Tibor Hrs Pandur


BRUTALNI REALIZAM
ILI RENESANSA EROTSKE LEVICE NOVE SLOVENAČKE SCENE

 

Poetry is news that stays news.

(Ezra Pound)

Sve što čovek uradi iskreno iz sebe, bez obzira i bez oklevanja, uvek je dobro. Isto tako kao što verovatno osećate kada je izgovorena reč iskrena, a kada konvencionalna...

(Ivan Cankar)

Šta god ljudi želeli da sakriju, od drugih ili od sebe, čak i stvari koje nesvesno prenose – jezik sve otkrije. To je, nesumnjivo, smisao aforizma: Le style c'est l'homme; sve što čovek kaže može da bude gomila laži – ali njegovo pravo ja se otkriva svima u načinu na koji govori.

(Viktor Klemperer: LTI – Lingua Tertii Imperii)

Then every thing includes itself in power,
Power into will, will into appetite;
And appetite, an universal wolf,
So doubly seconded with will and power,
Must make perforce an universal prey,
And last eat up himself.

(Shakespeare: Troilus and Cressida)

Prispevam k zgodbi, ker ni
dvoma, da bo dosti tez, kdo sem.
Moje življenje je jasno in se imenuje
tako, kot se imenujejo moje knjige.
Prav tako sam sem, kot ti, voyeur. In
prav tako se zdrznem, če me kdo
zagleda. V oči te gledam. Oba veva za
vprašanje. Kdo ubije? Kdo ostane? Kdo
gleda? Ta, ki z besom trga obleko
s sebe, da bi bil nedolžen, ni to krinka?
Tvoje srce bije, ker bije
moja kri. In narobe. Moje srce bije, ker bije
tvoja kri. Isto pravico imaš kot jaz,
ki sem tvoj angel varuh, tvoja pošast.

(Tomaž Šalamun: Monstrum (lat.) od glagola monstrare)1

 

Ovaj tekst trebalo bi da bude o Tomažu Šalamunu, ali on je u stvari samo izgovor za pisanje o našoj generaciji (ako zamišljam generaciju ograničenu na godište, to je otprilike od osamdesetih do sada, iako je za mene izazov da generaciju razumem kao sva bića, koja žive istovremeno u datom trenutku). Šalamun svejedno u svom opusu kruži nad nama i tera nas na suočavanje. Želim da odredim pravac koji je on pokazao, prostor koji je on otvorio. Šalamuna ne možemo posmatrati odvojeno od njegovih knjiga, vidim ga kao čoveka, i kao snagu, koja vrši uticaj.  Kao onog koji želi urgentno da utiče i da pomera. Koji ne može da nas ostavi na miru, zato što vidi i oseća da je urgentno da se dobra (šta god to značilo) poezija piše, kao što je jednom napisao Paund. Možda nešto kao refren Calle 13: „Kad god se malo čita, puno se puca“.

Pesnik minira, razgrađuje, izjednačuje značenja.  Izjednačuje reči i prosvetljuje onako kako ga jezik nosi. Jednoznačnost prosvetljuje. Vrtlog značenja, koji kruže oko reči kao zemlje oko sunca, kao reči oko želje. Pesnik je satelit želje. Može jedino da srče jezik, jer ga jezik srče dok ga jezik srče.

Šalamunu njegov status obezbeđuje najmanje 50 izuzetnih pesama ili 10 izuzetnih knjiga, koje „zauvek“ prave neizbrisiv rez oduševljenja, rez koji je otvorio jezik i pokrenuo ga unapred. Šalamun je izuzetak, zato što ne prestaje i zato što zarađuje samo od poezije. Ako poeziju definišemo kao otpor, to može biti i problematično, posebno ako znamo da se poezijom ne može dobro zaraditi za život. Možda je to konstrukt ovog prostora. I slavni pesnici su anonimni, jednom je rekao.

Na primer, pesma Zašto sam fašista je i danas subverzivna, jer tera čitaoca na suočavanje sa sopstvenom etikom. Napisana je kao provokacija i kao objašnjenje uloge maske. Možemo je uzeti zdravo za gotovo, i razumeti je kao Šalamunovu ispovest koja to nije, možemo biti šokirani i užasnuti. Možemo je čitati kao opasno i ozbiljno objašnjenje fašističkog stanja duha, i kao masku, koja kroz brutalni smeh upravo ovu poziciju raskrinkava.

Sećam se kako sam nekada za obaveznu lektiru u gimnaziji čitao afirmisane slovenačke autore, i kako sam se zaustavio kada sam naišao na Poker. Tada se dogodio smeh, osećaj da neko živ sve to govori i da jebe jezik njegovom sopstvenom igrom, jer je svestan da je svaki jezik konstruisan jezik: predstava predstave. Tada se desilo nešto što je dugo nedostajalo, neposrednost (koja je kao i svaki jezik maska), „brutalna iskrenost“ uprkos svemu. Spoznao sam rez. Šalamun je u stvari počeo da iskorišćava ambivalentnost jezika, višeznačnost teksta, fluidnost menjanja perspektiva, njegovu teškoopredeljivost ili beskonačno kliženje označitelja. Kada kažem „ambivalentnost jezika“, mislim da možemo Lotreamonovu rečenicu „Sigurno si jako snažan, jer je tvoj oblik više nego ljudski, tužan kao univerzum, lep kao samoubistvo“ da čitamo barem na dva načina: ironično „strašno kao samoubistvo“ ili bukvalno „lepo kao samoubistvo“. Očigledno svaka reč nosi i svoje suprotno značenje, kojim je definisana, i na taj način, u svojoj ambivalentnosti lebdi, oscilira, i teče, i jeste.

Verovatno su mnogi doživeli nešto slično, kada su, odvraćeni od letargične ljubljanske škole, poslali svoje tekstove Šalamunu, jer on bi trebalo da zna. I odgovorio je, zaista je pročitao to što si mu poslao, i proglasio te genijem; rekao je da je to što pišeš totalno neviđeno na ovom prostoru, piši, radi, teraj! Dao ti je svoj zanos i svoj blagoslov, koji su ti očigledno tada bili potrebni. I što je najvažnije: razgovarao je sa tobom kao sa svojim vršnjakom, koji ne pripada nikakvim uredničkim krugovima ili čak generaciji, iako je bio već afirmisan kao izuzetak iz dominantnog poretka. Bez obzira na to da li si se nakon toga distancirao od njega, ili pokušavao da ga pratiš, imao je uticaj. Imao si osećaj da si se susreo sa živim nasleđem, sa živom vezom između Kocbeka i Detele. Da si nešto posebno, ako bi te pozvao na večeru, pio sa tobom i lupetao o prošlosti budućnosti. Tada, kroz te monologe, koje si jedva razumeo, postalo je jasno, da Šalamun govori isto kao što piše, jer tako razmišlja i deluje i jeste. Obećavana ti je, naravno, pomoć, koju je nudio, sve dok nije postalo jasno da ga mnogi ne shvataju ozbiljno (da ga čak i mrze u onoj meri u kojoj su ga nekada slavili), jer okreće svoj točak beskrajnog uživanja u jeziku u nedogled, i kao da ne ume ništa drugo.

