ŽAK VAŠE ––– PISMA IZ RATA

 

temat priredila Biljana Andonovska
prevod sa francuskog Danka Kuželj

 

Biljana Andonovska

UVOD. 2009.

 

 

 

1713

Vaše se ubio, dadaizam je postao nadrealizam.
MR

 

            Za Žaka Vašea (Jacques Vaché, Lorijan 1895 – Nant 1919) moglo bi se, rečima Marka Ristića, reći da je „nepoznat onima kojima je nepoznat Breton“. O ovoj kultnoj ličnosti predistorije pariskog dadaizma i nadrealizma dugo se znalo samo ono što je Andre Breton (André Breton) u intervalu od 1919. do 1949. godine objavio kao Pisma iz rata (Lettres de guerre) Žaka Vašea: petnaest pisama trojici prijatelja, (automatska) pesma u prozi Beli acetilen (Blanche acétylène) i kratka neogotik priča Krvavi simbol (Le sanglant symbol). Od osamdesetih godina 20. veka ovaj „Vašeov kanon“ je znatno proširen otkrićem još stotinak Vašeovih pisama upućenih porodici i devojci Žani Derijan (Jeanne Derrien), kao i nekolicinom tekstova nastalih tokom njegove predratne aktivnosti u protodadaističkoj, tzv. „nantskoj grupi“. Ali ni to nije omogućilo da se biografija ovog kratkovekog skeptika, dendija i tvorca jedne teorije humora značajnije rasvetli, niti da se Vaše stabilnije pozicionira unutar književnosti u užem smislu. Taj „veoma elegantni riđokosi mladić“ ostaje zapamćen pre svega kao neko ko je ostvario presudni katalitički uticaj na formiranje jedne od najznačajnijih pesničkih ličnosti dvadesetog veka.
            Do prvog susreta između Vašea i Bretona došlo je početkom 1916. godine u vojnoj bolnici u Nantu, gde se Vaše nalazio kao ranjenik na oporavku, a Breton kao mobilisani student medicine u centru za neurologiju.¹ Taj susret i njihovi svakodnevni razgovori tokom proleća 1916, praktično su sinhroni otvaranju kabarea Volter i legendarnom nehotičnom pronalasku reči dada u Cirihu, a za više od godinu dana prethode Bretonovom upoznavanju sa Aragonom (Louis Aragon) i Supoom (Philippe Soupault) i, dakle, formiranju jezgra „sprijateljenih ljudi“ koji će posle rata u Parizu pokrenuti časopis Littérature, „najvažnije, najčistije psihološko svedočanstvo o francuskoj generaciji koja je imala 20 godina za vreme rata“². Najiscrpniju istoriju ovog časopisa, njegovu evoluciju od modernističke avangarde, preko dadaizma sve do predvorja nadrealizma, napisao je još 1924. godine Marko Ristić u tekstu Preobraženja dade – Istorija Literature koja nije istorija literature i čitaoci ga u integralnom obliku mogu pročitati ovde.
            Kasnije se Vašeovo i Bretonovo prijateljstvo razvijalo uglavnom kroz prepisku, koja čini stožer Pisama iz rata, kao i nekoliko kraćih susreta u Parizu. Tokom jednog od tih susreta, Vaše će napraviti čuveni skandal na premijeri Apolinerove (Guillaume Apollinaire) „nadrealističke drame“ Tiresijine dojke (Les Mamelles de Tirésias, 1917).³ Čitalac će kroz Pisma iz rata moći da prati Vašeov ambivalentan i polemički odnos prema Apolineru, čijem je idejnom i stvaralačkom uticaju na Bretona tokom rata predstavljao jedinu relevantnu alternativu. Kroz Vašea se Breton, tada još uvek autor pesama u malarmeovskom duhu, prvi put sreće sa praksom antiliterarnih stavova i mogućnošću da se novi duh u poeziji ne traži apolinerovskom linijom inovacije u okviru tradicije, već radikalizovanim postavljanjem pitanja (etičkog) odnosa egzistencije i umetnosti, i svrhovitosti stvaranja uopšte. Suprotnost koju su za Bretona mogli predstavljati Apoliner i Vaše može se skicirati kroz njihov odnos prema ratu. Dok je Apoliner, patriota i dobrovoljac, s ponosom nosio svoju uniformu artiljerca, Vaše, „dendi zatečen u ratu“, u javnosti se pojavljivao u različitim pa i neprijateljskim uniformama, pervertujući uniforme u multiforme, odnosno sintetične uniforme sastavljene istovremeno od savezničkih i neprijateljskih „modnih“ znakova rata. Tako ni Pisma iz rata nisu reportaža sa fronta niti svedočanstvo patriotskog naboja, već antiratni dokument o „dezertiranju u sebe“ pojedinca koji ultimativno odbija da bude ubijen za vreme rata.⁴
            Za Bretona, a i za današnjeg čitaoca, Vaše bi najzanimljiviji i najznačajniji mogao biti po svojoj teoriji humora, koja je najpre jedna žarijevska jezička igra. Da bi naglasio razliku i autonomnost svog specifičnog shvatanja humora (humour), Vaše ovu reč piše bez inicijalnog h, dakle kao ’umor (umour), što je u francuskom jeziku razlika koja se može uočiti samo na nivou grafije (i povodom čega je danas teško ne setiti se Deridinih homofona).