SVEDOČANSTVO

 

Mišel Degi

MOJ ŽIVOT SA GERASIMOM

 

Deguy

Mišel Degi

 

Downtown se izjalovi sav Polifoniks
pred vratima udovice Marksa Ernsta 
„The party is over“ Moralo se nazad
Ali u Njujorku Gerasim Luka je gubio orijentaciju
Sedosmo na kasni ekspres i izbismo
na pogrešnom mestu, otprilike ugao 125. i fifth
„On the dark side you are“ reče portorikanski taksi
U dva sata do Amsterdama poslednji open bar
ali bilo je samo burbona i nuts
A u tri sata Gerasim još nije znao
u kojem je Kolumbija koledžu odseo
imam jedan njegov polaroid portret uz ogradu Rezervoara
njegov nasmešeni osmeh obasjava širok i crn šešir

Pišem crvenom olovkom Bodleian Library
Kupio sam je kad i razglednicu
Koju sam odmah poslao Žaku Deridi

Sa Žakom Ruboom beskonačna putovanja
Od Nešvila do Nju Orleansa
sve je zabeležio u svojoj sveščici
T. V. Bandi nam je pokazao
Bodlerove račune
Brodica s turistima
podstrekivala je tok Misisipija
Čitali smo u Kembridžu
Džonu Montegiju je tintara klonula na sto
Hotelski sereno u Barseloni
pobrkao nam je pasoše
Španiju smo napustili letargično
svako pod tuđim identitetom
To je uočio Žak
Kad je krenuo za Oslo
Zvao me telefonom
Ismejao se i rekao mi
Iduće godine
Ti treba da dođeš u Oslo

(Brevets, Champ-Vallon éd., 1986, str. 13-14)

 

Luca

Gerasim Luka

 

Pre trideset godina, dakle deset godina pre nego što će se ubiti, Gerasim Luka je pozvan u Njujork. Žan-Žak Lebel je organizovao sednicu, sesiju Polifoniksa u MoMA, gde se iskrcasmo jedne oktobarske večeri 1984. Siguran sam da bismo pomoću dokumenata koji danas „vise“ na sajtovima mogli da utvrdimo tačan datum svečane večeri i imena učesnika koji u mom nepouzdanom sećanju mutno okružuju u bradu zarasli obraz Žan-Žaka, desetak njih. Sad kad prepričavam, pribrojao bih im Žilijena Blena ili Žan-Pjera Faja, Bernara Noela, Denija Roša ili Enrikea Zanjartua... Ali u to se pred američkim sudijom ne bih zakleo.

Sigurno je samo jedno: to koliko je nama značilo veče Gerasima Luke, i to koliko je značilo meni, koji ovde na časak ponovo palim to svetlo, taj nezaboravan susret sa Gerasimom od kosti i mesa – zapisan 1986. u malom narativu made in USA, koji je ovim stranicama poslužio kao epigraf.

Mi, dakle Gerasim i vaš narator, odseli smo na severu Menhetna, na Univerzitetu Kolumbija (Brodvej 115), i još severnije, u jednoj od gostinskih kuća ovog slavnog Univerziteta, od cigle i bršljana, u stilu engleske renesanse. Dva noćenja. Sećam se vremena i okolnosti; sa zadovoljstvom ću da ispričam nekoliko detalja čiji mnemonični nabori još uvek leže u mojoj levoj hemisferi, premda su manje-više zgužvani rabljenjem i habanjem. 

*

U velikoj pozorišnoj sali bejsmenta njujorškog Muzeja moderne umetnosti iz tog perioda, pre onog svima poznatog izdašnog renoviranja, trebalo je da nastupimo na klasičnoj sceni ispred nekoliko redova u pravolinijskim stepenicima; bez ikakvog dekora ili ekrana za kompjuterske projekcije, bez višebojnog zadimljenja; rečju: trezveno. Koliko se sećam, pročitao sam nekoliko stranica ne skidajući mantil (kao prethodne godine na Milano Poesia), poput Bogarta ili Kolumba, što mi kao izvođaču, naravno, nije išlo u prilog. Videh Blena kako leži na patosu scene, videh ga kako rasklapa, razmotava, prati i ponovo zamotava nekakav ogroman svitak, dug poput svitka higijenskog papira kakve srećemo po klozetima, ali ovaj njegov je bio ispunjen grafijama koje su se mogle čitati.

A Gerasim je urlikao, rastezao, ne ostavljajući ništa u čvrstom stanju, i kao što se postupno razvija zgužvani dokument, on je razvijao moguće sricanje jednog priloga pred svojim očima – kasnije saznadoh da je tu pesmu rado izvodio – rasprostirao je, izduživao, začepljivao, intonirao, na sitno sitnio arhifoneme i iz cuga sve u njih sakrivene reči kao da je taj prilog u stvari bezmerna novokovanica opšteg jezičkog kalemljenja, kako ono ide: „očajno“ (désespérément), „melanholično“ (mélancoliquement) – a, da – „pasionirano“ (passionnément). Te večeri se ovaj prilog usložnjavao slogovima, samoglasnicima i zasićenim suglasnicima; a njegov označitelj ne samo da nije gubio sadržaj poput Aragonovih Persiennes, nego je, gubeći krv smisla u ponavljanjima, natovarivao sebe nečuvenim, mogućim, ispunjavao sav govor svojim vazduhom, svojim disanjem, ispunjavao život i aspektom privučenih stvari i pevljivom melodijom u ritmičnoj sferi.