Otkrio si da postoji celo literarno polje, gde se suočavaju i bore volje pojedinaca. Otkrio si da je Šalamun pre svega veliki čitalac, da neprekidno budno motri i čeka nove tokove i da je zato stalno u toku. Ko je zapravo zaista pročitao Šalamuna? Tim pre što nije još završio. Da li je Šalamun namerno nečitljiv, ili je čitljiv u svojoj nečitljivosti (Komelj)? Namerno piše tako da ne možeš da ga totaliziraš, ako mene pitaš. Preslikava jezik života i „bog je njegov čitalac“. Iza sebe ostavlja muziku, psihotopiju života, koju ni sam ne razume. Transformacijama svoje svesti daje trag i formu, na način na koji se iz odluka kleše životna priča, isprobana i prenesena u autobiografiju tragova, koju može da razume samo neko drugi (ili možda ne), odnosno razumeva, tačno u smislu Pesoe: „Moja poezija je moja autobiografija“. Šalamun je ekspanzija jezika, ekskurzija u no man’s land govora, afirmacija neograničenog, onostrano mistično iskustvo, prepolovljeno kao nar magičnog realizma brutalnima.

Šalamun ne prestaje i da nastavlja glas koji se zapisuje u ritam, i kroz koji prenosi ta stanja do transmutacije, prenosi i preskače u transverbalnom vajbu, koji njegovoj „besmislenoj“ igri jezika daje smisao, formu, snagu, koja te posrče i ispljune – obično tako, da si prisiljen da mu pišeš. Ukratko, pokrene fizičku reakciju. Činjenica je takođe to, da čitanje Šalamuna povezujem sa tim kako on zapravo čita sebe, tako da na kraju, njegove pesme više uopšte ne možeš da čitaš bez sećanja na intonaciju ritma čitanja. I sam je svestan, i izvinjava se, što je cedio dosta „salate“, koju sada diluje okolo kao neki agent samog sebe, i da ne može pobeći od toga, jer se od pisanja (odnosno, pre svega od objavljivanja i prevođenja) napravio biznis, način života (ili, kako se kaže, profesija), a da ga ne napušta strast transmutacije jezika, koja je motor sopstvene egzistencije. Zapravo je Šalamunu njegovu ekspanziju prevođenja omogućila međusobna povezanost i blizina jezika i teritorija bivše Jugoslavije, a isto tako i njegova sopstvena beskrajnost i ekspanzija u svet. Kada pišeš, pišeš prvo sebe i tek onda druge. Razni pozivi Šalamunu da prestane da piše, čine mi se smešni. Kako nekome ko je opsednut kretanjima jezika, možeš da zabraniš da piše, da mu zabraniš da govori, da liže? Pesma je prostor koji zauzimaš. I papir je beskonačan.

Verovatno je najveći jaz između Šalamuna i naše generacije način na koji je vlast doživljavala umetnost (ili javno izražavanje svojih državljana) i na koji ju je zapravo čitala, i čak reagovala na nju. Drugim rečima: koliko je priznavala njen uticaj, moć, i potencijal za društvene promene. Imao si jasnog neprijatelja, što može da izgleda predivno ili tragično, jer te vlast određuje, granica je postavljena, i znaš da možeš ili da moraš da je prekoračiš (na neki način barem u jeziku). Razlika je to, da je u Socijalističkoj republici Sloveniji bilo lakše biti disident. Maček (tadašnji šef policije) morao je da čita Šalamuna i sigurno se prepoznao u crknutoj mački iz Dume 1964, i zbog toga zatvorio Šalamuna na pet dana. Maček je sigurno Šalamuna ozbiljno shvatao, i na taj način je priznao da je Šalamun svojom pesmom proizveo nešto analogno pravom zločinu. Sada možeš da govoriš koliko hoćeš, i svi se prave da to nema nikakvog uticaja, kao što inverzno tvrdi Katja Perat u pesmi Engels: „Toliko krvi za slobodu govora, a sada svi ćutimo.“ Ili kao što kaže Hakim Bey, koga ovde citiram: „Na istoku pesnike ponekad bace u zatvor – to je nekakav kompliment, jer govori da je autor napravio nešto barem isto toliko istinito, kao što je krađa, silovanje, ili revolucija. Ovde je pesnicima dozvoljeno da objave šta god – to je zapravo nekakva kazna, zatvor bez zidova, bez odjeka. (...) Ako vladari odbijaju da vide pesme kao zločine, onda neko mora da pravi zločine, koji su u službi funkcije poezije, ili tekstove, koji su oličenje rezonance terorizma.“ (Hakim Bey: Temporary Autonomous Zone, 1985)

Kod Šalamuna intuitivno razlikujem najmanje tri modusa pisanja, koji se prepliću. Prvi je najočigledniji – slovenačka književna istorija ga je iscrpno obradila pod pojmom ludizam – gde se isprobava jezik, prepušten bezglavoj igri reči, zaronjen u zlato i na granici sa blebetanjem beskonačnog toka svesti i asocijacija, do tačke kada postaje smešan. (Usput mi se čini, da je to što su teoretičari nazvalo ludizam samo humor kojim Šalamun jebe jezik, i pušta da jezik jebe njega). Drugi način, odakle se piše, jeste iz živog trenutka vremena, još uvek oduvan u neobičnosti svog govora, ali osetno napisan iz živog iskustva, kao što se piše dnevnik ili pismo svoje privatne epopeje direktno, probijen ekstazom samodivinizacije, ili tragičnim oduševljenjem svime što je i što se događa. Oduševljenje je ovde glavno, možda i više nego slast, magičnost isprepletenih snova i budnosti, svesti/nesvesti, tame/svetlosti.

