Bojan Savić Ostojić
TU SMO, POVRATAK JE MOGUĆ, NAPREDAK IZLIŠAN
konjekture o poeziji Miloša Komadine

 

PESNIK SVEDEN NA JEDNU PESMU

Ima pesnika koji iz knjige u knjigu, iz pesme u pesmu, rado i s ponosom ističu kako se stalno menjaju. Čitaocu, jer on je, smatra se, nepromenljiv i jedan, uvek izlažu novo ruho, novi projekat, novi zaokret u stilu. Ne znaju mnogi, pri tom, da tim preobražajima uspevaju da zavedu samo onog letimičnog čitaoca u sebi. A da izvan domašaja njihove svesti ostaje ono što spoljni, pribran čitalac prepoznaje kao konstantu u njihovom delu.

Redak je pesnik dovoljno svestan, još ređi spreman da prizna, da su za pisanje stihova ponajmanje umesne reči kao „napredovanje“ ili „promena“, a da toj delatnosti mnogo bolje pristaje jedna nepoželjna reč: stagnacija. Pišući, pesnik očekuje od sebe da dela, tvori, privređuje – pa makar patvorio. A ne da tavori. A ne da se, prepisujući poslednju verziju pesme, objavljujući knjigu za knjigom, zatičući sebe pred narednom, mitomanično praznom stranom, uvek iznova nađe na istom mestu. To mesto je nezavisno od stila, od dostupnih lektira. Ono nije ni početak ni kraj, već mrtva tačka, „neprelazni prelaz“, ravnodušan prema svakom pokretanju.

Pesnik se zapravo uvek iznova vraća jednoj pesmi, ali ne onoj zapisanoj, onoj „stvarnoj“, koja se može stalno dorađivati i popravljati. Vraća se na nulu, pred-pesničko i pred-stilsko stanje i pokušava ponovo da ispiše tu pesmu, sadašnjim jezikom, svestan da se ona nikad neće realizovati jednom zasvagda. Pri tom nije nimalo obeshrabren imperativom realizovanja, spram njega je potpuno ravnodušan.

„Postoji tih desetak reči. Mogu da ih kažem“, napisao je Blanšo u Smrtnoj presudi. Pesnik će ovu eventualnu sposobnost unaprediti u nuždu, a svedenost proglasiti oružjem: „Postoji tih desetak reči. Moram da ih kažem.“ I dopuniti: „Moram da ih ponavljam.“ Ne samo pomiren sa jalovošću poezije, štaviše, tim tapkanjem u mestu naoružan, priznaće da je sve što je oduvek želeo bilo da napiše pesmu, i to jednu; a da je mnoštvo stihova koje je iz njegovih pokušaja proizašlo posledica neveštosti, one iskonske neukosti za koju se uvek ispostavlja da je neusavršiva.

Jedan pesnik, sveden na jednu pesmu, pa još nenapisanu. Ko mi prigovori: malo li je? odgovoriću: Mnogo je. I ta jedna je, za mnoge, previše.

IGRA SVETLIH I TAMNIH TONOVA

Priređujući izbor iz svojih pesničkih knjiga (Svejedno, 2001), Miloš Komadina je ciklus „Čudo“ zasnovao, po svom priznanju u napomeni, na „igri svetlih i tamnih tonova“. Tako je i eksplicitno skrenuo pažnju na jedan od svojih opsesivnih motiva: susret svetlosti i senke. Obrazujući ovakav ciklus, Komadina se, na prvi pogled, prema svojim pesmama poneo kao čitalac, priređivač, pa čak i kritičar, sakupivši u jednom bloku dvadesetak pesama u kojima ovaj motiv dominira. Ali njegov princip izbora – iako je obrazložen kao da ga je pisao student komparativne književnosti – samo je uslovno objektivan. Izbor u ciklusu „Čudo“ samo je ovlašni uvid u pesnikovu svest o sopstvenim opsesivnim motivima. Pesnik kao da namerno simulira bezlični jezik priređivača da bi zasenio svoju unutrašnju, duboku i istrajnu usredsređenost na motivski par svetlost-senka. Jer, ovom motivu se od prve do poslednje knjige Komadina, kao mantri, neumorno vraća, ne da ga produbi, već da ga ponovo ocrta, iznova artikuliše, uvek mu prilazeći kao prvi put. Naknadnim ciklusom „Čudo“, pesnik nije dao iscrpan popis pesama u kojima efekat svetlost-senka preovlađuje, daleko od toga. On je njime pre svega izrazio omaž svojoj neprekidnoj fascinaciji, nesavladivoj pojedinačnim realizacijama, fiks-ideji čiji bi se trag, i bez nagoveštaja ovog „ključa“, mogao pronaći u gotovo svakoj pesnikovoj knjizi.

