Karlo Hmeljak

NOVAJLIJAMA1

 

Osuđujem te jer ti znaš zbog čega... osuđujem te, – 
A ja to ne znam.2 

A. Arto

 

Kad sam prošlog leta pročitao ove Artoove stihove, odlučio sam da oni budu moto moje druge knjige i da uvedu pesmu Neki se ne daju proždrati3, kao i to da će moje pisanje biti vikanje protiv Tomaža Šalamuna. Vikanje čiji mi uzrok nije znan. Od te odluke, koja proizilazi iz poverenja u poeziju, želim se udaljiti koliko god je moguće, i, budući da tri godine nakon Dve godine pod nulom4 nisam ništa drugo pisao, niti sam pisao na neki drugi način, to je sve čime trenutno raspolažem. Upravo stoga, jedini smisao ovog teksta vidim u pokušaju da opravdam svoju osudu i da odredim da li u meni, mimo Šalamunovog simptoma, govori još nešto.

Uslov svog pisanja 1975. godine, tada dvadesetčetvorogodišnji Jure Deleta vidi u blokirajućoj atmosferi one vrste mišljenja koje određuje kao kulturni feudalizam. Za kulturni feudalizam karakteristično je da se brine pre svega o tome da se autorova pozicija tačno odredi „jer kritika i publika žele potpuno razjašnjenje kulturnog prostora“5. Delo treba što više da odgovara renomiranoj poziciji autora. Takav privid čitaoca snabdeva osloncem što ima za posledicu feedback funkciju pritiska na autora, od koga se pak zahteva „doživotno“ zauzimanje određene pozicije. Unutar takve konfiguracije kulturnog prostora klanjanje te vrste nagrađuje se tako što se proglašava originalnošću. Iz tog razloga čitanje zapravo nije „autonomna  konfrontacija“ s poezijom. Paušalne i česte tvrdnje o poeziji Tomaža Šalamuna kao o poeziji izmicanja, bekstva pred bilo kakvom definicijom; poeziji jezika koji se temelji na ludizmu, slobodnim asocijacijama i alogičnosti, tu tvrdnju na svoj način potvrđuju. Meni poznati tekstovi o Šalamunovoj poeziji po pravilu ne zaobilaze mantru o tome da o njegovoj poeziji ništa nije moguće reći, pre no što se o njoj počne govoriti. Naravno, barem od teksta Miklauža Komelja O pesničkim postupcima u novijoj poeziji Tomaža Šalamuna6, pa nadalje, tekstovi o Šalamunovoj poeziji zvuče uglavnom kao opravdanje za nemoć refleksije. Upravo stoga mi se čini da su mogući načini čitanja Šalamunove poezije ključni za njeno razumevanje. To razumevanje je neprestano pred izazovom nečeg vanjezičkog, pred izazovom konteksta koji tu poeziju određuje, i unutar kojeg ona nastaje.

O aktuelnosti Detelove dijagnoze govori Miklauž Komelj u predgovoru njegove knjige Zapisi o umetnosti7, ističući da se i danas prvenstveno radi o neskladu unutar pozicije autora, čije je pak izmicanje svojevrsna posledica „rada“ one vrste mišljenja koje pokušava što više fiksirati značenja. Ono što bi se moglo nazvati Šalamunovim buntom (eksplozivna snaga njegovog jezika), sigurno bar do određene mere leži u mogućnosti čitanja njegove poezije unutar tog konteksta. Na ravni jezika, uspostavljanje nečitljivosti u smislu pružanja otpora koje najbolje ukazuje na odsustvo autonomne konfrontacije. Svagdašnje izmicanje koje, doslovce, moli za ozbiljno čitanje; za raskrinkavanje, u krajnjoj konsekvenci. Čitalac koji bi, dakle, išao kroz više slojeva; najpre kroz živog klasika, kako Šalamuna u najširijem smislu prihvata slovenački kulturni prostor, klasika koji se po definiciji ne čita. Rečite su i opaske o Šalamunu kao najpoznatijem i najnečitanijem slovenačkom pesniku koje se često mogu čuti. Potom kroz sloj poezije o kojoj na kraju krajeva sam autor govori na sledeći način:

„Vrlo čudno. (...) Dođe rečenica, a posle nema ničega. (...) i, recimo, pet rečenica i te rečenice su u srodstvu, povezuju se, jer su nastale u istom, ne znam šta je to, u istoj magmi, u istoj mani, u istom  glasu, tad kada te pozove jezik. Ako sam posle u istom raspoloženju kao tada kada sam pisao, desi mi se da čak puno uživam u svom čitanju.“8