U toj samodivinizaciji je mnogo žalosti, u toj beznadežnoj želji da voliš i da si voljen, da gledaš i da si viđen. U svakom slučaju se primećuje želja po ogoljenosti, neposrednoj izloženosti elemenata užasu i uzbuđenju s(r)amo(t)će. Tu ili tada je Šalamun najsnažniji, možda upravo tada, kada  priznaje kako smešan i krhak može da bude. Treći modus je onaj koji se piše direktno iz iskustva snova, koju mozak koji se budi prevodi u nešto sasvim neočekivano i drugačije. Logika snova, preskoka rečenice nepogrešivo se upisuje u samu strukturu pesme. Kroz ogoljavanje sadržaja snova u spontanom pesničkom mediju se otkriva unutrašnja logika sanjača, koji služi tome da se njegov tamni, odnosno skriveni sadržaj (najintimnije moguće u datom trenutku) ispolji, i na taj način predstavi prećutanu priču, koja u najboljem slučaju dekonstruiše poziciju moći sanjača. Time, naravno, rizikuje sramotu i strah pred nagošću, što odgovara načelu da poezija treba da bude ono što nikada ne treba da bude izgovoreno: specifično neopterećeno stanje svesti otkriveno (i tako istina, među mnogim istinama), preneseno u čitaoca preko ritmičkog medijuma verbalno. Zna (i možda je to tragično) da je njegov tekst nešto što se piše tek onda kada ga neko čita, neko koga ne poznaje, iako zna da prenosi vajb zajedničkog, onog što oduševljava, ako oduševljava.

U zadnja dva modusa je Šalamun najbrutalniji realista, jer je brutalna iskrenost (iako je svestan svakog izraza kao izraza određene maske, koja tim što otkriva u stvari sakriva, a sve bivanje onoga koji zapisuje je življeno da bi iz živog iskustva jednom nastao tekst) preovlađuje, uključujući jednako nežnost krutosti kao i karneval smeha, jednako opuštenost izraza kao i indiferentan otpor savremenom. U njegovim najboljim tekstovima, koji su majstorski u šiftovanju perspektiva, jezika i slengova, preovlađuje želja za posredovanjem ekstatične svesti (iako bukvalno izmišljene) po svaku cenu. Šalamunov najveći doprinos vidim u opuštanju i oslobađanju slovenačkog jezika, jer je počeo da se piše iz živog govora, zaboden u svetost trenutka, gde se putovanja njegovih tela i svesti upisuju simultano u tekst kao iskustvo teksta, koji otkriva i skriva svoju poziciju: bila to slast, beskonačna glad jezika za novim, divljijim, brutalnijim, ili oklevanje neodlučnosti, ili njihanje između svega pomenutog.

Očigledno sam u gorepomenutom procesu zasejao seme novog književnog pokreta: brutalni realizam, iako mi se književni pokreti čine kao veoma sumnjivi entiteti. Možda je neko izabrao da insinuiram da je Šalamun rodonačelnik brutalnog realizma, ali to nije tako. Brutalni realizam postoji oduvek. Uvek kada se neko direktno ogolio rečima, kada je rekao nešto što ne bi smeo, ili priznao nešto neviđeno, praktikovao je brutalni realizam. Izmislio sam ga da bih mogao u ovom tekstu da govorim o mnogim različitim autorima i fiktivno ih uvrstim u isti pokret, samo zbog toga što živimo u istom vremenu i zato što povremeno objavljujemo u istim časopisima. Izmislio sam ga da bi nas možda na ovaj način lakše prošetao po širokoj bivšoj domovini i da bih pokazao kontinuitet nove literarne generacije, obzirom na to kako pokušavaju da nadjebu žamor. Tako sam izmislio da je ono, što nas povezuje težnja za brutalnim realizmom, koji ima otvoren smer i nejasno definisane kretnje jezika, i koji teži neposrednom izrazu slobode jezika.

Pišeš o nečemu što je već prošlo, ili što će proći, i obrađuješ tu mrtvu materiju da bi je čitaoci oživljavali na načine koje ne možeš ni da zamisliš; i što bi te predstavljalo tako da si dovoljno kul, da se osećaš relevantno. Ako svoje postupke shvataš kao profesiju, i ako ulažeš određenu svetost u sam čin stvaranja, tiho želiš da kroz tekst otfuraš do prazne pozicije za kojom čezneš (i koju istovremeno prezireš), da bi mogao da kažeš za sebe da si kul, ili samo osećaš da moraš nešto da kažeš, i to i kažeš, bez previše razmišljanja o posledicama. Da bi taj tekst poklonio, a možda čak od njega živeo. A kako je najbolje da to uradiš? Šta je najviše kul? Koliko daleko možeš da ideš? Da li zaista želiš da se otkriješ i ponudiš najskriveniju materiju krhkosti svojih težnji, i da se kladiš da će ta intimna bomba biti najpolitičnija moguća (što je, naravno, specifična maska); ili se pretvaraš da si kul, usred strašne trezvenosti malih stvari, koje nabrajaš kako bi izbegao konfrontaciju sa onim što je zaista važno, na primer sa smrću, ili još gore: sa trenutnim životom? Ja mislim da najdublje reže otkriće koje pesmu definiše kao nešto što ne treba nikada da se kaže, na užas i na uzbuđenje s(r)amoć(t)e. Ne treba pri tom zanemariti virtuozna istraživanja i razvoj jezika, opuštanje govora kroz slavljenje komunikacije, posebnog oduševljenja nad oplođavanjem značenja. To ide najdublje, i to je ono što nas odvaja od starije generacije, ako ona  zadovoljno lupeta kroz bedu površnosti vesele tuge jedne provincije, koja se pravi da je metropola. Koliko da se skinemo? Koliko nas boli kurac šta drugi misle (a posebno komisije, urednici i izdavači i ostali fiktivni drugi)? Da li govorimo o onom što nas zaista muči? Gde smo i kako se upisujemo u literarno polje? Kako upisujemo i reflektujemo savremenost? Kako nas savremenost upisuje? Da li upisujemo literarno polje ili stvarnu situaciju, iz koje pišemo, u to što pišemo? Da li se ikada otkrijemo? Do koje mere smemo zaista da se ispišemo i da sebi priznamo na koji način smo upisani u svet?