 

SVETLOSTI KOJE NEMAM

Viđam te oreole posvuda,
ne samo oko tvoje glave i ruku, draga.
Nose ih sva mala deca, tela im svetle,
i onaj golišavi cigančić do pasa u gipsu,
što sedi na uglu moje ulice i prosi,
i on primetno sija tako ispruženom rukom.

Vidim srećne svetlosti posvuda,
nalazim ih na najneočekivanijim mestima,
i gotov sam da pomislim da sobom nose tugu,
a nisu ni pečat ni darovani znak
po kojem bih nešto mogao da prepoznam.

Vidim ženu koja ide s pijace,
bije iz nje svetlost oko prosede kose,
kao neka pravilna paučina rasprela se zrakasto.
Oreoli na ljudima, na ženama, na svakom detetu.

Često se u svoj lik zagledam,
u ogledalu, izlogu, prozorskom oknu, ne namerno.
Ne tražim tu vašu svetlost, ne znam šta tražim.

A ti, kad smerno izađeš iz tamne sobe,
na vratima ostaje svetao obris tvog lika i tela,
i ja koji ne posedujem svetlost približavam taj obris,
umanjujem ga ili ga povećavam po želji.
Kad bih mogao više od toga što mogu...

 

Na ovu pesmu objavljenu u prvoj knjizi, Obično jutro, pesnik se u svim narednim knjigama vraćao. Ali to vraćanje nikad nije bilo regresivno niti lako uočljivo: pesnik je na primer nikad nije preštampao. Niti je bilo egzibicionističko: pesnik nije nazor dopisivao „nastavke pesme“ (kao što danas rade neki i to smatraju „autoreferencijalnošću“). Ponovno čitanje „Svetlosti koje nemam“ uvek je bilo prokreativno: Komadina je odnose svetlog i tamnog, prvi put artikulisane u ovoj pesmi, neprestano nastojao da primeni, iscrpi u drugim pesmama.

Odnos posmatrača prema svetlosti je ambivalentan: govornik se načinom vida rascepljuje na dva posmatrača. Jedan je onaj izrazito čulni, neposredni subjekat: sveži glas pesama iz Običnog jutra, prepušten detaljima, iscrpnim nabrajanjima neuhvatljivih tropizama viđenog. „Viđam...“, „Vidim“ ponavljaće on anaforično u bezbroj pesama, „besposlen i nezainteresovan“; gledam „s prozora u svet“, „ispitujem samo stvarne prostore“; sebi nalažem: „slobodno nabrajaj sve sitnice koje privlače pažnju, koje primećuješ“. Za tog prvog, uslovno rečeno površnog posmatrača, svetlost je vedrina i ništa drugo. Svetlost je dar, svetački atribut („oreol“), ona je „srećna“. Ali ona je i krajnja granica, neupitna: u zakulisje svetlosti se ne zagleda.

