INTERVJU

Nebojša Vasović
razgovarao Bojan Savić Ostojić

 

Vasovic

 

Agon

U poslednje dve decenije pa i u poslednjoj knjizi Neka, hvala Vaše pesme su često kritički intonirane, a odlikuje ih neposrednost, stilska svedenost, jednostavan i kolokvijalan rečnik.
Međutim, Vaša pesnička karijera je počela bujnim, baroknim izrazom, jezičkom poezijom, na tragu Laze Kostića, na tragu Kodera, kome ste posvetili svoju prvu knjigu, eseje Poezija kao izvanumište (1983). Prvim knjigama dominira jezički hedonizam, a poslednji put se oseća u Sedam čunova iz 1995. godine (premda u dosta arhaičnijem vidu).
Šta je bilo presudno za otklon od jezika i forme koji je potom nastupio?

Nebojša Vasović

Zašto sam više puta menjao jezik, formu, teme, opsesije...? Možda zbog straha od ponavljanja, a svakako i zbog iskustava kroz koja sam prolazio, te promena literarnog ukusa kojima smo svi izloženi. No, moram da istaknem da nikada nisam pisao ono što se danas zove „language poetry“, jer pesnici tog pravca umišljaju da mogu da se izdignu iznad iskustva i da se nadmeno-prosvetiteljski bave samo jezičkom kombinatorikom. „Language poets” veruju da je ljudskost tek konstrukt jezika, da iza jezika nema konkretnog čoveka. Dakle, ostaje samo jezik sa kojim se možemo igrati do mile volje, bez mogućnosti greške, a kamoli nekakvog rizika. Ali, poezija koja nastaje na osnovu unapred prihvaćene ideje o „čoveku“ ili o jeziku mene nikada nije zanimala. Da li neko piše da bi proslavio Lenjinovo ime ili nekakvu intelektualnu ideju o poeziji, svodi se na isto: na upotrebu poezije. Mislim da je, uprkos složenosti jezika i sintakse u mojim „baroknim knjigama“ kako ih nazivate, izražena i egzistencijalna situacija autora. Ima u tim knjigama i emocije i kritike ideologije, i ispovesti i dijaloga. Da u ovakvom viđenju nisam sam, potvrdili su i mnogi kritičari ovih zbirki koji nisu mogli a da ne priznaju da se ovde ne radi samo o jeziku. A što se tiče “jezičkog hedonizma“, ne bih taj pojam vezivao samo za poeziju bogate leksike i složenih ritmova. Mislim da i jednostavniji pesnički izraz može čitaocu da pruži zadovoljstvo. Verujem da je tako i iz ugla onoga koji piše: uhvatiti u nekoliko stihova ono što nas je proganjalo godinama, a za šta nismo uspevali da nađemo formu, piscu donosi makar trenutno zadovoljstvo.  Lepota jezika i poezije nije samo u bogatstvu leksike, složenosti stiha i forme, već i u preciznosti, sažetosti, smislu za detalj. Možda je snagu glasa (osećaj da iza forme postoji živa ličnost) najteže ostvariti upravo u kraćim pesmama, lišenim ukrasa i literarnih trikova. U dužim pesmama ima više „arbajta“ i zanata, ali ne nužno i više umetnosti. Zanimljivo je da kod nas niko ne umanjuje snagu „jednostavnosti“ na primeru stranih pesnika, njima je to dozvoljeno. Istovremeno, kada naš pesnik pokuša da „skrati priču“, to izaziva podozrenje.

Agon

Postoji još jedna linija koja se može pratiti u Vašem pisanju: to je linija aforizma ili preciznije rečeno mikroeseja. Knjigu Perdido iz 1991. u biobibliografiji navodite kao knjigu poezije, ali nju zapravo čine aforizmi i dnevničke beleške, ono što ste kasnije nazvali „zenaidama“. U njima sam, kao i u Dnevniku 1 (objavljenom 2004), prepoznao Siorana, ne samo po izboru tema već po stilu izricanja, asketski usredotočenoj formuli.
Da li je on bio jedan od literarnih podsticaja za to da se u ovim knjigama okrenete prema iskustvu a odvratite od literature?

Nebojša Vasović

Mislim da ne možemo pouzdano znati ko je i kako uticao na nas. A i da možemo, šta bismo sa tim znanjem? Naravno da sam čitao Siorana i uživao ne samo u njegovim idejama već i u njegovom književnom stilu, on je jedan od retkih pisaca u našem vremenu koji je imao inteligenciju, za razliku od većine njegovih slavnih vršnjaka čije su umne mogućnosti krajnje skromne. No, da li mu baš toliko dugujem? Ne verujem. Na pisca utiču mnogo više njegov karakter, temperament, senzibilitet, iskustvo ili ako hoćete sudbina, negoli pročitana lektira i tu čovek ne odlučuje mnogo.

