Bojan Marković

KENGURU PANŠALAMUNSKE RELIGIJE
(POKER BEZ POKERA)

Između dviju tačaka u prostoru
uvijek možeš povući ravnu crtu
ali gdje je put između istog kraja

ali literatura je nešto drugo
ali upravljanje državom je nešto drugo

              Tomaž Šalamun, Poker

 

Nedemokratičan stav kako poetika mora imati razvijajuće namere u pogledu pomeranja refleksije i izraza postaje jedino moguće opredeljenje pesnika shvaćenog u užem smislu. Ako ove osobine označimo kao zajedničke sa neo-avangardnim (ne u smislu stilskog formatiranja), bivamo dekonstruisani u nameri da konstituišemo značenja, a to je ono što nam ostaje od postmodernističke neodređenosti1. Mogućnost ideala originalnosti i simulakruma utopije vraća se u svom književnom toku nakon poništavanja. Možemo govoriti u novim terminima koji mogu biti i krajnje proizvoljni, a da se i dalje tiču ideala koji u osnovi biva nerazumno “a“, manifestovano kao nerazumljivo -delimično razumljivo- error razumljivo2, na primer da bude numerisano kao veliko A. Još slikovitije rečeno: kao Kenguru buduće savremenosti kojoj smo okrenuti licem-u-lice.

Autentično mora biti nesažvakano u ustima Kengurua, i otvoreno. Ono ne sme biti posredovano intencionalnim strategijama ideološkog i autopoetičkim frazama kako bi bilo mišljeno u klasifikaciji i vrednovano u sistemu, što ne znači da negiramo jezičku selekciju i misaonu nijansiranost kroz mesta samopregnuća duha koji se lomi između dokse i sopstvene ortodokse. Zvuči skaradno: larpurlartizam hermetizma u smislu ne-smisla! Ono što se manifestuje kao nesavladivo, ono je jedino autentično istinito i kao ne-oblikovno postojano. S njim se ipak i naravno nešto može učiniti, ali to pada u domen post-, u sferu imenovanja i znanja koje je uvek posredovanje posredovanja, jer ne zaboravimo da je tekstualni oblik u svom semantičkom smislu samo posledica. Izvor je biće koje ne može imati svoju adekvaciju, autentičnu predmetnost iznesenu spolja, pa sama zapitanost o pesmi jeste istraživanje posledice ili manifestacije koja bi da bude starija od izvora.

Veliko A koje smo izmislili, imaginirali da bismo izbegli uslovnu netačnost o stilskim pravcima i savremenim opredeljenjima, modusima stvaranja, ne nastaje u želji i zadatosti da se bude drugačiji i novitetan, da inicijacija u vrednost bude prethođena procesom verbalnog i praktičnog poništavanja utvrđenih normi i kanona. Da antinomičnost ne bude obrazac konstituisanja sopstvenog integriteta, a da se bude konstituisan. Samodovoljna konstitucija velikog A koje raste (ne znamo u-šta), i vitalnost estetske autentičnosti, koja nema nameru da bude sudarena sa prethodnikom, ipak može da zaglavi u problemu antinomije, koja se nameće po sebi. Iz ove perspektive istorijski neo-avangardni pravci kao da su nominalno prenaglašavali sukobe i sebe u sukobima, dok se neretko suštinski stvaralo veliko A. Panšalamunska religioznost upravo uči da govori sa sobom kao esencijalna subjektivnost u opštem smislu (ne-Tomaževa).

Brendirani Šalamun koji ima zavidnu recepciju u Americi, Tomaž Šalamun, jugoslovenski pesnik koji je hapšen zbog pokera, to jest Pokera, Tomaž Šalamun koji je živeo svuda po svetu, i u Meksiku, Tomaž Šalamun, taj korpus trivijalnih značenja i odgonetki u tekstu, vapi za ukidanjem. Odnosno, ne Autor, već Kenguru kao neupotrebljivo telo poezije. Jednom osvojeno mesto prestaje da postoji u eminentnom smislu i postaje lebdeće značenje kanona, i ne samo to: ako gledamo samo u sam tekst ono dobija značenja svoje postegzistencije sa nekom pogrešnom i umišljenom svešću da se to htelo i, da je njegova pre-egzistencija morala biti takva, isplanirana, ili bar bliska pro-tumačenom. Kenguru pak ne spava u toj vreći. Naravno da tumačenje nije tačno, jer se njegov već osvojen kontrapunkt premešta u drugi spektar teksta. Osvojeno mesto tumačenja prestaje da pripada tekstu kao da nije nikada ni pripadalo. Ako se u pesmama pod nazivom Gljivice govori i ne govori o političkim temama, ne mogu se kategorički nametnuti tačna značenja tekstu. U tome je prednost prepredenog hermetičnog teksta.