Sloj koji predstavlja beleženje onih nivoa jezika koji su istovremeno neobični, novi i strani, a koji predstavljaju izvor nečuvenog užitka i slasti. Užitka kojim pesnik rukuje na granicama koje već prete organizmu. Čitati, dakle, nekako na isti način kako Šalamun piše, čitati reči kao nešto napisano, kao iracionalno izlivanje u kojem je moguć direktan pristup dimenzijama koje su onim ljudskim samo ograničene. Na tom je nivou moguće lanac označitelja shvatiti kao odvojen od označenog, kao „označujuće neoznačevanje stvari“9, kako kaže Gorazd Kocijančič, kao reči koje ne samo da su se oprostile od mesa, već uopšte više ništa ne znače i koje se ne legitimišu u stvarnosti, već u samom aktu pisanja. Kao što kaže Gregor Podlogar u pogovoru knjizi Hladne bajke: „Šalamunov pristup poeziji uvek je bio infantilno ekstatičan“. I nastavlja: „zato je Šalamunova poezija Jezik koji pesnika tek stvara. A ne obrnuto. (...) akt stvaranja jednak je stvorenom“. 10

Protiv takvog stanovišta, kao njegova čista suprotnost, stoji pozicija Taje Kramberger po kojoj je pesnik: „onaj koji je postao neko, /pre nego što je zgrabio pero.“11 Dakle neko odlaganje je nužno da bismo mogli umaći reprodukciji onih misaonih shema koje su krive za održavanje stanja i blokiranje bilo kakvog transformativnog potencijala. Formulacije u poeziji, dakle, ne treba shvatiti kao zapise trenutaka kad „te jezik pozove“, već kao odbranu onih saznanja koja u bilo kojem spontanitetu rizikuju pad u nereflektovano brbljanje koje pak ne može da ne preraste u ponavljanje onoga od čega bi poezija trebalo da se udalji?12. Ili kako drugde kaže Taja Kramberger: „napisati pesmu nije teško, teško je probiti se do saznanja koja mogu izdići pesmu iz banalnosti“13. Tačka u kojoj ta poezija u slovenačkom prostoru ne pokreće željenu promenu, odgovornost je pored ostalog i te poezije. Sam, pomenutu tačku – težnju za tim da poezija nekoj misli dodeli osećaje –  vidim u definitivnoj ovladanosti samom mišlju. Problem za mene, dakle, nikako ne leži u načinu na koji preciznost nekog uvida u pesmi susretne čulnost i osećajnost, na toj tački nas ta poezija suočava sa nečim neizbežnim. Mislim da je prepletenost čulnosti i osećajnosti iz koje sama ta misao nastaje ono što se unutar poezije Taje Kramberger delimično ne artikuliše; i što ta potpuna ovladanost nema za posledicu samo nužno potrebna određenja svoje pozicije, nego i onemogućavanje promena odnosa, utvrđivanjem te pozicije.