Agon

Vaša današnja kritika „literarnosti“ je zanimljivija baš zato što ste u svojim prvim knjigama nastupili veoma literarno i poetično.

Nebojša Vasović

Nisam počeo „literarno i poetično“, već u raskoraku sa onim što se tada smatralo „pravom poezijom“. Poetičnim se tada smatralo ono što su pisali Slobodan Rakitić, Stevan Raičković, Ivan V. Lalić, Boško Bogetić, Vuk Krnjević, Dragan Dragojlović, Desanka Maksimović, Draginja Urošević, te epigoni Vaska Pope i Mije Pavlovića. Svakome ko je čitao moje prve knjige jasno je da sam bio izvan „mejnstrima“ koji su oličavali ovi u ono vreme slavljeni pesnici.  Kao što sam danas daleko od onoga što pišu lovorikama okićeni Matija Bećković, Rajko P. Nogo, Milosav Tešić, D. J. Danilov, Živorad Nedeljković, Nikola Vujčić, Saša Radojčić, Dejan Aleksić.    

A što se tiče promena forme i tematike u mojim pesmama, one su neosporne ali ne i tako jednostavne. Nema linearnog kretanja ni u čemu, pa ni u mojim knjigama. Ako govorimo o mojoj poslednjoj knjizi, Neka, hvala, zar se pesme kao „Malamatina“, „Novi naraštaj“, neke od pesama iz sedmog ciklusa, pesme kao „Zakon fizike“, „Pesniku u daljini“, te pesme iz ciklusa „Kubanski dnevnik“, ne bi mogle zamisliti i u nekoj od mojih „baroknih knjiga“ kako ih nazivate? Takođe, zar u knjizi nema i pesama sa klasičnim literarnim motivima, i izrazito poetskom intonacijom: „Lampe od himalajske soli“, „Pravoslavno groblje (Toronto)“, „Venecija“, „Susret“,  „Muskat u Torontu“ ...? Zašto se svi pecaju na moju „jednostavnost“, ako ne zato što im je lakše da pojednostavljuju nego da pažljivo čitaju. Takođe, ne treba gubiti iz vida da se kod nas ono što je jednostavno smatra manje vrednim. Po toj logici je kancerozna metaforika bez kraja i konca jednog Živorada Nedeljkovića bolja poezija od od onoga što su pisali kineski, grčki i rimski pesnici koji su težili sažetosti i komunikativnosti? Ne samo jedan Rumi, već i mnogi modernisti bili bi, ovako mereni, tek trećerazredni pesnici jer oni ne umeju da upredu do besmisla kao naš Živorad. Ovde bih se pozvao na to kako Borhes vidi odnos jednostavnog i složenog u literaturi. Govoreći o Kiplingu, Borhes primećuje: „Njegove rane priče izgledaju jednostavne na površini, a ipak su izuzetno složene – složene koliko i sam život. Pa ipak, on je pokušavao da bude što jednostavniji. Upravo suprotno mnogim savremenim piscima koji su užasno jednostavni, ali žele da se prikažu složenim“.

Agon

Brazil je veoma prisutan u Vašoj poeziji. Naslov Vaše po meni najbolje knjige. Brazilka je na naslovnoj stranici prvog toma Vašeg Dnevnika. Mirisom brazilske kafe završava se i poslednja knjiga.
S druge strane, kasnije iskustvo emigranta, sedeoca, kao i prisustvo Siorana i taoizma, doneli su asketski kontrapunkt Brazilu i putovanjima u jezičkom i u iskustvenom smislu.
Gde Vam je kao piscu danas udobnije? U putu ili u stolici? Na Istoku koji se – kako kažete u Perdidu  –  „dovija“ ili Zapadu (koji „penetrira“)?

Nebojša Vasović

Na Istoku se sada ja dovijam kako da objavim knjigu jer sam označen kao politički nepodoban. A što se tiče statusa pisca na Zapadu, to ovde ne postoji za pisce srpskog jezika. Za 25 godina boravka u Severnoj Americi sreo sam samo jednog stranca koji je pročitao Na Drini ćuprija i dvojicu američkih pesnika koji su čuli za Popu. I pored ne malog broja prevoda naših autora, ovde ne postoji nikakav interes ne samo za strane književnosti već ni za domaću. Svako ko glumi nekakvog uspešnog pisca na Zapadu je običan prevarant. Ovde se piscima smatraju samo oni koji mogu da namlate velike pare pisanjem. Dakle, pisac na Zapadu – to je holivudski milioner koji piše scenarije za filmove. Ostali su samo „luzeri“. U najboljem slučaju, profesori fakulteta koji, eto, i pišu, pa im se to nekako može oprostiti jer je deo profesorskih aktivnosti. Da li ste primetili da se kod nas često govori o tome kako naši pisci odlaze na Zapad, a prećutkuje se ko se sve vratio. A vratili su se i Ljubomir Micić, i Crnjanski, i Sreten Marić, i Milovan Danojlić, i Nemanja Mitrović, i Gordana Ćirjanić. I Kiš je odlučio da se sahrani u Beogradu, a ne u nekoj zapadnoj prestonici. Da li se iko zapitao zašto?