U svakom slučaju, pisanje te istovremeno otkrije i sakrije. Zašto ne bismo rizikovali i rekli sve, jer se to kao ne sme? Ono što osećamo da ne smemo? Ono što sanjamo i čega se najviše stidimo? Obično je istina ono što najviše boli, ono što nas najviše usrećuje, najviše zasmejava. Možda svako hoće, kroz to što piše, da se ufura, ili da utiče, ili da prenese neku važnu poruku (ili barem ono što zamišlja da je važno). To kako srčeš čaj, kako se voziš biciklom, kako se stiskaš po hladnim stanovima ili tamaniš pivo na filozofskim diskusijama, za mene sigurno nije najvažnije. Najvažnije za mene je otkriće i prenos krhkosti određene svesti u određenom trenutku kroz najmanje moguće cenzurisan mozak. Telo u akciji, koje sumnja, susreće, boli, želi da menja, vrišti: Pokušaj pomeranja svesti u ritmičkom mediju. Što je uvek tekst. Nema ništa pogrešno u tome da ti prevod jednih nije kul, a nije mi kul ako ništa ne rizikuju. Mnogo više kul mi je pokušaj ogoljavanja svesti, divlje priznavanje (ne)moći, rečima ukroćeno ludilo ekstaze, nego statično gruvanje bezizlazne sreće. Više volim eksces dijalekata, živ jezik, koji udara po samoćama, rešenjima i lupeta. Jezik, koji rizikuje, iako možda posustane. Jezik, koji isprobava i ne jebe pravopis. Jezik, koji prevodi doživljaje tela, koji neće da postane biznis, koji ne kalkuliše, nego reže kada reže, i to je to. Koji se ne trudi da bude lepo vaspitan, nego te posisa, ako hoće. Ili je miran, ako želi da bude miran. Koji je najsubverzivniji, kada je najintimniji. Koji te odnese. Koji te bukvalno dodirne, jer proizvede realan efekat, fizičku reakciju kao što su smeh, oduševljenje, plač, ples, gruv. Koji napravi tvoju omiljenu kretnju, stecište svemira. Koji te pleše, piše, i dalje oplođava. Zato brutalni realizam, iako je  verbalni prenos, ima realne posledice. Jer pomeri tako, da eksplodira ili implodira, i napravi prostor tako da pokaže da je svaka vrednost verbalno konstruisana vrednost, ničija i nepripadajuća, fluidna kao jezik, arbitrarna kao moć.

Uroš Prah je 2012. u literarno polje lansirao nežan dinamit, pesnički prvenac Preko sebe klizeći (Čezse polzeči, Centar za slovenačku književnost). Brutalna iskrenost tog realizma eksplodira tiho, podmetnuto u svojoj jednostavnosti a beskompromisno usled tajnovitosti i sveta, koji ga otkriva. Svoju snagu crpi iz svesti o totalnoj krhkosti i eksponiranosti elemenata, koji nikada (usled bogatstva humora, ozbiljnosti i bezbrižne ironije tog samozvanog „pesimističnog idealiste“) ne odbacuje viziju lepote, mudrosti, prijateljstva i čak pravičnosti uprkos svemu, banalnosti savremene politike ili trenutnog ekonomskog stanja. „Beskrajno mali si,/ ali zvezdani prah./ Gaji svoje povrće/ i malo konobariši./ Sutra će biti još gore.“ (Mladost).  Preko sebe klizeći nas suočavaju sa „pod određenim uglom/ u ovoj mutnoći kroz uspravno otvoren prozor/ dolazećoj svetlosti lepog/ u razduhovljenoj hibernaciji/ na sve spremnog mladog čoveka“ (Child in time). Prevod tog stanja, koje se bez sumnje prenosi iz redosleda brižljivo odabranih stihova u tela čitaoca, jeste njegova neosporna karakteristika. Oni koji klize preko sebe smo mi, uhvaćeni i proterani kroz provincije velikih gradova ka konstantnom pobeđivanju sebe. Preko sebe klizeći je zbirka želje i otpora, i istovremeno intimna pisma ljudima naše generacije, koja se čitaju kao suverene ispovesti i duboki uvidi u neobične oblike savremenosti. Preko sebe klizeći je pisana iz čistoće, iz nedotaknute margine, gde možda najsnažnije i reprezentativno odjekuju stihovi: „Nisam to što ovde piše, već gde to vodi.“ U ovim stihovima je sakrivena cela poetika i srž brutalnog realizma. Ja sam to kuda vodi ovo pisanje, znači brutalnom iskrenošću otvaram prostor, rušim pesmu i čistoću, zamahnem jasnim, preciznim rezom pitanja ili dijagnoze stanja, i postajem posledica čitanja. Za to što te napiše, a ostane nenapisano. Kako te napisano promeni. Ono što pesma stvarno prenese. Pesma je ono što pesma prouzrokuje. Ona je nevidljivo spajanje čitaoca sa tekstom, reči i mesa. Tu se nalazi njena sloboda, otvorenost i nemogućnost da se ona svede na jednoznačnost mogućih ideoloških mahinacija.

„Koliko dubok treba da bude rez (...), da bi išao do mesa?“ (Raslojavanje). To je cilj brutalnog realizma. Rečju, koja se zariva u meso, doći do mesa, uticati na meso, uznemiriti telo. Da se oseti dokle može da se ide, do kuda, do same granice čoveka, jezika, izgovora, a time i politike. Politika je politika jezika, nauka kretanja i kliženja tela jednog društva. „Wie weit kann man kommen,/ Wie weich ist der Mensch?“ (Gedicht)

Katja Perat, koja se je proslavila svojom nagrađenom zbirkom Najbolji su pali (Beletrina, 2011), ironisala je ljubljansku pesničku scenu do krajnih granica, i daje snažan primer refleksije literarnog polja u okviru zbirke, u koje se sama zbirka upisuje. Bezizlaznost intelektualnog melanholičnog cinizma, koju savremenost fura, u njenim je pesmama obrađena na genijalan način. Tužni intelektualci koji odlaze na loše posećene literarne večeri nesrećnih tranzicijskih identiteta, kroz filozofsku iskrenost brutalne analize oterani su izvan granica lupetanja, gde čak i smrt postaje brutalno smešna, „iako se samosažaljevaju/ a da nikog ne ometaju time“. Prema izuzetno subjektivnim kriterijumima brutalnog realizma cenim da se najviše približila njegovoj srži u većini pesama, recimo u Engelsu, i u pesmi Ko ovo ne razume, ne zaslužuje da dalje čita, gde govori: „I kažeš sebi, biću danas pesnik,/ Da ne moram da budem čovek,/ Da ne moraš da ulaziš u prazninu/ I da budeš sav ranjiv i vidljiv./ Vi samo mislite da je to banalno/ I da nije bogznašta/ Ali u traženju istine/ Na kraju dođeš do toga,/ Da zbog iste želje za smrću,/ Kao što neki ubrzavaju u krivinama/ I probaju heroin/ Daješ srce tipovima, koji ga ne žele,/ Jer su izabrali ulicu,/ S obzirom na to da im dobro stoji uz ličnost i uz jaknu.“