Da li je moguće čitati u smislu političkog teksta Poker bez Pokera? Apolitičan literarni tekst kao tekst bez markiranosti takođe je političan/politički, jer je odsustvo obeležja takođe obeležje (nulto obeležje). Možda i nije moguć (književni) tekst koji bi bio političan i nikako politički, jer kako razumeti misao bez praktikovanja, konkretnog određenja, eksplikacije, u čijim kategorijama i mislimo. S druge strane, politički a literarni tekst kao da je oksimoron, strogo određujuće političko je u suprotnosti sa idejom da se uvaži strano i drugo (koji su u biti poezije).
Uzmimo Šalamunovu reč GLJIVE3: ukoliko u određenom kontekstu toj reči pripišemo značenje tromog političkog ili autoritarnog tela, ili parazitarnih sistemskih tela koja su napasnici a onda i žrtve, odmah ćemo pogrešiti. Već jednom osvojeno polje značenja koje nam se legitimno i subjektivno javlja, nama kao tumačima čiji rad neće u entropiju, iskrsava kao proizvoljno, čak netačno. Opire se sa-znanju, ali ne zbog sebe već radi nas. Uživanje ima apendiks u tom postupnom razvijanju značenja, čitanjima koja se penju ka imaginarnom središtu stvari, poput fatamorgana, a privid je i da nam se otkriva, odmotava nama slućena a namerom autora − zamagljena istina teksta. Istine teksta pak nema, ne u smislu koji bi se mogao saznati. Pošto takve istine nema, nema ni potrebnih značenja, usled postojanja odviše značenja. Ovde je upućen zahtev protiv zahtevanja za razumljivošću; tim imenom nazivamo antiagensa koji bi razgradio saodnose odgonetljivog, ali neprovizornog teksta (koji se otvara postupnošću senzibiliteta i misaone delatnosti). To dosadno zahtevanje da se piše razumljivo prebacuje problem i krivicu na stranu teksta oslobađajući sebe od odgovornosti i života od kompleksnosti i nijanse. Nasuprot zahtevanju je zahtev da se razume − pregnantna i intelektualna, svakako,  humanistička ideja.

Postavlja se pitanje kako u ovoj savremenosti uhvatiti Kengurua u književnoj formi? S jedne strane, misli se o ojačanoj metaforičkoj ravni sa otežanom i svežom leksikom koja stremi u pikturalno-leksičko mnoštvo, ali nikada ne prelazi u mnogogovorljivost. Poetika bliska metamorfozi u tradiciji avangardnih tekovina. S druge strane, izraziti se avangardno u misaonosti, fluktuirajući značenja kao mogućnost nove poetike avangardnog. Sve se više govori o novoj sentimentalnosti4 sa subverzivnim potencijalom. Bilo koji od likova navedenih poetika ne ukida mogućnost poetike koja bi idealno objedinila svaku od mogućnosti.
Kako bi forma došla iz suštine, sama izazvana suštinom, a onda u prezentnost (posle koje može i prestati zainteresovanost za tekst), najbolje bi bilo da se ukine dvojba između koncepta po kojem se piše (kao polu-zadatosti) i pisanja pesama kao uobličavanja posebnih ideja, slika, reči koje dolaze u sinhronijskom nizu, a svedeno na jedno i prirodno pisanje.
Biti spreman i smeo reći u ovom trenutku: (na)pisati remek-delo. Postoji čežnja za remek-delom bez namere da ishod bude prejudiciran u nekom posebnom slučaju. U ovom stavu nikako nije opravdano čitati obrazac tradicionalnog diskursa kao arhaizovanog tvorenja klasičnog niti bilo kog elitizovanog (povlašćenog) estetičkog suda i književne forme, mada se o elitnom u intelektualnom smislu i radi.

Ne samo da mi nemamo jezik za ono što nas čeka (na primer na području metafizičkog odnošenja), već mi nemamo ni jezik za ono što nam se dešava, a to znači da moj jezik može monopolisati čitavo podneblje događajnosti i značenja. Kada u Pokeru hoće da se kaže nešto o postojanju5 (upravo u okolnostima da nema relevantnog jezika, to jest jedini relevantan jezik je onaj moj, koji se diktatorski nameće), to se može učiniti na bilo koji način bilo kojim rečima i, što je dalji označeni od označitelja, jezik je bliži izvrnutoj perspektivnosti − jezik čine novi označitelji za nove označene.