Ali nasuprot njemu stoji drugi pol. Taj je posmatrač, više nego neposredno uočljivim, obuzet onim što mu je uskraćeno oku. Njegov melanholični glas, već zastupljen kao kontrapunkt u Običnom jutru, ali koji se u punoj snazi afirmiše u narednoj knjizi, Rečnik melanholije, neprestano konstatuje metafizički višak, koji nadilazi vidljivo i nastoji da dokuči koji mu njegov deo promiče. S njegovom nedokučivošću čas je nepomirljiv, a čas je prema njoj rezigniran. Viđeno ga ometa, jer u pozadini uvek sluti drugu, potpuno oprečnu Janusovu glavu. Viđeno, dostupno postaje zagonetka čija se odgonetka nalazi u tami, koja, sa svoje strane, nalaže drugačija pravila posmatranja. Uviđajući taj višak, procep, to nepredvidljivo u nevidljivom, za kojim, gledajući, traga, ovaj pronicljivi subjekat uvideće i raskol u samom sebi, osvestiće ga i artikulisati. To je onaj glas koji će u pesmi „Svetlosti koje nemam“ prekinuti bezbrižno nizanje i nabrajanje „frivolnog“ posmatrača, unošenjem tona sumnjičavosti: „Vidim srećne svetlosti posvuda.../ i gotov sam da pomislim da sobom nose tugu/ a nisu ni pečat ni darovani znak/ po kojem bih nešto mogao da prepoznam.“  

U ovoj pesmi se formira obrazac odnosa svetlosti i senke, pravilo te igre, kojeg će se pesnik i u narednim knjigama držati. A u igri koju zadaje ovaj obrazac sve je prevrednovano.

Najpre, senka. Ta tačka dodira svetlosti i tame prestaje da slovi za simbol zlokobnog, slabog ili pritvornog. Ona predstavlja, nasuprot očekivanom, sigurnost, samovolju u anonimnosti, potpunu i nesputanu slobodu oka koje sve upija, a koje sâmo nije izloženo pogledu. Senka, sumrak, poluvidljivost – postaje povlašćeno mesto za posmatrača-pesnika.

Svetlost, iz te sumračne vizure, doima se kao nezaštićenost, opasnost usled izloženosti. Ako se ode dalje, dublje u Komadinine pesme, uz svetlost se počinju vezivati utučenost i tuga, ali i „smernost“, „čednost“ (nasuprot bestidnosti kojoj se bezbrižno odaje u senci). Za ovu i za još nekoliko pesama „ciklusa svetlost-senka“, svetlost biva i odlika nečeg tuđeg; izraz Drugog, neprisvojivog, stranog, opaženog sa primesom zavisti („Ne tražim tu vašu svetlost, ne znam šta tražim“).

Posmatrač, treći element ove slike, nepovratno je rastrzan između potrebe da se privoli svetlosti ili senci, i monaške, ozarene rezigniranosti, koja se sastoji u tome da se nad oba entiteta bdi i ne opredeljuje. 

 

VEČITO, VEČITO NA GRANICI

Posmatračeva posvećenost raznim oponiranjima – sem para svetlost-senka, učestao je i san-java – ukazuje na presudni značaj motiva granice, tačke na kojoj se dotiču antagonizmi, prelazi na kojima se takmaci sukobljavaju i stapaju. Na tom sudaru dva polna, dva neosporna aksioma, između dva mesta, sabira se ogroman dramsko-poetski potencijal.Koliko je, nastanim li se na granici, umesno pitanje „gde“? Ali ono se prvo postavlja, patetično, naročito patetično ako se zapita jesam li ja, koji sam se ovde zatekao, granica? Jesam li TO, gde god se zatekao? Pitanje neumesno i sa stanovišta subjekta, koji je odjednom zaustavio svoje kretanje, potrudivši se da gleda i da situira sebe – znajući pri tom da u sebi nosi elemente oba entiteta među kojima se obreo.

Zatečenog na granici zaprepašćuje možda i to što mu se odjednom ukazala njegova dvoličnost, dvojakost, ali kao monolitna, nerazlučiva. Kao da granica postoji samo van njega, a da njegovo prisustvo zavađene strane miri, spaja – po cenu svoje rascepljenosti.

Večito, večito na granici.
Svet tame i svet – losti.
Kako će se odlučiti? (...)
Duša mu leprša.
Na granici. Večito na granici.

(Granica, Rečnik melanholije)

Prvo pitanje zatečenog na granici jeste: kome se privoleti? Drugo, pronicljivije, koje za prvim sledi ništeći ga: Da li se uopšte privoleti jednome? Zašto? Opredeljivati se, da li bi to značilo: zakidati u sebi onom neodlučnom, kome bi opredeljivanje, nepotrebno, škodilo? Ako opstaju mimo mene, koji ih vidim, zašto antagonizmi – svetlost i tama, san i java – ne bi opstajali i unutar mene, ne narušavajući moju celovitost, učeći me da jedno ne znači „homogeno“, nivelisano, već (najmanje) dvojako, dvogubo?