Sada već legendarnu pesnikinju Katju Plut, koja je nadišla Šalamuna, dok sam ja još uvek zapanjeno buljio u Šalamunove gljivice, upravo zbog neposrednosti, fluidnosti i slobode njenog izraza, koji ne jebe ni pravopis, ni font, i piše po principu piši šta misliš kao što govoriš, uvrstiću u ovaj isti front koji utire put brutalnom realizmu. Njen teško uhvatljiv sumnjičavi misticizam sanjalačkog čvrstog tla već je od njenih prvih zbirki uneo u naš prostor neviđenu svežinu nepobedive moći krhkosti. Nagost je ovde cilj, i slobodno gruvanje ka novom heterogenom živom jeziku slenga, dijalekata i svega što spada u brutalno suočavanje i reinvenciju odnosa modernog jezika prema savremenom svetu, najbliža moguća verzija fonetskog zapisa živog jezika, protiv zaborava iz navike, iako se upravo kroz pisanje najlakše zaboravlja ono najvažnije (ili se baš pisanjem nešto važno upiše u zaborav). Katja Plut govori dečji jezik u odnosu na tešku filozofiju njenih savremenika, što me podseća na Šalamunov stih iz Život pesnika: „Pesnici se pravimo iz fizičkog dodira i čitanja./ Džung! Džung! Umuljamo se u sunce./ Za filozofe sve to ide prebrzo. Misle da smo malo ludi i previše jednostavni, jer koristimo takav jezik kao deca.“)

Kao što kaže Katja u svojoj drugoj pesničkoj zbirci Štafete zahvalnosti (Litera, 2005): „bez greha znači bez stida/ bez stida znači lep...“ i „sreća je onda, kada nema više vrata/ između budnosti i sna“. Svoj izraz je usavršila u dve nove zbirke Duplovidljivi (Demo, 2012) i Svici (Lud Šerpa, 2012), gde je jasno da je sve angažovanija a drugima je i dobar putokaz za dalje. Stihovi iz pesme  c'est nous iz Varnica bi mogli da budu grafiti demonstranata: „l'état, c'est toi,/ l'extase/ c'est moi.“ Novije zbirke su pisane iz vizure kako biti i ostati čovek u zajebanim krizama, kao u Rekla je Vreme:

„I sada ćemo od pubertetlija izrasti u ljude/ ili nećemo/ izbor je/ tvoj/ moj/ njen itd./ Nijedan učitelj ne može da pomogne. Na početku je bila reč/ kraj je početka/ i vreme/ je za akciju/ i kada to kažem ne mislim na zimske rasprodaje/ i kada to kažem ne mislim/ da smo rečima ionako u međuvremenu već izgubili svaki smisao/ joj opa-la,/ još na sopstveneoči nema veze/ na svakom trotoaru prodaju raj/ kad sve izgleda kao raj/ zašto svrbi kao pakao/ (...) - pa dobro, mogu li da živim?!/ - Ne znam,/ rekla je. Probaj.“

U ovim pesmama je odraz traženja samoodržive alternative, pokušaj da se prejebe kapital i kao obaveznu pretpostavku odredi stih kojim Svici završavaju: „Zajedno smo mudri“. Ljubazna molitva DVOMA (DOUBT) zrači iz ovih stihova:

„Žao mi je da sam se (pre)dala, crnotrula udovica,/ lepom osvajanju,/ kao Italijanima tokom ovogdrugog rata/ u Ljubljani/ ili u Žužemberku oko mladotestave bake, njenih sestara, bratanica i koleginica/ osvojili su ih šarmantno/ i tek onda je došla nemačka strana moći.// Žao mi je da sam se uspala u tebe.// Shalom.// Budi onda jednom ispeglan i opran;/ pomilovan i stvarno u redu/ vidljivo jedi darove Zemlje/ i hodaj otvorenih ruku/ kroz tamu, koja se sa-pliće između njih, i posle sa potkresanim krilom odlazi na gore.“

Njena čitanja i njene pesme mi govore da je najsubverzivnije i najeksplozivnije ono što je najintimnije. I ovim smo već došli do granice gde se brutalni realizam odražava u erotičnoj levici (inspirisano naslovom zbirke gvatemalske pesnice Ane Maríe Rodas). Erotična levica može da se upotrebljava naizmenično sa brutalnim realizmom, kao njegova vrsta ili podvrsta, kako hoćete, pri čemu većina brutalnih realista zbog iskrenosti svog dinamita pripada erotičnoj levici, gde je detektovana veća preokupacija direktnim prenosom krajnje intimne realnosti. To je kritika društva kroz otkrivanje polnog univerzuma pisca. Subverzivna u najintimnijem, ona je kolektivna upravo onda, kada je najindividualnija. Ima nešto od političkog u stihovima Uroša Praha, kada kaže: „Teraš me da se napravim u pesmu./ Dok sisam ručni zglob./ i moja slina na tvojoj koži/ ne miriše kao tvoja slina na mojoj koži/ ili moja slina na tvojoj koži.“ Ima nešto političko u tome da se susretnu dva tela, spoje i razdvoje i njihova „srca/ puzeći preko sebe zakucaju zajedno“.

Monika Vrečar je sve svoje intimne podatke rasejala po javnosti. Pozovi je, usamljena je. Godine 2012 je izdala pesme Počećemo kada budeš spremna (Demo) i zbirku proze Ko je unajmio sunce (Lud Šerpa), gde kaže:

„Slušajte, kada vam kažem – opustite se! Zaboravite na intimu. Skidajte se uz otvorene roletne, kupujte lubrikante kada ste u prodavnici sa mamom, kada ukucavate PIN poluglasno ga mumlajte, u svakom trenutku jasno dajte na znanje šta vam prija, uploadujte samo nefotošopirane slike, preuzmite odgovornost za svako sranje koje vam prebacuju, čak i ako je izmišljeno, po gradu lepite plakate sa svojim telefonskim brojem, ostavljajte svoju poštu namerno otvorenu na otiraču, sve svoje passworde namestite na 111111, podvrnite suknju, nauljite muda, i uskoro ljudi neće više želeti da znaju nikakve detalje o vama. Pre svega, uvek govorite istinu, čak iako vam zbog toga istina postane još čudnija.“