⁵ Ono što Vaše podrazumeva pod ’umorom, istovremeno je jedna intergalna praksa življenja (nepotkupljiva, subverzivna i lucidna ravnodušnost), jedan fragmentaran program (anti)umetnosti („suve“, oštre, uznemirujuće, teatralne, smehovite i „pomalo zamorne“, otvorene za kontradikciju), i jedna originalna teorija humora, koja je zapravo u osnovi onoga što će Breton 1939. nazvati crnim humorom. Ova sintagma, danas sasvim odomaćena i primenjiva u širokom rasponu od teatra apsurda do Linčovih filmova, sve do Bretonove Anotlogije crnog humora (Anthologie de l'humour noir) nije imala nikakvo frazeološko ili terminološko značenje.⁶ Breton u predgovoru Antologiji⁷ nastoji da taj specifično moderan i subverzivan humor, koji gravitira groteski i „smrtni je neprijatelj sentimentalnosti“, razgraniči od drugih i posebno „lakših“ oblika humora (gluposti, sarkazma, lake šale, dosetke i sl.), a pronalazi ga podjednako u literaturi, slikarstvu, filmu i životu, izdižući „crnohumorno svojstvo“ do opšteg merila ukusa i distinsktivnog obeležja modernog senzibiliteta. Ovakvo proširenje i pojačavanje značenja i značaja crnog humora kao temeljnog „stanja svesti“ i opšteg „životnog stava“ (podrazumevano već u Vašeovom ’umoru) ravno je još jedino širini i značaju koji je nadrealizam pridavao fenomenu slučaja.⁸
            Kao što će i Breton naglasiti u svom predgovoru iz 1949, Vašeova pisma su privatno, lično svedočanstvo i „potpisnik ovih pisama, pišući ih, nije ni predvideo neko drugo“. To umnogome objašnjava aluzivan i „negostoljubiv“ ton i stil ovih tekstova, rukovođenih jedino svešću o korespondentu i eventualnom svešću o cenzuri.⁹ Telegrafski stil ovih pisama, istovremeno „kolokvijalan i proročki“, razlomljena rečenica, specifična interpunkcija, nonšalancija prema pravopisu, zasićenost neologizmima, stranim rečima, žargonskim izrazima, aluzijama, nagli prekidi i smene „kadrova“ iz pasusa u pasus i sl. –– opiru se bezbrižnosti konvencionalnog čitanja. Ipak, upravo je „ton“ ovih tekstova taj „koji jedini može objasniti neizbrisivi trag koji su na odabrane duhove ostavili upečatljivi odlomci ovih pisama, zaštićeni od svih zaraza i kojima su nedostajali gotovo svi biografski podaci o njihovom autoru“¹⁰. Objaviti Pisma u formi knjige predstavljalo je rezolutan prijateljski gest, ali i poetički čin nuđenja na čitanje one „poezije, po potrebi bez pesama“ kakvu će nadrealisti tražiti – van semiotičkih granica usko i „sklerotično“ shvaćene literature – u svim vidovima spontane poetske aktivnosti, pa i one deteta, ludaka, autsajdera, zločinca ili snevača. Ukoliko su svedočanstva o takvoj aktivnosti autentična, nadrealisti ih čitaju kao eminentno poetske tekstove, tako da za današnjeg čitaoca Pisma iz rata nisu samo dokument po sebi, već i dokument o tome šta su oni koji su ih svojevremeno objavili u njima tražili i pročitali. Izmenjeni režimi čitanja i pisanja o kojima se ovde radi, značili su ono ono što Benjamin u eseju o nadrealizmu naziva „prekidanjem prakse kojom se publici pruža književni izraz jedne egzistencije, a da se pritom sam taj oblik egzistencije uskraćuje publici“.¹¹ Odnosno ono što Breton podrazumeva kad kaže: „da poezija, koja je jedino što me je ikad privlačilo u književnosti, proizlazi više iz života ljudi, bili oni književnici ili ne, no iz onoga što su napisali ili što pretpostavljamo da su mogli napisati. Ovde nas vreba jedan veliki nesporazum, pošto život, onakav kako ga ja shvatam, nije čak ni skup svih radnji koje konačno možemo pripisati jednoj osobi, pa vodile je one gubilištu ili leksikonu, već način na koji izgleda da je primila neprimljivi položaj čoveka. Ne više. A tako shvaćen život, ne znam zašto, teži svom pravom ispunjenju ipak u oblastima srodnim književnosti i umetnosti.“¹²
            Na vašeovsko pitanje „da li je Žak Vaše uopšte postojao“, odgovor bi bio da verovatno jeste, bar onoliko koliko je postojao za posleratnu dadaističko-nadrealističku generaciju. Njegova ksenofilija, ekscentričnost, dendizam, apolitičnost, instinktivni anarhizam, spoj elegancije i divlje misli, superiorni nastup protiv duha osrednjosti, depatetizacija odnosa prema umetnosti, intuicije o umetnosti bez umetnosti, razne antiratne i antimačo taktike, njegova ennui, urbanost, „bioskopsko“ mišljenje i ponašanje, samoubistvo iz nemara, i sve drugo što se o njegovom načinu života i mišljenja može naslutiti iz sačuvanih tekstova i svedočanstava, učinilo ga je „mitopoemom“ ranih dana francuske avangarde, i jednom od stalnih „referenci“ među onima za koje je, Elijarovom sentencom, „pesnik više bio onaj koji inspiriše nego onaj koji je inspirisan“. Na vašeovsko pak pitanje „da li je Žak Vaše još uvek živ“, odgovor će opet biti u skladu sa tim koliko je i kako je ta generacija živa za današnjeg čitaoca. U svakom slučaju, u književnosti čija avangarda počinje takođe jednom beležnicom iz rata, zvala se ona Lirika Itake ili Dnevnik o Čarnojeviću, Vašeova Pisma možda će imati i još ponešto da kažu.