Bilo bi ipak previše jednostavno i promašeno poziciju Tomaža Šalamuna razumeti kao inverznu poziciji Taje Kramberger. Uprkos nespornoj tačnosti gore navedenih primedaba,  u samo jezgro onoga što u Šalamunu ne prestaje pisati (i što je u poslednjoj deceniji proizvelo deset zbirki pesama), po principu „suprotnosti koje ništa ne isključuju“14, spada to da je „Šalamunova pozicija u slovenačkoj poeziji, u biti, jedna od najpreciznije reflektovanih, čak proračunatih“ 15, kako tvrdi Komelj. Kao i to da ne možemo ne postaviti pitanje statusa tih iskaza koji kao da žele prikriti i zanemariti značenje preciznih i promišljenih jezičkih postupaka kojima se služi; iskaza koje, s jedne strane, niko više ne uzima ozbiljno, a koji, s druge strane, mogu biti izrečeni samo zahvaljujući moći svoje pozicije iskazivanja unutar slovenačkog kulturnog prostora. A ono što je stvarno problematično jeste odsustvo reakcije na takvo stanje. Šta, dakle, činiti kada se priznaju iskazi koji se ne uzimaju ozbiljno, kada se na njih čak računa. Tu, naravno, govorim iz prve ruke i, verujte, iskaze o svojoj genijalnosti čuo sam dovoljno i dovoljno dugo sam se i naslađivao njima i letargirao zbog toga. Imam osećaj da je za recepciju Dve godine pod nulom to bila više prepreka nego neko objašnjenje. U stvari, mišljenja o Šalamunovim iskazima su neka vrsta probnog kamena, jer se slaganje sa njima pokazuje skoro kao sinonim za slaganje s bilo čim, odnosno, sa onim ležernim problematizovanjem koje na nivou žurnalizma producira maločas spomenuto „razjašnjenje kulturnog prostora“, u čemu se time onda učestvuje, umesto da se prodre sa zahtevom za odgovornošću. Deo toga su i izjave da Šalamuna „izvan toga što je u [njegovim] knjigama, uopšte nema“16, izjave čija se očigledna naivnost brine o tome da se pažnja preusmeri na njegovu poeziju. S jedne strane, Šalamunova se poezija na taj način podvrgava određenoj poziciji „za sva vremena“, samim tim i pritisku kulturnog feudalizma u priličnoj meri, a s druge strane, time se težište u potpunosti prenosi na samu poeziju koja zauzvrat te iskaze opravdava nekim prilično jadnim likom pesnika, protiv kojeg su po mom mišljenju, iako nužno u duhu vremena, ali ipak pogrešno, u devedesetim nastupili bezmalo svi najistaknutiji pesnici današnje srednje generacije, i time postigli da je poezija danas samo dekor koji beleži život bez posebne moći da bi na njega i uticala. Uvod predavanja Aleša Bunte Šta preostaje od jednog?17, govori upravo o tome kako je proglašavanje nemoći filozofije (i poezije) i osiguravanje od njenih totalitarnih učinaka u jednakoj meri i njihov narcizam koji se, ako smem dodati, u tom istom gestu svojih društvenih učinaka ne reflektuje.18

Čim Šalamun prenese težište na poeziju, njegovu poeziju treba čitati ujedno s Detelom, kao što to čini i Miklauž Komelj19, a tu se onda za autonomnu konfrontaciju sa pesmom zahteva uvođenje vanjezičkog elementa. Taj vanjezički element koincidira sa dozivanjem realnosti u njegovoj poeziji, sa čulnim, sa činjenicom da „reč [koja] se oprostila od mesa“, to meso neprestano priziva natrag na zadnja vrata. U toj tački se, po mom mišljenju, neodlučljivost20utemeljuje. Bez obzira na neodlučljivost, Šalamunovi iskazi su jasni, i u njegovoj poeziji, za razliku od javnih nastupa, on se neumoljivo pita o svojoj poziciji i verovatno je tačno da „Šalamuna niko još nije oštrije problematizovao nego sam Šalamun“21. Upravo tako se u njegovoj poeziji ukazuje prostor u kojem ona nastaje i odjekuje. Na tu upregnutost i uticaj upozorava i Komelj, dok Gregor Podlogar22, s aspekta recepcije, govori o tome da se Šalamunova poezija previđa i da je nedovoljno uticajna. Ipak i kada se Komelj s jednakom merom neodlučljivosti pita: „da li je to jasnoća pojma ili jasnoća simptoma?“23, baš zbog te dvojne igre bez isključenja ili diferencijacija, Šalamunova poezija ostaje imobilizirana, i upravo je neodlučljivost, koja je odvodi najdalje – ujedno čini hromom. Čitanjem Komeljevih tekstova Sublimna ksenofilija Jureta Detele i Fernando Pesoa u partizanskom logoru, Komelju samom možemo odgovoriti suprotno od onoga što je zaključio u tekstu O pesničkim postupcima.

Takvo, inače lucidno i jasno beleženje je i pesma Slovenska glazura, Miklaužu24iz knjige Hladne bajke, u kojoj Šalamun Miklauža Komelja upoređuje s Juretom Detelom, Detelom koji, pak, drugi potez blokirajućeg kulturnog feudalizma vidi u činjenici da u slovenačkom kulturnom prostoru nastaje dosta dobre poezije, a uslov za njen nastanak (isti kao kod njega) je sledeći:

„U mladosti je moguće pisati vrlo subjektivnu poeziju visokog kvaliteta. Subjektivnost shvatam kao pripadnost reči neizrečenom i neizrecivom prostoru koji je kriterijum za tačnost iskaza, kriterijum za menjanje i popravljanje pesama i koji je za svakog pesnika oseban. Tu se može raditi o jednom jedinom događaju kojeg pesnik ne može da se seti; a pošto je pesnik u drugačijem odnosu spram tog događaja nego čitalac, ono što je za pesnika nemoć sećanja, za čitaoca je mnogostruka sugestivnost i magija govora.“25

Tvrdim da se na tom uslovu utemeljuje i Šalamunova poezija, i da je nakon Komeljevog čitanja nemoguće tu poziciju videti kao nemoguću.