Čitajući knjigu Ko je unajmio sunce, imam fleševe Anais Nin i Bukovskog, koji nesramno pišu o svojim savremenicima, ne krijući previše njihov identitet. Ovo je pokušaj da se prenese život koji se živi, pokušaj koji osvetljava interesantne paradokse, kao što su: Ljudi imaju zakone protiv toga, što je već paradoks samo po sebi. Na primer, ne možeš da upotrebiš nečiji život. Mimezis je u stvari zabranjen. Ne smeš bukvalno da preslikaš stvarnost, sve dok su ljudi, koje preslikavaš, još uvek živi. Mislim, ne bez njihove dozvole. Ili da se prepoznaju u materijalu. Očigledno postoje neki razlozi za to. Ti zapravo ne smeš da izveštavaš o istini ukoliko time nekog povređuješ. A ako nikog ne „povrediš“ to onda više nije istina. Njegov život se spojio sa tvojim kroz vaš susret. To je argument, a istovremeno i paradoks, koji otvara brojna pitanja o prirodi vlasništva. Da li iko može da poseduje trenutke koje je proživeo sa drugima? Kome pripada percepcija? Da li možeš da kažeš da je tvoj život zaista tvoj život? Da li se osećaš zloupotrebljenim, ako te tvoj ljubanik sleš ljubavnica opiše i priču izda ili pročita pred publikom nepoznatih sleš poznatih ljudi? Da li se osećaš kao da ti je ukrao život? Da li osećaš da su tvoje akcije i tvoj pogled tvoje vlasništvo? Da li se tvoji putevi ukrštaju sa svima koje srećeš? Ko si, ako si onaj glas koji tvori druge glasove u tvojoj glavi, i oko nje? U interakciji.

„Ništa nije dovoljno čisto za ovaj svet, osim prljave proždrljivosti, koju osećamo jedan prema drugom. Osećam nešto pod pokrivačem. Naravno, to si ti, naravno, to je tvoja židovska ruka. Tvoja židovska noga. Tvoj obrezani židovski kurac. Zamišljam te kako ga gnječiš i misliš na moju slovenačku pičku. IT FEELS SO FUCKING GOOD. Tvoj židovski kurac u mojoj katoličkoj pički. Nekako se bore između sebe, i to je pravi sveti rat, jer što se više bore, to su oslobođeniji. I što se više gube jedno u drugom, to je tvrđa njihova vera. Nema šanse da se predaju i stave pod znak pitanja svoj kurčev i pičkin identitet. Ja sam sveta pička i ti si sveti kurac i to su jedine granice našeg sveta u ovom trenutku. U ratu se pretpostavljaju pobednik i gubitnik. Ali nas dvoje, mi smo gubitnici na svakom polju. Oboje smo Nemačka, da se tako izrazim. Još pre par minuta smo bili na vrhuncu snage, sada ležimo u totalnom uništenju. I sada otelovljujemo posleratnu glad i uništenje. Naše pompezne zastave su tužne i pocepane, ali ispod površine strpljivo otkucavamo. Ne još, ali uskoro ćemo morati opet da presečemo naša tela sve do izvora sveta (...) Biće još gore – šta Nemačka, ovaj put bićemo Poljska, bićemo Sovjetski savez, Vijetnam! Sva prošlost će se sliti u jednu jedinu crnu tačku i u jednu jedinu pripremu na poraz.“

I ko je unajmio sunce? Genijalan naslov: ko ga iznajmljuje? Ko može da ga poseduje? Ko poseduje dane? Ko ga podređuje sebi? Ko mu se predaje? Kako? Pitanje naracije kao naracije moći. Takođe izvan strukture priče, već kao sam glas, kao realizacija svog specifičnog rasta. Još nije bilo čoveka na zemlji, koga ne bi moć omamila, kaže Ramajana. To je dobra priča. Dok ovo pišem, imam u mislima destrukturisanje struktura moći u kratkim pričama Jasmina B. Freliha, koje uvek čitaš dvaput, triput – što ukazuje (neposredno ili posredno) na smisao umetnosti (ili većine ljudskih aktivnosti) kao dematerijalizacije nasilja (prosto po Tesli).

Kako jednostavno je to izgledalo nama deci. Nađeš neke sebi slične, onda maltretiraš slabije među njima i klečiš pred snažnijima. Najslabijima si zaštitnik, a iz udaljenosti prema malo starijima brižno gajiš otpor, one najstarije dečake, koji se kreću u tvom vidokrugu, pažljivo kopiraš. Svojim pobedama se hvališ na gore, svoje poraze istresaš na onima, koji su iza tebe. Sve radiš potpuno automatski.
Dok rasteš, svet se otvara i obrazac postaje sve komplikovaniji. Nove avanture, novi ljudi. Još uvek nema procepa između tebe i tvojih akcija. Naravno, dolaze ti sve zanimljivije misli, a kako se one izražavaju je potpuno prirodan. Ako u nečemu ne uspeš, nemaš nikakve samokritike, samo nesrećne okolnosti.
Sa godinama se stvari graniče sa haosom, i nateran si da se odrekneš svoje nevine naivnosti, jer za makar malo bolji rezultat ona nije više dovoljna. Prvi put ugledaš lanac pravila, i prvi put zveket tog lanca nije proizašao iz naredbe čoveka, već njegov zvuk odzvanja isključivo u tebi. Tako se otvara prava sloboda – već si znao da možeš da ne isključiš cvrkutanje drugih ljudi, bez da slušaš sebe? To otkriće te u prvom trenutku oduševi. Tvoja sudbina nije više tvoja sudbina, nego samo budućnost hiljada mogućnosti, i neke od njih su zaista sjajne. Ali zato su druge krvave! Odmah nastupi strah. Nalaziš se na raskrsnici.
Da li ćeš zgrabiti sudbinu za grkljan, pogledati joj u oči i nadati se da si ti pravi čovek za život, koji ti je namenjen? Da li ćeš sam tkati čoveka i život na razbojima razuma?
Ovaj izbor je osnovna stvar za ispravnu procenu vrednosti ljudske borbe, zato zaslužuje da se detaljnije njime pozabavimo.
Prvo treba da opustiti mišiće u grču ega i priznati sebi da nemamo pojma. Svima nama je glavni svedok činjenica da sve radimo svesno, a na koji način nas električne pihtije naših mozgova drže u šahu svesti, to ne znamo. Sve unutrašnje dosledne i koliko - toliko harmonične teorije o svemu tome su samo pretpostavke, a većina njih je ionako smešna. Skoro sedam milijardi ljudi deli jedan isti trenutak, ali šta je vreme? I prošlost i budućnost su tvoja sadašnjost – istorija ili posledica isključivo teksta trenutka. Iskustva drugih su prave površnosti u poređenju sa dubinom tvoje. Sami smo, i svi smo na istom. Zato to nije moj posao, da branim jedan ali drugi način, da budem tako drzak i da tvrdim koji je pravi. Ipak, nek me odnese đavo, to takođe nikom drugom ne dopuštam.« (Jasmin B. Frelih: Der Prozess und die Fehler, Revija I.D.I.O.T. 4)