Agon

 
Osamdesetih ste bili urednik Književne reči i redovni kritičar Trećeg programa. Aktivno ste učestvovali u književnom životu. Danas se distancirate i prema književnom životu uopšte i prema komunizmu. Ali ni tada se niste ustručavali od kritike režima na vlasti: u ciklusu Viski ognjište (Brazil) na primer pišete: „narodna zebnja za gubitkom krvoločnog gospodara tako me iritira da otkazujem zakazano štimovanje na silu kupljenog klavira“.
Je li Vas koštalo buntovništvo? Kako na tadašnje prilike gledate sada, iz perspektive Srbije i današnjeg političkog ustrojstva, ako bi se ono uopšte moglo nazvati ustrojstvom?

Nebojša Vasović

Nije nikakva tajna da je u komunizmu (koji nije samo era jedne ideologije već i pred-kompjuterske komunikacije) književnost imala značajno mesto u društvu. U suprotnom, ne bi bilo praćenja, zabrana, pa čak i hapšenja pisaca. Danas je sasvim druga situacija, književnost se doživljava kao nešto što pripada prošlosti. Pisac je u Srbiji ostao i bez publike, i bez izdavača, i bez knjižarske mreže, i bez književne kritike koja bi na ozbiljan način pratila njegov rad. Pitate: ima li u ovoj novoj situaciji nekakvog „ustrojstva“? Svakako da ima, plansko razaranje celokupne nacionalne kulture (ne samo književnosti) važno je sredstvo u nametanju nove diktature. Oni koji misle da živimo u „haosu“ još ništa nisu shvatili jer ono što je za nas, obične ljude, haos, beda i destrukcija, za vladajuću elitu je ustrojstvo, bogatstvo i procvat.

Agon

U knjigama objavljenim osamdesetih godina smatram Vas pesnički bliskim onome što je istovremeno pisao Miodrag Stanisavljević u Ritmovima. S druge strane, po razgovornom idiomu koji dominira u drugim pesmama, nalazim da ste srodni s Milošem Komadinom. Zanima me Vaš odnos prema ovim pesnicima, pesničkoj sceni u tadašnjem, znatno širem kontekstu od današnjeg. S kim ste se još osećali bliskim? Kakvi su bili međusobni odnosi?

Nebojša Vasović

I Stanisavljević i Komadina su (naravno na različite načine) počeli kao tradicionalni liričari. Nisam poznavao ni jednog ni drugog. O Stanisavljevićevoj knjizi Slike i saglasja napisao sam jedan umereno pozitivan prikaz za „Treći program Radio Beograda“, dok sam o Komadininom Rečniku melanholije napisao negativan prikaz za „Književnu kritiku“. Komadina je već posle svoje prve knjige bio reklamiran kao Šekspir (čak i preko televizije), pa mi se činilo umesnim da taj novi pesnički kult stavim gde mu je mesto. U njegovoj najpoznatijoj knjizi bilo je dosta prenemaganja i opštih mesta, a razgovorni ton koji pominjete nije nekakav njegov izum već se može naći i u poeziji Sime Sarajlije, Kostića, Crnjanskog, Pope, i drugih pesnika.  

Stanisavljevićeva knjiga Slike i saglasja bila je knjiga koja nije sadržavala nekakve dublje inovacije. Za mene tada nije bilo posebnog razloga da pratim stvaralaštvo tog pesnika. Tek sam u Kanadi otkrio njegove Ritmove 3, njegovu najbolju knjigu. Stanisavljević nikada nije bio nekakav „mejnstrim“, dok je Komadina još kao mlad pesnik bio promovisan i nagrađivan što je u ono vreme bilo neobično. Komadina se tek kasnije udaljuje od glavnog toka naše lirike (koji bih nazvao konformističkim baškarenjem u metaforičnoj neodređenosti) i tada ispisuje svoje najbolje pesme, mahom jednostavnijeg izraza, oslonjene više na iskustvo nego na nekakvu poetiku. U pitanju su pesme lišene stilizacije i nepotrebnih literarnih efekata, pesme koje i danas zrače svežinom i neposrednošću. Ono što ovog pesnika ipak čini prihvatljivim za našu kritiku je  odsustvo kritičke distance prema sredini u kojoj je živeo. To je glavni razlog zašto je „jednostavni“ Komadina poželjan i danas, a „jednostavni“ Vasović nije niti će biti. Takođe, Komadina je uvek bio vernik poezije koji piše kao da modernizma nije ni bilo, ja sam se, pak, već u svojoj prvoj knjizi, bežeći od „lepih pesama“ koje su često samo nizovi opštih mesta, poigravao i sa pesničkom formom i sa pesničkim jezikom na tragu modernističkih poetika.  

