo kucanje svog srca i da bih se propoznao... Nosim u levom džepu svog prsluka svoju vernu sliku: to je časovnik od oksidiranog čelika. On govori, pokazuje vreme, i ništa ne razume u svemu tome. Sve što sam ja nerazumljivo je.“
            Picabia kaže još da „život nema nikakva posla sa onim što gramatičari nazivaju Lepotom“, da „Dada ima mozak kao barska perunika“, i da „Dada ima mozak kao mozak“.
            I Dada je nadvladao u Literaturi. U drugoj polovini godine 1920, dok dadaizam dostiže najveći uspeh skandala u Parizu, izlaze četrnaesti, petnaesti i šesnaesti broj; u njima je vazduh razređen, a književnost kao smrtno ranjena ptica, jedva diše, što ne znači da jedna tajanstvena neočekivana poezija ne živi tu, sve se više prelivajući preko granica često literarnih oblasti, ne živi sve zanosnijim plamenom.
            Sedamnaesti broj, u decembru 1920: antiliterarni dada otrov, odjednom, deluje do kraja. Saradnici, oni najbliži, i urednici Literature održali su 19 oktobra jednu sednicu, „sudeći da poslednji brojevi njihovog časopisa mogu svedočiti o intencijama koje nisu njihove, i želeći da podvuku da publikacija Literature nema ničeg zajedničkog sa različitim poduhvatima artističko-literarne avangarde“. Odonda, nikada se više u Literaturi nije pojavio, kao dotle, kakav književni prilog potpisan imenom Valéry, ili Gide, Reverdy, ili Jean Giraudoux (koji je još u 16. broju štampao odlomak iz svoga romana Suzanne et le Pacifique, o kome je bilo reči čak i u Srpskom Književnom Glasniku). U Literaturi ostali su sami beskompromisni, samo dadaisti. Oni su bili raskrstili s mnogim iluzijama i nastavili svoja istraživanja, intelektualno sasvim nekoristoljubiva – na granicama i poezije, metafizike i burleske, psihologije i psihoanalize, podsvesti  i smeha, sna i pobune, cinizma i sentimentalnosti. Posle zapisnika (protokola) njihove sednice dolaze u ovom broju samo lične proze (ako tako mogu da kažem), koje ne spadaju ni u jedan književni rod. Jacques Rigaut počinje:
            Biću ozbiljan kao uživanje. Ljudi ne znaju šta govore. Nema razloga da se živi, ali nema ni razloga da se umire... Samoubistvo je vrlo zgodna stvar: ne bismo hteli otići pre no što bismo se kompromitovali; hteli bismo, izlazeći, da povučemo za sobom Notre-Dame, ljubav ili Republiku. Samoubistvo treba da bude poziv. Postoji krv koja kruži i traži opravdanje za svoje neprestano kruženje...“
            Pierre Drieu La Rochelle, najmanje dadaistički duh među dadaistima, dolazi zatim, a Breton je samo, preko cele strane, krupnim slovima štampao: „Dada još nije mrtav – pazite na svoj kaput.“ Ima u tom broju i strana sa dijalozima iz knjiga za strance u tuđoj zemlji (Kakvo je vreme? – Hladno je. – Toplo je. Možemo da izađemo i da se prošetamo. – Neću da izlazim po ovom vremenu. Itd.).
            Reprodukovana je i jedna strana iz jeftinog bazara. Louis Aragon opširno piše o ljubavi. – Vrednosti su već ispremetane, što znači izjednačene, kao da je već ocrtan onaj začarani krug iz koga, pored svih svojih tvrđenja, svi ovi interesantni duhovi još možda nisu izašli. Ima u dadaizmu neka gorčina bespuća, i neka sentimentalna poezija nemara. Konstatovano je već mnogo puta koliko je dadaizam konsekventno i logički izveo svoje zaključke, i koliko je neumitno završio čitav jedan razvoj umetnosti, od klasicizma, preko romantizma i realizma, do krajnjih konsekvenca anarhistične negacije i individualizma. Gest Marcela Duchampa, kada 1919 Giocondi dodaje lepe male brčiće, nije ni najmanje jedan površan futuristički napad na tradiciju, i pored svoje duhovitosti, jer on svojom konačnom razočaranošću ide do tragičnog, do bezizlaznog. Kao što je pisao Georges Ribemont-Dessaignes: „Dada, o Dada, kakvo lice? Tako tužno? Tako radosno? Pogledaj se u ogledalo. Ne, ne, nemoj da se pogledaš.“ Ili: „Šta je to lepo? Šta je to ružno? Šta je to veliko, jako, slabo? Šta je to Carpantier, Renan, Foch? Ne znam. Šta je to ja? Ne znam, ne znam, ne znam.“ (Dadaphone).