Opredeliti se, dakle, za jedno, značilo bi izgubiti drugo, oslepeti. Svesti se na jedan pol, i ubuduće tako ograničenu prizmu upirati ka svetu, videti ili crno ili belo. Međutim, Komadinin posmatrač, odbijajući da izabere jedan od antagonizama, izabravši da ih sobom spoji, više ne može da vidi na isti način. Predmeti, koji su naivnom oku neprikosnovene datosti, za njega postaju nevidljivi. Onaj kome je dato – ko se izborio – da sa granice gleda na obe strane, ubuduće vidi samo odnose, lica i naličja srasla u jedno. Umesto predmeta vidi materijalizovane antonime. Sa granice vide se samo granice.

rascep ličnosti suviše je lak
i nikom ne sme da predstavlja teškoću.
Ja hoću svim stvarnostima da se predam,
Ovde i Tamo da budem, danju i noću,
da budem svagde i svakad živ.

(Čovek koji sanja, Rečnik melanholije)

Za tog, dominantno čulnog subjekta, koji sebi zadaje da, dokon, dok čeka, posmatra i razbraja viđeno – ovo poništavanje stvari u korist odnosa pri percepciji deluje u prvi mah porazno. Zar je videti i iza vida pronicljivost? Zar dokonost nezainteresovanog oka stvari ne iscrpljuje? Svestan nove dimenzije svog vida, dubine, ovaj hiper-posmatrač uvideće da je stvari nemoguće iscrpsti. Melanholija koja izbija iz tog rascepa – rascepa između privlačnosti viđenog i nedostupnosti naslućenog – neminovna je. Uvek postoji višak koji izmiče pažnji, uvek postoji nešto što će promaći. A ispada da je upravo taj višak, to nepredvidivo, ono za čim, gledajući, tragam. Za nečim što moju pažnju prevršuje. Za onim što ispada.

Kako se pomiriti s tim uvidom? S tim „beskorisnim bistrim uvidom“? 

Gledajući s prozora u svet,
ponekad dugo, dugo mislim, sve je moje. (...)
sve dok iza odbačenog šporeta najednom
ne istrči šarena mačka i zamauče.

(Gledajući s prozora, Obično jutro)

Više nego viđenim, obuzet sam onim što izmiče mom nesavršenom čulu, nečim što je stvarnije od same stvarnosti, a za šta ja, baš u trenutku njegovog prolaska, nisam dovoljno pronicljiv. I zato nisam prisutan.

Široko nebo je nad nama,
neobuhvatno prostom zenicom.

Oči nekih insekata ko hiljade ogledala,
mogu li videti sve okolo?
(I, sni li insekt san?)

(Čovek koji sanja)

Manična pomisao da bi nešto moglo da mi promakne nagoni me da prigušim svoju sposobnost vida prema onome što je neposredno prisutno i da čekam događaj te suštastvenije stvarnosti (ta stvarnost se ne daje u stanju, nego u trenutku, i zato se iziskuje neprestana budnost), koja će se sigurno odigrati tamo gde sam odsutan.

Ali ta pomisao je apsurdna. Ja sam možda odavde odsutan. Međutim, to samo znači da sam prisutan drugde, i da to drugde sada pažljivo ispitujem, prisvajam. Pri tom, zaokupljen tamo, ne bi trebalo da hajem da će mi ovde nešto promaći, uteći mojoj preusmerenoj pažnji. Ne bi trebalo. Ali: sve. Sve. U unapred propaloj nameri da obuhvatim sve, – ovo je možda najučestalija reč u poeziji Miloša Komadine – vratiću se ovde, brže-bolje, i vrebaću taj višak, to nepredvidivo, iznenađenje, koje nikako ne smem da propustim. I tada će, svakako, početi da me mori: a šta ako mi tamo odakle sam otišao, upravo sada, nešto izmiče?