Ovo je tako dobro, da ću sve da citiram. Evo još ovo:

„Što se tiče izraza – to je moje iskustvo. Veliki deo života smo zauzeti osmišljavanjem zla. Reč zlo je ovde upotrebljena u najširem, i u potpuno ličnom smislu. Sopstveno neznanje, nesrećan slučaj, nezadovoljena želja, neželjeni postupci Drugog. Glavni je taj prefiks ne-; tvojoj ličnosti negativne stvari, koje želja za smislom gura u pozitivnost. Naprimer, ako ne možeš još da zadovoljiš želju, moraš dati reč makar toj rupi koja pritom nastane. Napuniš je, i ideš dalje.
Izraz. Ako smisao nije stabilan kroz vreme, ako je red koji vidiš uvek kratkotrajna laž, tamo negde do sledećeg pogleda, onda imaš tri stvari koje možeš da radiš. Uvek iznova gledaš isti komad nereda i neprestano ga vučeš kroz razum, beskrajno, u sve veće dubine nesrećnog života. Možeš da joj nađeš smisao i tamo više ne gledaš, pronađeš utehu u pokušaju da je ignorišeš. Ili, svojom akcijom (poljubac, umetnost, udarac pesnicom, odgovor, osmeh), prebaciš preko nje neki trajan materijal, iščupan iz tebe i na ovaj način postavljen protiv tebe. Smisao je izražen. Kada budeš sledeći put gledao tamo, uz taj sav nered će biti postavljen atrefakt tvog iskustva. Neka ti pomogne, na kraju krajeva, to je jedino što ćeš ikada zaista imati.
Da li to nama, deci, još uvek izgleda jednostavno? Ne. Greške, koje ne umuknu, gresi, koji ne nestanu,  greške, koje se vuku za nama kao zatvoreničke kugle na lancima vremena. Trenutak je ograničen telom. Budućnost menja kožu, ponekad nas zove puna želje, a onda nam preti. Čovek može da se izgubi u očajanju.
Ali, niko nam nije obećao da će sve ovo biti jednostavno.
Uveren sam samo u jednu stvar. Presuda će biti oslobađajuća. Kada gavran pokuca i naša svest napusti ringišpil energije, sve će nam biti oprošteno. Zašto bismo onda očajavali? Ovaj magični proces moramo da iscedimo do zadnje kapi mogućeg. Sa sve greškama.“ (ibid.)

Frustraciju oko suočavanja sa literarnom scenom ili životom uopšte, brutalnošću savremenosti ultraosetljivog bića, koje zapravo ne zna gde raste, možemo videti u fiktivnoj biografiji Katje Gorečan, koja je 2011. izdala hibridnu monodramsku pesničku zbirku Patnje mlade Hane (Centar za slovenačku književnost), gde prati priču projektovane junakinje sa svešću da se kroz stvaranje lika istovremeno stvara njena fiktivna autobiografija:

„obeščovečena je. // hana nije njeno ime.// hana nije Don Kihot, pa da se bori sa vetrenjačama.// hana umire, ali ne zato što hoće, već/ zato što mora. hana umire, jer će inače biti ubijena.// hana nije ranjiva, hana je kamen.// hana je usrana kurva, koja ne zna gde je njeno mesto./ govori neko, koga nema./ ipak, zato što se ne zadovoljavamo Ničim,/ je vidimo.“

Izbijanje energije, koje hoće da kaže sve, bez rezerve (pritom je jasno da sve ne može da se kaže, da mora da ostane mnogo toga prećutanog u svakom slučaju) priznaje i kladi se na brutalnu iskrenost, neka se otkrije, neka se skine, neka kaže sve onako kako je. Hana je ovde obavezna minimalna maska, koja omogućava potencijalno totalno otkrivanje. Ili da bar pokuša da preslika stvarno stanje, koje daleko prevazilazi autopsihoterapiju, iako pisanje mora da bude katarza makar za autora (i na taj način posledično možda i za druge), način čišćenja. Ono što ostaje zapisano se oljušti kao stara koža (kao sećanje na brisanje), a ono što zaista uzrokuje da se reflektuje i prenese tačno nazad u tebe, jeste jedno:

„hana voli da posmatra samozvane pesničke zvezde, koje su sve napravljene na isti kalup, svake godine izdaju po jednu pesničku zbirku, svake godine imaju na hiljade nastupa, na kojima mudruju i hine ljubav. svake godine isti dobiju nagradu (...)/ svuda vidi ista lica, koja ti daju do znanja šta ti žensko dete radiš ovde nisi dobrodošla tu smo sami mi vrh parnasa koji traje i dok ne umremo ti nećeš imati ni za burek. (...)/ hana neće prestati da piše ali će samo postati apatična za sve neuspehe i udarce. tačno to hoćemo./ zato uvek najviše volim da udarim tamo, gde najviše boli./ i upravo tu hana deli pesnike na dve klase:/ pesnici, koji ostanu ljudi/ i pesnici, koji postanu životinje.“

Karlo Hmeljak je hteo da slomi jezik, dok ga je jezik lomio, ali ga nikada nije slomio. Jezik traje, čovek se lomi pod jezikom i iza jezika, ali smisao iskustva tačno tako šokantno prenosi u linijama tih ruku. Kada piše mostove, koji se usput ruše, kada slika jedra, koja usput oduva. Tu je neka nova vitalnost direkcije, suprotstavljanje, forza, smeh volje, direktno i nežno, tvrdo, polifono i ispravno:

„kidalo je  vazduh pevanje ptica,/ njih zora, mene dan.“ (Protiv sebe, u Krčrk, Lud Literatura, 2012)
„Stalno pišem isto./ To neopravdano čini/ iz tog što pišem nešto drugo./ I sada me to pisanje,/ tera u to drugo./ Vidim stvari jednu uz drugu/ kao nepostojeće./ Tera me da tu živim,/ tera me to preživljavanje da prepoznam kao ništa dobro - / ne kao poraz, kao predaju, kao otpor -/ samo kao nastavak,/ nepokolebljivo trajanje.“
„Ne uzimam vetar,/ ne prevodim vatra./ Samo više gorim,/ kada duva.“ (Istovremenost bežanja)