            Ali obećao sam da  se neću udaljivati od Literature. Osamnaesti broj: opet nova formula. Na čelu, jedna duga lista gde su dadaisti dali ocene svim mogućnim, prošlim i sadašnjim, umetnicima, književnicima, uopšte slavnim ljudima. Po toj tabeli se dosta dobro može oceniti psihologija ocenjivača: Aragonova oštrina, Bretonova ozbiljnost, Drieu La Rochelleova nerešenost da raskine sa vrednostima, Tzarina bezbrižnost itd. Broj je podeljen na sledeće rubrike: Documentaire, Les Moeurs, La Vie intellectuelle, Problémes sociaux, Echos. Ko bi rekao da je to jedna „moderna“ „književna“ revija! Broj devetnaest, sav prožet dadaističkim odsevima i varnicama.
            Dvadeseti broj, kojim se završava prva serija Literature, donosi Aferu Barrès. Poznat je Barrèsov značaj u francuskoj literaturi, kao i značenje onog oštrog preloma u njegovom idejnom i moralnom razvoju, preloma koji je njegovu misao i njegovo stvaranje odveo od nihilističkog egotizma ka odlučnom nacionalizmu. I Dada, „smatrajući da je jedan dati čovek, u jednom datom vremenu, u mogućnosti da razreši izvesne probleme kriv ako, bilo iz želje za mirnim životom, bilo iz potrebe za spoljnom akcijom, bilo iz self-kleptomatije, bilo iz moralnog razloga, odustane od onog što je moglo biti jedinstveno u njemu; ako da za pravo onima koji tvrde da bez životnog iskustva i bez svesti o odgovornostima ne može biti ljudske propozicije, da bez njih nema prave vlasti nad samim sobom; i ako remeti u onome što u njoj može buditi revolucionarne snage delatnosti onih koji kao da crpu iz njegovog prvobitnog učenja, - optužuje Mauricea Barrèsa za zločinstvo protiv sigurnosti duha“. Pošto su obrazovali pravi sud (predsednik André Breton, državni tužilac Georges Ribemont-Dessaignes, branioci Argon i Soupault, itd.), dadaisti su 13 maja 1921 sudili Barrèsu i objavili u Literaturi optužnicu i svedočanstva. Broj 21 trebalo je da donese govor državnog tužioca i odbrane, ali je Literatura prestala da izlazi... U trenutku kad je dadaizam već počeo da se razilazi (Picabia se, na primer, bio već odvojio), Literatura je završila svoju prvu seriju ovim vatrometom, koji spada u najmarkantnije manifestacije dada, u istom redu sa najskandaloznijim izložbama, konferencijama, soarejama, publikacijama, itd.
            I Breton se onda odvaja od dadaista. A kako su se u to vreme, što se tiče psihologije, politike i anegdote, razvijali ti događaji unutrašnje istorije dadaizma, to može da bude jasno i zanimljivo samo za nekog ko je, interesujući se za lična pitanja, te događaje izbliza pratio. Dadaizam više nije delovao kao homogeni rušilački pokret, ali je već bila pronađena formula moderne sumnje i negacije, razočarane vidovitosti, dezagregacije svih elemenata svake konvencije, književne, moralne ili društvene, formula poetske alhemije.
            Nova serija Literature rađa se u martu 1922 i ispoljava se prvo u tri broja nazvana kasnije numéros du chapeau haut-de-forme, jer im je na koricama nacrtan cilindar. Literatura, nešto malo većeg formata, napustila je svoju poznatu žutu odeću, ali je s njom izgubila i onaj polet, ono blistavo bogatstvo invencije i onaj plodni tempo herojskih vremena. Urednici su Breton i Soupault, bivši dadaisti iz prve serije svi na okupu, samo Picabia nije prisutan. Nekoliko novih imena, mladića. Još nekoliko pokušaja da se podvuče namera ljudi oko Literature da svoje pisanje što više preliju iz literature u život. Ponekad divna nota: „ ... J’ai joué aux dés mes tempes; à pile ou face une robe du soir; j’ai joué mon souffle à  la courte paille. J’ai joué à  l’amour“. (Aragon). Posle majskog broja, opet prekid u izlaženju. Najzad, nov polazak: četvrtim brojem Nove serije, u septembru 1922, Literatura se pojavljuje u obliku u kome je do danas izlazila; korice su bele, Picabia, koji se vratio Bretonu, crta za svaki broj drukčiji naslovni list.