*

            Vaše je u srpskoj književnosti već skoro čitav vek prisutan samo u fragmentarnim prevodima odlomaka iz Pisama koji se mogu pronaći u tekstovima nadrealista ili retkih istraživača nadrealizma. Jedno Vašeovo pismo (od 14.11.1918) u celini je prevedeno već 1924. u četvrtom broju prednadrealističkog časopisa Svedočanstva,¹³ a određeni antiratni odlomci pisama sistematski su prevedni u okviru „Simfonije citata“ koja otvara Ristićevu knjigu o ratu Hacer Tiempo (1964). Naše nadrealisite Vaše će intrigirati prevashodno kroz pitanje odnosa humora i samoubistva. U almanahu Nemoguće (1930), prvoj kolektivnoj publikaciji nadrealista, cela jedna rubrika organizovana je i naslovljena prema Vašeovom arhisimbolu (h)umora – Budilnik. Vašea će citirati i njegov slučaj uključiti u argumentaciju i svi koji su u časopisu NDIO (br. 1 i 2) odgovorili na anketu „Da li je humor moralan stav?“. Najuticajniji i najiscrpniji među ovim odgovorima jeste tekst Marka Ristića Humor 1932, koji će potom biti preštampan i u šestom broju tadašnjeg zvaničnog „organa“ pariskih nadrealista Nadrealizam u službi revolucije (Le Surréalisme au service de la Révolution). Ovaj tekst, koji u mnogo čemu anticipira Bretonovu Antologiju crnog humora (posebno argumentacijom vezanom za psihoanalitičko shvatanje humora i pravljenjem spiska prethodnika modernog humora, na čelu sa Sviftom), među najcitiranijim je tekstovima našeg nadrealizma kod francuskih istraživača, kao i što se najznačajnijim doprinosom srpskog nadrealizma smatraju upravo teorijska razmatranja humora.¹⁴