„Međutim takav način pisanja postaje nemoguć ako se pesnikova refleksija o postupku pisanja intenzivira do te mere da prodre u prostore kojima pripadaju pesme, i ako odgonetne njihovu tajnu. Jer poezija se degeneriše, ako ne pretpostavlja da su u verbalizujućoj svesti svi ljudi u jednakom odnosu prema njenoj tajni kao onaj koji je izriče.“26

Na taj način Šalamun dolazi do potrebe da uzme u obzir vanjezičku poziciju iskazivanja i da joj, istovremeno, ospori verodostojnost. Ovde, svakako, spada i čistota poezije i „odbrana neupotrebljivosti pesničkog iskazivanja“27 sa čime se, načelno, možemo samo slagati. Pa ipak, sama Šalamunova kontekstualizacija navodi na jedan drugačiji zaključak. Mislim da umetnost danas mora tu poziciju iznova pridobiti i to čak po cenu tišine. Poslednja Badjuova teza u Manifestu afirmacionizma rečito govori o tome: „Bolje je ništa ne činiti nego raditi zvanično u prostoru vidljivosti onoga što Zapad proglašava da postoji“28.

Mislim da je problem Šalamunove poezije u tome što je za korak prekratka, što ne doseže do onoga na šta upućuje, i što stoga ostaje u međuprostoru neodlučljivosti, u kojem krajnja problematizacija najviše služi utvrđivanju već postojeće pozicije, te stoga njeno „svedočenje o drami njenog (našeg) vremena“29 može biti samo simptom tog vremena. Takođe, verujem da je u pitanju proračunata problematizacija i da stoga ta poezija uistinu ne rizikuje, već se održava na temelju tihog koncenzusa slovenačkog kulturnog prostora unutar kojeg verovanje u jezik, u reč, u slovo i u najneumoljivim pokušajima ne ide sasvim do kraja i ne mobiliše svet, činove, kretnje.

Ukratko bih to pojasnio uvođenjem Ludviga Vitgenštajna u priču koji podjednako zahvaljujući intrepretatorima i pesniku samom, stupa u odnos sa Šalamunovom poezijom. (Podnaslov Podlogarovog predgovora je: Poezija je sve što je slučaj).

U predgovoru Tractatus-a,Vitgenštajn kaže: „Čitav smisao knjige mogao bi se možda izraziti riječima: Ono što se uopće može reći, može se reći jasno; a o čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti.“; predgovor se završava rečima da se: „vrijednost ovog rada sastoji (...) u tome što on pokazuje koliko je malo učinjeno time što su ovi problemi riješeni.“30

Mislim da je Miklauž Komelj ukazao na to kako je moguće prvi citat čitati ujedno sa poezijom Tomaža Šalamuna, pre svega u pogledu jasnosti, to jest, veze između alogičnosti i značenja. Takođe, mislim da je Komelj na više mesta ukazao na ono o čemu Šalamun ne može da govori (klasna pozicija iskazivanja) i da se to pokazuje kroz neodlučljivost. Vitgenštajn se u pesmi i putem citata pojavljuje u još jednoj od poslednjih Šalamunovih knjiga. U knjizi Sunčana kola kao moto u drugom odeljku čitamo:

„Unklar im Tractat war mir die logische Analyse und die hinweisende Erklärung. Ich dachte damals, dass es eine 'Verbindung der Sprache mit der Wirklichkeit' gibt.“31
(„Nejasne u traktatu bile su mi logička analiza i razrada. Tada sam mislio da ’postoji veza između jezika i stvarnosti’“32.)

Usled nepoznavanja Vitgenštajnove filozofije (Tractatus Logico-Philosophicus sam nekoliko puta prelistavao; analitička filozofija mi je takođe sasvim strana) nadam se da će se neko kompetentniji od mene latiti toga. Istovremeno, oslanjam se na uverenje autora koji su poslednju rečenicu u Tractatus-u preokrenuli u: O tome o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti/ ne smemo ćutati33, i tvrdim da bi samo na taj način bilo učinjeno više. I da bi konzistentna doslednost u „nepovezanosti jezika i stvarnosti“ Šalamunu to omogućila.