            Sa Tzarom, prekid je definitivan. Breton objavljuje uvodni članak: Clairement, gde pokušava da raščisti mnoge mutne oblake na nebu Literature, kratko i jasno. Navodim ovde centralni deo članka, koji će vrlo dobro pokazati na kojoj osnovi sada počiva ideologija Literature. Ovim rečenicama ne uskraćujem svoje divljenje:
            Književnost, s kojom nekoliko mojih prijatelja i ja postupamo sa poznatim preziranjem, mi ne smatramo kao bolest (morali smo proći i kroz ta gruba poređenja). Pisao bih, i ništa drugo ne bih radio, kada bih, na pitanje: Zašto pišete? mogao odgovoriti potpuno pouzdano: pišem jer je to ipak ono što najbolje radim. To nije slučaj, i ja osim toga mislim da poezija, koja je jedino što me je ikad privlačilo u književnosti, proizlazi više iz života ljudi, bili oni književnici ili ne, no iz onoga što su napisali ili što pretpostavljamo da su mogli napisati. Ovde nas vreba jedan veliki nesporazum, pošto život, onakav kako ga ja shvatam, nije čak ni skup svih radnji koje konačno možemo  pripisati jednoj osobi, pa vodile je one gubilištu ili leksikonu, već način na koji izgleda da je primila neprimljivi položaj čoveka. Ne više. A tako shvaćen život, ne znam zašto, teži svom pravom ispunjenju, ipak u oblastima srodnim književnosti i umetnosti.“
            Od velikog je interesa tu takođe i Aragonov Projekt za istoriju savremene literature, jedna shema (samo naslovi poglavlja, dakle sadržaj, i kratke oznake sadržine) koja oštro i duhovno ocrtava čitavo jedno shvatanje književnosti koje odgovara tom, sad već post-dadaističkom stavu prema životu koji anti-literatura Literature traži da izrazi. Docnije, u predgovoru svojoj violentnoj, ljubavnoj i jakoj knjizi Le Libertinage – pre nego što će da navede svoj raniji već štampan članak sa karakterističnim naslovom: A bas le clair génie français -  Aragon je zabeležio  da su se oni, post-dadaisti, složili da bi se onaj zajednički mentalitet koji je sledovao pokretu Dada, mogao nazvati le mouvement flou. Zato se, od jeseni 1922 do danas, hod Literature nazire kroz malo mutan vazduh i zato mi se čini da se ne može tačnije odrediti kroz koju su kapiju Breton i njegovi saputnici pobegli iz dadaizma, i kakvim pejzažima vode te staze kuda sada idu, što ne umanjuje poeziju njihovog koračanja. Nju nosi, možda pre svega u jednačini svoje ličnosti, i već spomenuti Marcel Duchamp, nekada slikar, sada samo šahista u  Americi. On u petom broju Nove serije, pod potpisom Rrose Sélavy, objavljuje šest kalambura, i Breton im pridaje najveću važnost u svom članku o Duchampu, štampanom u istom broju. U dvema idućim sveskama, takve igre reči i još neki drugi pesnički opiti dobijaju svoj posebni i puni smisao. Pod okriljem dveju tajanstvenih ruku u crnim rukavicama (koje je Picabia nacrtao), Breton objavljuje članak Entrée des Mediums, gde svojim jezgrovitim, nepogrešivim, čvrstim stilom otkriva nov izvor poezije na koji su naišli René Crevel, Robert Desnos i on – mediumnitet. Nije li to bio logičan put za pesnike koji beleže podsvesna stvaranja? Svakako da je sasvim neuobičajen način pisanja pesama to stvaranje u stanju spavanja, u hipnotičkom snu, i to ne u cilju „opštenja s mrtvima“ ili „otkrivanja budućnosti“, već sasvim nekoristoljubivo. To postaje razumljivo kad se uzme u obzir da su Breton i Soupault sasvim sistematski iskorišćavali glas podsvesti za pesničko stvaranje, i da se zatim Bretonu učinilo da se čak i tu kritički duh perfidno uvlači među tajanstvene reči koje „padaju iz usta mraka“ (kako kaže Victor Hugo), da se interpolira između primarnog diktata podsvesti i njegove konačne projekcije. Breton se zato još više zainteresovao za prosta prepričavanja snova, stenografisana da se ne bi njihova izvorna poezija kvarila hotimičnim ili nehotimičnim literarnim stilizovanjem. (Takvim prepričavanjem snova, Breton je, uostalom, počeo svoju knjigu pesama Clair de Terre.) Tu je, međutim, pamćenju omogućena izdajnička uloga. Najčistija se pokazala treća solucija, do koje se slučajno došlo: stvaranje u mediumskom snu. Napominjem još jednom da tu spiritističko stanovište, koje podrazumeva veru u zagrobni život, ne igra nikakvu ulogu. Karakter citiranih rezultata ove neobične stvaralačke metode zaista je nešto natprirodan, i ti zapisi obojeni neospornom poezijom.