*

            Objavljivanje izbora iz Pisama iz rata Žaka Vašea ima za cilj pre svega da omogući čitaocima i istraživačima da se sa ovim često pominjanim a nedostupnim tekstom sretnu u neposrednijem i integralnijem vidu. Temat sadrži sedam od ukupno petnaest Pisama iz rata Žaka Vašea. Vašeova pisma su prvi put objavljena u petom, šestom i sedmom broju časopisa Littérature 1919, a Breton ih je u septembru iste godine, uz svoj predgovor, objavio u formi knjige. Izdanje Pisama iz 1949. sadrži ukupno četiri Bretonova uvodna teksta (iz 1919, 1924, 1940, 1948. godine), a za temat smo odabrali prvi i poslednji od ovih tekstova. U Galeriji donosimo izbor iz Vašeovih crteža i propratni tekst o njima. Napomene priređivača uz Bretonove predgovore i Vašeova pisma rađene su na osnovu raspoloživih izvora, ali i posebno na osnovu knjige čikaškog nadrealiste i istraživača Frenklina Rozmonta Jacques Vaché and the Roots of Surrealism.¹⁵ Biblioteci SANU zahvaljujemo na omogućenom istraživačkom radu i pristupu originalnim izdanjima.

 

Biljana Andonovska (Beograd, 1981) Diplomirala na grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću Filološkog fakulteta u Beogradu, na kojem sada pohađa doktorske studije. Uredjivala je književni časopis studenata Filološkog fakulteta Znak (2003–2004) i bila u redakciji časopisa Braničevo (2004–2008). Prevodi sa makedonskog (Goce Smilevski, Razgovor sa Spinozom, Arhipelag, 2008), bavi se istraživačkim radom (nadrealizam) i piše književnu kritiku.

 

---

¹ O ovim nantskim danima Breton 1924. piše: „Primoran da leži u krevetu, zanimao se crtanjem i slikanjem čitavih serija poštanskih karata za koje je izmišljao neobične legende. Muška moda mu je skoro jedina zaokupljala maštu. Voleo je one golobrade likove, one hijeratične stavove kakvi se zapažaju u barovima. Svakoga je jutra provodio čitav sat u raspoređivanju jedne ili dveju fotografija, čaša, poneke ljubičice na stoliću sa čipkanom prostirkom koji mu je bio na dohvat ruke... Razgovarali smo o Rembou (koji mu je uvek bio mrzak), Apolineru (koga je jedva poznavao), Žariju (kome se divio), kubizmu (prema kome je bio nepoverljiv). Bio je škrt u poveravanju o svom prošlom životu. Prebacivao mi je, mislim, zbog moje sklonosti za umetnost i modernizam... Žak Vaše je važio kao majstor u umetnosti omalovažavanja svega i svačega... Ulicama Nanta se ponekad šetao u uniformi husarskog poručnika, avijatičara, lekara. Dešavalo se da se sa vama mimoiđe kao da vas ne poznaje i da nastavi svoj put ne okrećući se. Vaše nije pružao ruku da kaže dobar dan, ni do viđenja...“ Navedeno prema: Moris Nado, Istorija nadrealizma, Bigz, Beograd, 1980, str. 28.