Pitate da li smo se mi, pesnici, u ono vreme družili i koliko smo bili bliski? Novica Tadić bio je jedan od onih koji su me podržavali od samih mojih početaka. U vreme kada nisam imao nijednu objavljenu knjigu, dao mi je kao urednik u „Književnoj reči“ celu stranicu što je u ono vreme bila prava počast. Branko Aleksić me je uvrstio u Antologiju mladih pesnika Jugoslavije, iako sam ja tada bio nepoznat. U trenutku kada me je uštogljeni urednik Prosvete, Bogdan A. Popović, ucenjivao da iz svoje prve knjige izbacim pesmu u kojoj sam se poigravao sa imenom Lenjina, kao ko-recenzent se pojavio Brana Petrović kome imam da zahvalim što je knjiga izašla necenzurisana. Izvrstan sagovornik na mnoge teme, ne samo pesničke, bio je Miodrag Pavlović koga sam upoznao posle objavljivanja mog eseja o njegovoj poeziji u „Savremeniku“. Razgovori sa ovim pesnikom bili su mi zanimljiviji od čitanja njegove poezije.

Agon

Poslednjom knjigom pesama Neka hvala, objavljenom u avgustu u KCNS, preovlađuje rezignacija. Više nego ikad prisutan je memoarski ton. Ali poverenja prema pesničkom jeziku je sve manje. Alkohol i seks, kao oprobana sredstva, i dalje su neskriveno tu, ali u sećanju, ne da pospeše nego da uteše. Ako uživanja u jeziku i ima, on je uložen u satiru, podsmevanje „poeziji“ kao pozi, govor o emigrantskoj svakodnevnici, propasti Istoka.
Ipak, završni ciklus, Kubanski dnevnik, stoji u kontrapunktu prema ostatku knjige. Nije slučajno što ste knjigu koja sve vreme ispevava novi oproštaj s poezijom, rešili da završite ovako vitalnim migom. 

Nebojša Vasović

Pa, čujte, ako neko ima oči a još nije upoznao rezignaciju, njemu nešto duboko nedostaje, a pre svega emocija i percepcija. S druge strane, stanja i emocije u poeziji ne postoje u nekakvom čistom vidu. Verujem da u mojim stihovima ima i humora i kritike, nemirenja i igre, a ne samo rezignacije. Čitalac je, naravno, slobodan da u mojim pesmama vidi ono što mu odgovara u datom trenutku.

Agon

Počev od Muzike roba gde je prvi put objavljena, u narednim knjigama često preštampavate pesmu Sumatra, možda Vašu najpoznatiju pesmu: „Jednoga dana probudiću se i neću više znati taj jezik, jezik na kome sam se sunčao na Jadranu i gorko psovao na Balkanu“.
Ali jezika se niste odrekli. Kao što su mnogi.

Nebojša Vasović

Jezika su se odrekli pre svega Srbi u Srbiji koje uopšte ne zanima ni ime jezika kojim govore i pišu, kao što ih ne zanima ni tradicija srpske kulture, jedino članstvo u EU u kojoj će, kako zamišljaju, živeti grofovski. A što se tiče Srba u inostranstvu, oni se utapaju i gube znanje jezika ako ne u drugoj, a ono u trećoj generaciji. Srpsku književnost u emigraciji stvaraju samo oni koji su naučili jezik u Srbiji. Još se nije pojavio Srbin, potomak emigranata, koji je na Zapadu naučio srpski i na tom jeziku napisao nešto značajno. Dakle, srpska književnost nastaje prevashodno u Srbiji, a umire podjednako i u Srbiji i u emigraciji koja je u kulturnom smislu zona smrti, pre svega jezičke. Možemo reći da na jedno rađanje dolaze dve smrti.  

 

Nebojša Vasović (1953, Kraljevo, Srbija) autor je knjiga Poezija kao izvanumište (1983), Struna/Suton (1983), So lično (1986), Brazil (1986), Pesme za decu i kaluđere (1989), Perdido (1991), Gong u žitu (1991), Muzika roba (1992), Talmud i ja (1992), Sedam čunova (1995), Posečene su šume (2003), Protiv Kundere (2003), Dnevnik I (2004), Lažni car Šćepan Kiš (2004), Ni ljubavi ni hleba (2006), Izabrane pesme (2011), Zar opet o Kišu (2013) i Neka, hvala (2014). Živi u Torontu (Kanada).