Doslovni atletski integralni urlik, proždrljivo žvakanje razumljivog zalogaja (Klodel) koji je oglodan do kostiju, porađanje, stvaranje čitavog jezika na osnovu hermafroditne i priručne mat(e)rice, pulsiranje fonema koje odguruju značenje; usta koja-sebe-teraju-da-progovore pod udarcima, da priznaju strepnju nemuštosti, i plot koja se pretvara u reč... eoni postanja reči, u skraćenom obliku.

Sasvim dovoljno da Žil Delez nekoliko godina ranije izjavi da je Gerasim jedini francuski pesnik svog vremena. Razumemo ga. Ali takav način da se „problem razreši“ previše je ofanzivan: time se ukida mnoštvo genijalnih načina traganja za pesmom; time što se na brzinu zapušava unutarnje uho i sav mogući dosluh.

*

Žan-Žak Lebel, koji je bio prijatelj Doroteje Tening, odveo nas je kod nje posle predstave. U Vilidž. Nakon što je metro odradio svoje, verali smo se za Žan-Žakom po strmim stepenicama, jedni drugima za petama, u jednoj od onih lišćem obraslih zgradica koje čine šarm Griniča, a potom i preko čitavog južnog sektora NYU, kroz Soho, preko ulice Baueri, poviše prema Čelsiju, itd.

Ali ipak smo se dugo vukli podnožjem MoMA posle predstave. (Nema izgovora, to je bila predstava.) I bilo je kasno, ne samo za američku middle-class, već i za umetnike drugih godina. Lebel kuca na uska vrata udovice Maksa Ernsta koja nas je očekivala, a po strpljivom stepeništu se tiskao red izgladnelih prijatelja. Bio sam među prvima iza njegovih leđa, videh kako se vrata zatvoriše otvarajući; čuh znamenitu domaćicu zaprepašćenu našim nevaspitanjem: „the party is over!“ Nikada dakle nećemo saznati koje su nam vajnove i čizove uskratili... Rasusmo se po lokalnim Burger centrima.

Moja anegdota sad dostiže vrhunac. Gerasim ispriča kako je lišen jednog čula: čula orijentacije; potpuno obogaljen i još paralizovaniji u Menhetnu (sveže popodnevno iskustvo), gde se turista, izbijajući iz sabveja na raskrsnicu, zakucan na raskršće Avenija i Stritova, severa i juga, Ista i Vesta, zauvek izgubljen, zabija u trotoar kao u nemom filmu, kao ukopan danteovskom kaznom. Razgovarasmo o povratku i kad saznadoh da smo odseli na istoj adresi, umirih ga: znao sam i kuda idemo, i metro (to hvalisanje mi se moglo oprostiti, pošto sam u Njujorku uvek silazio kod prijatelja Keneta Koha, pesnika „Njujorške škole“ sa Džonom Ešberijem i Frenkom O’Harom, koji je živeo na Klermont Aveniji, naspram Kolumbije. Čekaj malo! Zašto Kenet te večeri nije bio s nama u pesničkom MoMA?) i da ću biti njegova vedra psihopumpa u anabazi te noći. Svi su nam toplo preporučivali da izbegavamo Harlem. Jedan profesor Kolumbije je ubijen u strmom parku koji razdvaja Univerzitet od Zapada, koji je bio pun dilera u „povestima“ iz tog doba. A onda sam se prevario prilikom presedanja. One a. m. na severu 125-og. Izbacujući postepeno glavu iz zemlje, u noći crnoj kao Harlem; nigde broda, nigde saobraćaja, nigde farova. Naravno, nigde panike. Ali i sam sam bio dezorijentisan kao Gerasim i nisam imao pojma kud ćemo.

Pričali smo o tome, senke bez senki na (najblaže rečeno) „nejednakom“ trotoaru. Već ste pročitali nastavak ako ste maločas pošli stepenicama moje pesme iz epigrafa. Prolazio je taksi – sreća. Stade – sreća. Hteo je samo da nas poveze – sreća. Prošaputa: „You are on the dark side“ – humor. I ostavi nas tamo gde smo hteli da prenoćimo. Ožedneli, ali preumorni da bismo obišli Brodvej. Usamljeni bar: sreća. Kikiriki i burbon, da se još malo proćaska o noći. U toj noći nije bilo ispovesti.

Sutradan sam sreo Gerasima (kako je stigao tamo?) u Central Parku, u „Rezervoaru“; mirno se šetao duž reke pod crnim šeširom s širokim obodima. Lagan hod. Laganlaganlagan lanlanlan, lantanaman, letargičan, uprkos džogerima, aleteičan. (No sport! rekao je Čerčil; to je zdravlje.)

*

Nisam siguran da bih prepoznao Gerasima Luku, tu krhku siluetu kojoj je široki crni šešir obuhvatao lice; koščato lice, u nekakvom impresivnom i neekspresivnom nizu između Bastera Kitona i V. S. Barouza. Nije bilo ispovesti, priznadoh već. Ali bilo je modela. Pas-io-ni-ra-no je čitanje.

Pasija. Volim te pasionirano... pa... papapapa... papageno; volim te kao papa, volim te dok ne podilkanim, ne volim te uopšte. Pesma se mogla i ovako shvatiti.

 

s francuskog preveo
Bojan Savić Ostojić

 

Mišel Degi (Michel Deguy, 1930) francuski je pesnik i esejista.

Objavio je pedesetak knjiga raznih žanrova, a među poslednjima: La Pietà Baudelaire (2013), Écologiques (2012) i L’état de la désunion (2010). Osnivač je i glavni urednik časopisa Po&sie.