            Verna svome principu da „u svakom broju se nešto događa“, Literatura u sedmom broju Nove serije kombinuje svoje opite sa rečima (njihovom specifičnom težinom i njihovim magnetskim poljem) i svoje opite u oblasti mediumniteta: Robert Desnos, pod naslovom Rrose Sélauy, objavljuje osam strana igara reči, praćenih opet člankom Bretonovim: Les Mots sans rides, gde on objašnjava kako se postepeno uvidelo da se u rečima mogu iskoristiti i druge njihove osobine osim njihovog smisla, posao koji je opet Rimbaud započeo, svojim čuvenim sonetom gde vokali dobijaju boju:
            A noir, E blanc, I rouge, U vert, O bleu, voyelles“...
            „Toga dana“, kaže Breton, „reč je bila odvraćena od svoje dužnosti da označuje i dobila je konkretno postojanje.“ Zatim napominje da najzad, u Duchampovim i Desnosovim igrama reči, one počinju da žive svojim životom. Tu opet obraća pažnju, razume se, na prvom mestu na poetsku vrednost tih matematičkih pomeranja i zamenjivanja slova, glasova i slogova. Najčudnije je to što Desnos uspavan stvara te kalambure, dok budan uopšte ne ume da pravi igre reči, kao što uspavan i crta, a budan to ne ume. Tako su se spojila dva problema: problem reči i problem mediumske poezije, i dali rezultate kojima se zaista možemo čuditi: osam strana ovako pravilnih igara reči:
            Suivrez-vous Rrose Sélavy au pays des nombres décimaux ou il n’y a décombres ni maux?“
            Lancez les fusées, les races à faces usées sont rusées.“
            „Du palais des morts les malaises s’en vont par toutes les portes.“
            „Les lois de nos désirs sont des dés sans loisir.“
            Posle ovoga, meni izgleda razumljivo da Breton kaže:
            Et qu’on comprenne bien que nous disons „jeux de monts“quand ce sont nos plus sûres raisons d’étre qui sont en jeu. Les mots, du reste, ont fini de jouer.
            Les mots font l’amour.“
            I u daljim brojevima, 1923, Literatura me očarava tim shvatanjem poezije, tom presićenošću, tim apsolutnim odbijanjem svake vulgarizacije, svakog kompromisa, tom dubokom, umnom proizvoljnošću. Francis Picabia je tu još jednom od centralnih ličnosti; a i Roger Vitrac štampa igre reči uz Desnosa. („Chants de guerre, gants de chair.“)
            André Breton, Robert Desnos i Benjamin Péret zajedno potpisuju neku vrstu drame: Comme il fait beau; gde prisustvujemo rađanju, u prašumi, Silexane; ona, kao Minerva dadaizma i „surréalismea“ završava genealošku seriju svih onih koji su je omogućili. Simbol neodredljivog novog duha, „ona se može videti samo u ogledalu“.