Pitanje koje se postavlja je, naravno, pitanje o tome šta preostaje nakon napuštanja stvarnosti, odnosno, usled insistiranja „nepovezanosti jezika i stvarnosti“. Time mislim da bi konačno Šalamun rizikovao isušivanje svog izvora, time mislim da bi se mogla pojaviti prava poezija.

Ovde ću dozvoliti sebi jedino neposredno pozivanje na Dve godine pod nulom i svoje pozicioniranje spram Tomaža Šalamuna unutar nje, preko poslednjeg stiha Šalamunove pesme U kandžama Abulafije, u prilog čije važnosti govori Miklauž Komelj34; stih glasi: „Onesvestio sam izvor. Slast je onesvestila izvor.“35

Čini mi se da upravo slast drži Šalamuna zarobljenog u neodlučljivosti. I tek sad vidim da sam tu slast osećao kao problematičnu još kad sam završavao svoju prvu knjigu i usprotivio joj se prepisavši (pod naslovom Svetlo uklesan u ime I.) Šalamunovu pesmu iz zbirke Živa rana živi sok36. No, nisam je samo prepisao, poslednji stih njegove pesme „Moj program je slast“ izbrisao sam i zamenio sa: „Hladnokrvno bezbrižan i sjedinjen“, nadovezujući se time na Šalamunov stih „Hladnokrvna bezbrižnost istinu“ iz poslednje pesme Živa rana živi sok iz istoimene Šalamunove zbirke37. Hteo sam, dakle, poricanjem slasti doći do neke istine i ostati sjedinjen. I budući da nisam zagovarao razdvajanje (nisam mogao), možda u tome nisam uspeo. Bezbrižnost je potom bila uopšte jedan od ključnih problema. (Uporedi Neki se ne daju proždrati i Šalamunov Liv [Zlitje] iz knjige Godišnje doba38.)

Nikako ne želim da se besmrtnost za koju se borio Šalamun, kako mi je pričao tokom jednog ručka, pretvori u sliku koja mi je ovih dana iskrsla u mislima dok sam razmišljao o njegovoj poeziji. Ako je besmrtnost to da nakon fizičke smrti nekog autora ostaju iza njega tekstovi koje ni detaljno i često čitanje ne može do kraja iscrpsti, onda je na tragu trenutnog Šalamunovog načina rada a uz današnje tehnološke mogućnosti, verovatnije zamisliti mašinu koja bi u beskonačnost reprodukovala stihove i nakon njegove smrti. Takve stihove koji bi se mogli izdati pod Šalamunovim imenom. A ako ovde tvrdim da poezija nije sve što je slučaj, onda je to zbog fundamentalnog odvajanja iz kojeg to potiče.

Produktivnost projekcije u budućnost, na primeru „vremena projekta“, u čitanju Dipuija u članku Početi od početka39, pokazao je Slavoj Žižek. Da Šalamun ne bi završio kao neka loša beskonačnost, potrebno je upravo zamisliti takvu katastrofu kako je već gore opisano i sve sadašnje delanje odrediti u odnosu na nju da do nje ne bi došlo. Sve to, dakle, zamišljam (tu mašinu što govori u beskonačnost umesto koje radije vidim ćutanje) samo da bi neka druga mogućnost uopšte mogla doći do realizacije. Čak iako ne bih u tome uspeo, čak iako nisam u tome uspeo. 


sa slovenačkog preveo Ivan Antić


1 Povodom petnaestogodišnjice edicije Prišleki izdavačke kuće LUD Literatura, autori objaviljenih knjiga bili su pozvani da napišu svoje autopoetičke tekstove za januarsko-februarski broj časopisa Literatura 2011. godine (br. 235-236). U tom kontekstu Karlo Hmeljak objavljuje tekst Prišlekom. (prim. prev.)