Ometen neumerenom usredsređenošću, hoću pažnju da poklonim i ovom i onom – sve je zavređuje. (Sada, kiseli osmeh konobarice, napadni glas kratkokose i mršave, odnekud poznate devojke, upečatljivo dugački nožni prsti njenog prijatelja, uznemiravajuće prisustvo mladih ljudi u kafani koja odiše starinskim duhom. Osećam se starmalo.) Videti sve znači izgubiti fokus, izgubiti oko, postati plenom vidljivog. Popis sitnica viđenog jeste opisivanje, opcrtavanje granice između mene i svega. Upravo sam ja to što u viđenom odsustvuje. Vidim i čujem sve, i sve mi se čini poznatim, ali nije moje. Ni pažnja nije moja. Primećujem, i ne želeći to, nikome, ponajmanje meni bitne sitnice. Kušam pažnju tim cepidlačenjem. A onda kad mi se učini da sam njom zavladao, na tom apogeju koncentracije – dopustim, kao oholu potvrdu pažnje, da mi je nešto drugo odvuče.

Video sam danas mnoge stvari, već su sređene,
iako ne slažem sitnice po boji ili nameni,
misli i predmeti i ljudi i trenuci,
svi su zajedno.
A šta imaju zajedničkog bez mene?

(Šta nas vezuje, Obično jutro)

Slika povorke „u kojoj svako vrši neku različitu radnju“ izuzetna je podloga za ovu objektivnu pažnju koja me je zaposela. Zapravo, ono što me je obuzelo jeste prisustvo. Ono me primorava da se otvorim – prisustvo je ranjivost – i prema onome što je „izvan obruča čula“, da obratim pažnju i na ono što je izvan pažnje. I sve dok sam zaposednut, učinjen prisutnim protiv svoje volje, dok mi se sve što preda mnom defiluje ispisuje bez mog posredstva, samo od sebe – ja, posmatrač, voajer, tuđin, izvan – postojim. Viđeno, i šire, vidljivo – potvrđuju moju vidovitost.

Svi oni prohode i nečujno se kreću
izvan obruča čula, a opet, u meni je
sasma jasna svest o njima;
čujem: njin žagor, korak, pokret, puls

(Povorka, Rečnik melanholije)

Oku godi nizanje raznorodnog. Ono sebi, sa svakim uočenim detaljem, kaže: budno sam. A pesnik: prisutan sam, posmatram, stvaram. Ali šta biva kad nastupi odsustvo? Kada se oko sklopi, kad se utone u san ili kad se nađe na suncu, na svetlosti izloženo, zaslepljeno? A povorke prestanu da napadaju i zaposedaju, ostanu da tavore u mraku, da promiču neprimećene? Mogu li one postojati bez mene – ili još gore: mogu li ja bez njih?

Suočen s ovom aporijom, Milošev posmatrač pribegava savetima samom sebi. Karakteristična mesta ispisana verzalom u isti mah su imperativi kojima na tren rasejani posmatrač sebe budi, i melanholične konstatacije nerešivosti manije odsustva, neubedljive utehe („rešavati je uzaludno“) koja uljuljkuje u san. No, koliko god bilo beskorisno odgonetati, vrebati stih, čekati, „izvlačiti smisao“ izigravajući skrušenog, nezapitanog mudraca, to „moranje“ je – evo Komadininog vitalnog miga – ipak zabavno. Pa baš zato što je beskorisno.

Tu smo, lepo je, a sve što nas okružuje
toliko je višeslojno da odgonetanje biva:
nepotrebno i zabavno,
zabavno i privlačno moranje,
moranje opasno i nemoguće.

(Skupilo se, znači)

Poezija je za Komadinu mera postojanja. Poezija je to moranje koje se, visoko-etičkim načelom, neprestano izjednačava sa životom, tom drugom, zamašnijom nuždom, isto tako nepotrebnom, isto tako zabavnom i opasnom.

Sedim ovde i po ko zna koji put pokušavam
da iz neprobojnog mora sitnica darovanih
moranjem izvučem nešto, neki smisao, koji bi
mi pomogao da podnosim moranje.