            U desetoj svesci, od 1 maja 1923 pisma Lautréamontova. Jedan neobično snažan članak Aragonov: Le Manifeste est-il mort? sa parolom: skandal radi skandala. A Breton, pod naslovom Philippe Soupault (kome su prebacivali da je izneverio svoju slobodu duha radi zadovoljenja literarnih ambicija), umesto članka, potpisuje četiri prazne strane, potpuno prazne, samo, umesto epigrafa: „André Breton et Philippe Soupault: Les Champs magnétiques (1920)“. Ćutanje je ipak pobedilo, i prijateljstvo, jer u idućem dvobroju (11-12), koji se pojavio tek u oktobru 1923, vidimo i jednu Soupaultovu pesmu. Ovaj je dvobroj antologija pesama, tom prilikom bar samo ime da spomenem jednog pravog pesnika koga dosad (neobjašnjivo) nisam spomenuo: Paul Eluard. Na dve strane, nasred ove sveske (ilustrovane mnogobrojnim malim crtežima Maxa Ernsta), nalazi se, pod naslovom ERUTARETTIL, tabela književnih ličnosti koje priznaje Literatura, po svom posebnom merilu poezije i poezije u shvatanju života, čiju hijerarhiju određuje veličina slova kojim su štampana njihova imena. Po toj hijerarhiji, u prvu grupu, kao najviše vrednosti, ulaze samo šestorica: engleski pesnik Edwar YOUNG (1683-1765), „božanski markiz“ D.A.F. de SADE (1740-1814), engleski romansijer, pisac čuvenog „crnog romana“ The Monk, Matthew Gregory Lewis (1775-1818), jedan gotovo sasvim nepoznat francuski romantik, pisac dela Album d’un Pessimiste, Alphonse RABBE, i pored njih, još samo LAUTRÉAMONT i VACHÉ. Rimbaud i Apollinaire dolaze tek posle njih, u drugi red gde su i Swift, Baffo, Hegel, Robert Maturin, Victor Hugo, Aloysius Bertrand, Baudelaire, Germain Nouveau, Jarry i (imaginarna ličnost iz popularnog kriminalnog romana) FANTOMAS. Pored Soupaulta i Eluarda, u ovom broju nalaze se: Robert Desnos, Benjamin Péret, Max Ernst, Roger Vitrac, Francis Picabia, Georges Limbour, Max Morise, André Breton, Joseph Delteil, Louis Aragon.
            Posle duge pauze, tek prošlog meseca (juna 1924), izlazi trinaesti broj, nazvan Numéro démoralisant, koji donosi jednu dosad neobjavljenu prozu Rimbauda, Un Coeur sous une soutane, tekst od vrlo velikog značaja već samim tim što demantuje famoznu Claudelovu tezu da je Rimbaud u suštini bio katolik. Takozvani „umetnički prilog“ u ovom broju kao što je to već bio slučaj u Literaturi, reprodukcija je jedne fotografije Man Raya: jedna velika gola ženska leđa, na slabinama oni izvijeni otvori što imaju violine, le violon d’Ingres. Ta lirska fotografska metafora pokazuje koliko neslikarsko shvatanje likovnih umetnosti ima Literatura. Daleko od tehničkih, plastičnih, čisto slikarskih, to jest u suštini estetičkih problema kubizma na primer, ljudi oko Literature interesuju se i za slikarstvo (kao i za literaturu) kao za proizvod duha, i traže i tu istu onu surréalističku poeziju kao i u pesništvu, u biografijama pesnika i buntovnika. Kao što su nedavno povodom baleta Mercure, u jednoj zajedničkoj izjavi rekli: „Nous tenons á  témoigner de notre totale et profonde admiration pour Picasso qui, au mépris des consécrations, n’a jamais cessé de créer l’inquiétude moderne.“ I tu se Literatura pokazuje kao jedan nenadmašan dokument o savremenoj senzibilnosti, a njena prividna obeshrabrenost prožeta je jednom životvornom, jednom životnom krvlju razuma.
            I sa svim svojim metafizičkim nemirom, Literatura, obogaćena iskustvom dosadašnjeg putovanja, s one strane literature, na obali budućih dana, ko zna kakve vidike vidi.
            U tom trinaestom broju, čitamo i ovaj stih (iz jedne Bretonove beležnice):
            Tu verras l’horizon s’entr’ouvrir et s’en sera tout â coup fini du baiser de l’espace.

(Književnik, urednik Antun Branko Šimić, God. I, br. 3-4, Zagreb, novembar 1924)

Tekst prenet iz: Marko Ristić, Uoči nadrealizma, Nolit, Beograd, 1985.