Česta refrenska ponavljanja u Pokeru („limuni limuni“, „maline su,/ maline...maline su,/maline...“, „jer se provaljuje,/ jer se provaljuje,/ jer se provaljuje“...) stvaraju još jednu iluziju podvojenosti ili umnožavanja. Prva pojavnost je iskrsavanje smisla, a sledeća već utvrđivanje smisla koji je dobro, sve bolje, pre-poznat, toliko poznat da je prirodno istinita stvar kojoj nije potrebno dokazivanja. U rascepu između iskrsavanja prve i druge pojavnosti, koja se ne predstavlja kao druga već kao večna i beskonačna, ona rudimentarna istina koja je oduvek tu, u toj praznoj razini rascepa nastaje koristoljubiva moć gospodara i tumača − jedno vladanje pragmatičnih značenja i utvrđenih identiteta poetika koje se daju reprodukovati iznova...
Iako sablazno zvuči pomenuti sina, oca i umjetni muški ud na istom mestu6, namera nije egzibicija koja nužno izaziva bunt i stid, zgražavanje i neukus, takođe, nije prioritetna mogućnost da se u javnoj sferi postulira još jedan iskaz kao groteskni i ironizirajući oblik koji će da deluje u svrhu kritike. Namere su dublje: oblik  stvoren iz referentnog javnog prostora, kroz intuicijom vođen subjektivitet, daje značenje koje govori o novoj poeziji, šireći i menjajući perspektivu, o pregnuću da se ona konstituiše u redefinisanim okolnostima, ali i nemogućnosti da se piše na isti način (ili uopšte piše).

U svetu, četrdeset godina posle, hiper-realnost i drugi hiper-diskursi, vitalizovani u eri postmodernizma, opstaju u svojoj nesažetosti, što nikako nije problem za poeziju 21. stoleća koja hoće u veliko A. Koliko god hiper-nešto bilo disperzivno pluralizovano, poezija čistih intencija (bez intencija, dakle), hiperbolisanjem svoje ne-moći u odnosu na predmete hipermoći, može ući u samu stvar, u događaj koji, posvuda istovremen, čini jednu svedogađajnost. Prikazati svedogađajnost kroz interiorizovan izraz jeste savladavanje svedogađajnosti koju je sve teže identifikovati čak i u segmentu, a kada smo  nečemu videli i prikazali lik, njega smo posvojili i podvlastili. Da li tada zauzimamo mesta velikih volšebnika koji bi Sve bez ostatka? Da li tada zauzimamo mesta kulture izvan koje veliko A, autentično i trans-pozitivno, jedino funkcioniše?

 

 

1 „Ne želeći da uđe ni u koji postojeći sistem, ili razotkrije neki od njih izuzev poigravajući se i izbegavajući da kaže šta je šta, dekonstrukcija nužno poriče i mogućnost da predloži vlastita značenja, pri čemu ne smije izdati svoje pretpostavke...Držeći se svojih stavova, dekonstrukcionisti veoma često odustaju od kvalifikacija.“
Christopher Butler Postmodernizam, Šahinpašić, Sarajevo, 2007, str.29.

2 Obratiti pažnju na nekorektnost stilske prirode teksta, impresionističke i kvazi-intelektualne prirode teksta, ne-sintaksu, pravopis, čak i u osnovi njegovu upitnu gnoseološku tačnost.

3 pesma Zlosvjestan.

4 Mihail Epštejn, Postmodernizam, Zepter Book World, Beograd, 1998, str. 132.

5 Pregrizi vrat svojim gazelama
neka isteče
neka isteče
neka krv preplavi kristale gađenja
kristale tvog postojanja
rastresi se lijepi leoparde
umoran si od stranih gostiju
hodaj džunglom
hodaj džunglom

6 pusa reče moj sin
i sagnem se
i objesi mi oko vrata čudnu stvar
na kojoj dječijim rukopisom piše
UMJETNI KURAC

             FLOR 
                  ARS HIPPOCRATICA


Bojan Marković je rođen u Užicu 1985. godine. Apsolvent je na katedri za Južnoslovensku književnost i jezik Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Poeziju objavljuje u književnoj periodici, a izvodi je na brojnim javnim čitanjima. Zanima se i za film, muziku i dramu kao deo grupe Prosuti Iznutra.

Objavljivao u Agonu:
Agon br. 5, izbor iz poezije

Agon br. 19, izbor iz poezije