2 Preveo Bojan Savić Ostojić.

3 Karlo Hmeljak, Nekih se ne poždere, Idiot, br. 1, 2009, str. 11. Tekst dostupan na: http://id.iot.si/wp-content/uploads/2009/09/idiot-ena.pdf

4 Karlo Hmeljak, Dve leti pod ničlo,LUD Literatura, Ljubljana, 2007.

5 Jure Detela, Zapisi o umetnosti, Hyperion, Koper, 2005, str. 6.

6 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“ u: Tomaž Šalamun, Sinji stolp, Študentska založba, Ljubljana, 2007, str. 100-149. U prevodu Ane Ristović, tekst je objavljen u Sarajevskim sveskama, br. 19/20, 2008. Tekst dostupan na: http://www.sveske.ba/bs/content/o-pesnickim-postupcima-u-novijoj-poeziji-tomaza-salamuna

7Miklavž Komelj, „Sublimna ksenofilija Jureta Detele“ u: Jure Detela, Zapisi o umetnosti, op. cit, 115-167.

8 Tomaž Šalamun i Gorazd Kocijančič, „Kaj je pesniška knjiga“ [intervju], Literatura, 199-200 (20), 2008, 129-156.

9 Tomaž Šalamun i Gorazd Kocijančič, „Kaj je pesniška knjiga“, op cit,str. 137.

10 Gregor Podlogar, „Pet zgodb za Tomaža Šalamuna – poezija je vse, kar se primeri“ u: Tomaž Šalamun, Mrzle pravljice, Nova revija, Ljubljana, 2009, str. 93-94.

11 Taja Kramberger, Opus quinque dierum, Center za slovensko književnost, Ljubljana 2009, str. 77.

12 Uporedi Komeljevu kritiku spontanizma u tekstu „Fernando Pessoa v partizanskem taboru“ u: Miklavž Komelj, Nujnost poezije, Hyperion, Koper, 2010.

13 Taja Kramberger, „Similis simili gaudet ali o kerkopski literarni kritiki v slovenskem literarnem polju“, Literatura,205-206 (20), 2008, 91-118, str. 107.

14 Boris Paternu, „O Šalamunovi poeziji“ u:  Tomaž Šalamun, Od tam, Mladinska knjiga, Ljubljana, 2003, str. 184.

15 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit,str. 111.

16 Tomaž Šalamun i Gorazd Kocijančič, „Kaj je pesniška knjiga“, op. cit,str. 132.

17 Kaj preostaja od enega? (Predavanje održano 17. 1. 2008. na Radničko-pankerskom univerzitetu; dostupan zvučni zapis: http://dpu.mirovni-institut.si/11letnik/bunta.php)

18 Uporedi: Jure Detela, „V svojih pesmih“ u: Jure Detela, Zapisi o umetnosti, op. cit, str. 20.

19 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit,str. 122-125.

20 Indécidabilité (fran.), Undecidability (eng.) (prim. prev.)

21 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit, str. 135.

22 Gregor Podlogar, „Pet zgodb za Tomaža Šalamuna – poezija je vse, kar se primeri“ u: Tomaž Šalamun, Mrzle pravljice, op. cit, str. 88

23 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit,str. 131.

24 Tomaž Šalamun, „Riječ je temelj svijeta (izbor, 1987-2011)“ (Preveo Josip Osti), OKF, Cetinje, 2012, str. 137. (prim. prev.)

25 Jure Detela, Zapisi o umetnosti, op. cit,str.9

26 Ibid.

27 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit,str. 126.

28 Alen Badju, „Manifest afirmacionizma“, Zlatna greda, br. 127/128 (maj-jun 2012), str. 21.

29  Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit,str.139.

30 Ludwig Wittgenstein, „Tractatus Logico-Philosophicus“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1987, str. 23-25.

31 Tomaž Šalamun, Sončni voz, Študentska založba, Ljubljana, 2005, str. 31.

32 Preveo Marko Stojkić. (prim. prev.)

33 Uporedi: uvod Gorazda Kocijančiča tokom gostovanja argentinskog pesnika Uga Muhika [Hugo Mujica]. (Dostupno na: http://www.kud-logos.si/2007mujica.asp.)

34 Miklavž Komelj, „O pesniških postopkih v novejši poeziji Tomaža Šalamuna“, op. cit,str. 135-137.

35 Tomaž Šalamun, Od tam, op. cit, str. 158.

36 Tomaž Šalamun, Živa rana, živi sok, Obzorja, Maribor, 1988.

37 No, Šalamun u novoj verziji pomenute pesme (Svijetlo uklesan u Ime Njegovo) menja poslednji stih. Umesto „Moj program je slast“ sada stoji „Moj master plan je Karlo“ (prim. prev.)

38Tomaž Šalamun, Letni čas, LUD Literatura, Ljubljana, 2010.

39 Slavoj Žižek, Začeti od začetka, CZ, Ljubljana, 2010