Dok sam radio na pokušajima portreta ovih prijatelja i savremenika, a mogao bih još da dodam (bar još brutalni anarhizam Nejca Bahorja na primer), čini mi se da opisujem lica i glasove, kojima tekstovi pripadaju na taj način što im ne pripadaju; to više nisu oni, već mi. Odjednom postanem svestan da mogu da se odlučim da gledam na sve to kao na dugo očekivanu eksploziju pogleda, neću reći, već samo nagovestiti: renesansu. Ha!
Brutalni realista zna da su naši životi potencijalna fikcija. Priča, koju sami sebi zabranjujemo i govorimo. Misli se iz onih prostora, gde je tišina obaveza (suočavanje, zakon). Gde mu penkala iz džepova neprestano beže.
Brutalni realista zna: ko kapira mehanizme jezika, kapira osnovu svakog ekonomskog sistema. Brutalni realista zna da ima probleme i da hoće da ih reši kroz umetnost, ili makar da slavi. To što ima. Što mu je dato. To čega nema. Zna da hoće da se ufura i da bude kul. Zna da želi da ima uticaj. Raste. Svoje specifične volje za moć. Zna da treba da nadjebe dosadu, a ne da liturgično slavi minimalne stvari. Iako bi mogao, ako može da podnese šok kleša svesti i mesa, reči i sveta.
Brutalni realista zna da prošlost boli, a isto i budućnost. Zna da sve što postoji, postoji da raste. Da hoće još. Da je sada. „Ova živa rana živi šok“. Zna da beži od ljudi u svoje svetove. I da ga to loži. Neizmerno loži. Da je tako sam. Zna da je nežnost najbrutalnija. Brutalni realist istražuje za sebe i ne povezuje se sa praznim simbolizmom vesele bede. Insistira spolja. Ide, putuje, migrira. Zna da je napisan čežnjom kao grafiti pod vijaduktima:

Šalamun u međuvremenu igra euroloto. Ako mu uspe, biće mecena i konačno će isfinansirati svoju armadu: spasiće sve te jadne pesnike, koji neće (da rade) ili ne umeju da prodru u scenu zatvorenih krugova – na koje je pizdeo Mozetič, koji nije imao keša, da bi potkupio kritičare, da bi se knjige bolje prodavale a ne samo usamljeno životarile u magacinima. Ili da bi barem nagrade malo više kružile.

Mi smo balansirali između kapitalizma i novog zajedništva erotične levice. Stiskali smo se u krevetima i igrali se direktne demokratije. Dangubili zajedno i istinski razgovarali o životu, hvatali se sa tekstovima, sa problemima ekonomija i komunikacija. Bili smo smeh, koji je imitirao Šalamuna, koji oduševljeno otvara usta da uhvati beskonačnost udaha, kao previše prijateljski nastrojen nasukani homunkulus pred obzorjem, koji se otvori, kada novi genije zaroni na scenu i oduva ga, tako da se zatrese čitava paradigma i sve se promeni...
Smeh nas je hvatao pred awkward scenama, gde kao pripadnici dva časopisa i dve generacije razgovaraju o vremenu, da bi sakrili tišinu kao što Miss Dalloway priređuje žurke.
Brutalni realista ne razume, neće da razume. Ni mafiju, niti provalije između nas. Ni fejk identitete i kvazivlasništvo krugova zatvorenih u sebe, da ti se ego ukiseli i smrdi po nagradama, priznanju, pozornosti i parama (što istovremeno mrzi),  što bi kao omogućilo minimalne uslove za slobodu i mir (kada bi tako bar njegova poezija mogla da promeni svet), to bi bilo ionako bilo ful. Na kraju reč podnosi svet. Jasmina je zanimalo zašto se ne printa više love, kad smo je već izmislili. Pisao je panoe: „Money is a social unit of account, the state spends its currency into existence. Print the money! Where's the problem?“ Katja je operisala koleno. Osećao sam konstantnu želju drugih kao pritisak i pretnju. That I have to comply.
To mi se čini kao nova paradigma. Direktno otkriće stanja svesti, a ne neko hermetično štancanje wannabe urbane scene prolaznosti, koja takođe razotkriva nameru svesti i skida se na svoj način: iako se ne skine do kraja, svejedno se skine.
Brutalni realist zna da crpi materijal iz odnosa, da piše iz konflikta, suočavanja, druženja, zagrljaja i jebanja slučajnih kolizija, fatalnih dimenzija. Zna da je tragično to da možes prirodi da se približiš samo jezikom, da te linije preusmeriš u tebe/u sebe.

Tomorrow was another day.
Kretnje živog jezika si
Združuje nas da smo hteli da izrazimo brutalnost pisca
(Refleksiju da možemo biti ili da nismo životinje)
Iskre ega te prazne ulice isto tako izgubljene
Pisani protiv zaborava
Zaista napolje izvučene
Ove savesti
Koja se prenosi
Što je istinski gane i što te gane je istina
Gde drugo nego u jeziku
Ove ulice napola smrznut sve dok znaš da te čeka dom
Izabrati
Napisati ovo i poslati
Ne uraditi ništa drugo nego to
I iskusiti posledice
Dok hodaš ili si se već zaustavio
Ptice uprkos svemu:
Mimezis svesti u trenutku pisanja
Ne mimezis stvari: mimezis percepcije.
Direktno bavljenje ne samom stvari
Već percepcijom u trenutku bavljenja
Nešto što ne sme nikada da se kaže
Ritmična organizacija jezika verbalno
Nasilje koje bardovi odjebu
Dok kuckaju po tastaturi

Ovaj zapis
Živ
Koji dom
Zamenjuje

sa slovenačkog prevela Dragana Alfirević

 

1 Monstrum (lat.) od glagola monstrare

Doprinosim priči, jer nema
dvojbe da će biti dosta teza ko sam.
Moj život je jasan i zove se
onako kako se zovu moje knjige.
Baš tako sam sam kao ti, voyeuru. I
isto tako se trgnem kada me neko
pogleda. Gledam te u oči. Obojica znamo za
pitanje. Ko ubija? Ko ostaje? Ko
gleda? Onaj koji s bijesom kida odjeću
sa sebe da bi bio nevin, nije li
to krinka? Tvoje srce bije, jer bije
moja krv. I obratno. Moje srce bije, jer bije
tvoja krv. Isto pravo imaš kao i ja
koji sam tvoj anđeo čuvar, tvoja sablast.

(prevod Josipa Ostija, Maske, Književna zajednica Novog Sada, 1987.)