(Dokon, Obično jutro)

Ja sam protuva, odmetnik: zagledaću se u senku, u ono što se ne vidi. Usprotivljen vidu, svetlosti, kopkan onim što me iz tame gleda, ne samo da ću se zagledati u nevidljivo, trudeći se da lociram njegove koordinate, prema svedočenjima drugih, nego ću ga upravo videti: tu gde za mene nije, obnevidevši.

Na pločniku suvog grada ležiš,
buljiš u tu baru, buljiš;
Iz njenih neizmernih dubina
u tebe pilji to sazvežđe.
Tamo je, eno ga!
I ne proveravaš.
Već godinama ništa ne proveravaš.
Vidiš ga.
To što se ne vidi,
vidiš ga.
Južni krst.

(Južni krst, iz istoimene knjige)

Protivno vašem mnenju, punom strahopoštovanja, senka za mene nije mesto sa kojeg, baš zato što se uskraćuje, valja odstupiti, mesto koje uliva nesigurnost, kojega se klonim. Ne pristajem. Ono što se u senci krije jeste znanje. U njoj je tajna pohranjena na sigurnom, a ozaruje samo retke, predane podvižnike. Mistike. Senka je jedan kraj, zatomljeni zrak odande vidljive svetlosti. Mračno nebo na kojem mi se ocrtava Južni krst, sa ove, za njega slepe hemisfere. A svetlost, ova koja vama omogućuje da vidite – ona me zaslepljuje, zaglupljuje za sve što se može videti iza senke. A sem toga, a to je najvažniji nauk skriven u senci, svetlost kojoj ste izloženi samo je jedan kraj. Drugi, vama trenutno nedostupan, jeste tama.

Ali ja, lebdeći u misli nad tim neprestano promenljivim prelivom – prelivom u kojem samo vaše šturo oko vidi rez, granicu – čuvam taj nauk, koji ne mogu da vam prenesem, ne smem. Jer to je dar. Krotko se sklanjam u senku – miran.


TO & JA

 

U SUMRAK Grad se presvlači.
Ništa nije stvarno, ništa nemoguće;
i to će biti presudno za tvoj život sutra,
ako danas, U SUMRAK, budeš istinski budan.

(U sumrak, Rečnik melanholije)


U sumrak, onda kad se od običnog oka očekuje da kunja, pospano – oku Pesnika, tragača, nalaže se budnost, i to bez pogovora. Onda kad bi običan posmatrač, koji se uzda samo u čula, verovao da se oblik stvari iscrpljuje, postupno stapa sa senkom, i da ga treba prepustiti jenjavanju, neminovnoj metamorfozi – od ovog, posebnog oka, iziskuje se da se ne povede za tim prividnim zamiranjem, već da se baš tada razbudi i udubi u proces koji se odvija između dva oblika, dva stanja; da se udubi u tu privremenu (a suštinsku) nerazlučivost. Strogo je naloženo uranjanje: izbliza se pomno zagledati u ono što i pre i posle sumraka slovi za granicu. Uljuljkivanje u san treba prekinuti, u igri je sopstvena egzistencija.

Ali ko zapoveda budnost, tako neprikosnoveno, izjednačavajući postojanje sa izloženošću? Ko nije dobro pitanje. Prisustvo ne nalaže neko drugi, nekakav učitelj, viši posrednik, neko vičnije oko. Zapovest dolazi od samog predmeta. Pažnju nalaže sve ono što je vidljivo i skriveno, zbrano u jedan nerazlučivi kompleks: TO.

Hej, mrak je! Vidi svetlucave oči što te motre sve vreme. Vidi palacave poglede iz grmlja iz zidova. Vidi svaki plod, šišarka i bobica, motri opasno. Spremni da te zabole.
(Čarolija Hercegnovog, Figure u igri)

Viđeno, TO, nalaže:

Treba da nadvladaš puku pažnju. Treba da prestaneš sa svođenjem pažnje na pojedinosti, na konstataciju množine onoga što joj se nudi. Ne svodi pažnju na opasku. Pažnja nije samo svedočenje Pažljivog. Ona je i njegovo izlaganje Opaženome. Nije jednosmerna, ona se deli sa posmatranim. Pažnja nije samo jedna od sposobnosti tebe-posmatrača. Ona je tvoja suštinska značajka. Pažnja je posmatračeva esencija, neprikosnoveni uslov njegove egzistencije. TO, posmatrano, zahteva od subjekta da pred njega izađe jedan na jedan, tako što će prerasti miraže pojedinačnog, zasebnog, i suočiti se s TIM kao jednim, nerazlučivim i nedeljivim. Dok me posmatraš, ja motrim tebe, budnije i pribranije. Granice koje ti se po meni pričinjavaju, šavovi – trenuci su kad zažmuriš, zaspiš, gubici koncentracije. Ja sam jedno, i imam oko – i želim da po uzoru na njega uobličim tvoje. Da ti usadim strah od sitnice. Da se bojiš pobrojivog, da uvidiš da je ono što smatraš „prepuštanjem stvarnim prostorima“ samo poklekivanje, oklevanje da stvari nazoveš pravim imenom, istinskom nebrojivom zamenicom, u jednini, singularijom tantum: TO. Trenutak kad svoju otvorenost prema TOME izjednačiš sa svojim postojanjem, kad uvidiš njegovu bezgraničnu esenciju – taj trenutak prerasta u stanje kojem treba dati ime mir. (Sve ostalo, polovično-parcijalno, moraš nazvati strahom.)

On sad zna samo jednu istinu:
pred njim ne stoji nikakav cilj, i –
– nije ovo doba samo „pukotina između svetova“,
nego i vreme kad se svetovi ne razlikuju,
što se podrazumeva, što nikad neće zapisati (...)

(U sumrak)

Mir mi je obećan ako poistovetim motrenje i bivanje, ako prevaziđem svoje očište, ako u viđenom ukinem granice, ako mu se u potpunosti izložim.

Međutim, gde sam u svemu tome ja, šta sve to znači bez mene, jesam li, dakle, suočen sa TIM, apsolutno zamenjiv? Ako je TO neprikosnoveno, šta ću TOME baš ja?

Ja nepotpuno i nedovršeno, koje se zadovoljava da sluti, proniče, iznosi nimalo ponizno, svoje nesavršene konjekture, čak: gesla svoje nesavršenosti, bez ikakvog straha od konstrukta „istine“, od „objektivnog“. Ja nemarljivo i dokono, neupućeno i zaboravno, koje, suočeno sa svetom, više želi da nagađa nego da zna; koje bi radije da dopusti da ono što iznese pobije sledećom, još istrajnijom tvrdnjom, nezabrinuto zbog nedoslednosti. Ali to ja je ipak tendenciozno pritvoreno, jer sluti da će mu se pre takvom, nezainteresovanom i nemarnom – TO (bar na kratko) prikazati.

Obično nešto
nikad se ni od čega ne skriva,
zato se ponekad otkrije
nezainteresovanom oku.
(Obično nešto, Dan)

Ja znam da u svemu što se daje na uvid mora, pre svega, da bude mene; da bez mene okup svega što je na okupu ne bi bio moguć. Odolevam da upadnem u zamku esencije koju mi priprema TO: slutim kriomice, za sebe, i ne želim svoja naslućivanja da proverim, podelim s tim, ovim, onim. Saglasnost sveta neće me ni u šta ubediti. Može me samo navesti da još više sumnjam u sveodrživost, holizam koji se krije iza objektivne izvesnosti.

S druge strane, trudim se da ne zapadnem u iskušenje subjektivnog idealizma, onog olakog, po kojem bi sve postojalo samo radi mene. To nastojanje će mi svet neprestano raskrinkavati: uvek će odnekud zamaukati neka tuđa mačka. Ali svet je preozbiljan i nezgrapan dok se dovija da me pobije. Ja u svoju neophodnost tek ovlaš verujem. I koliko god izbrisao svesnost da bih se približio nazorima Toga, i dalje ću zapravo meriti jedino put koji sam do sveta ja prešao, svoje čekanje koje je svet uslišio, ili o koje se oglušio. I ja sam neosporiv. Isto koliko i To. Paralelno, kao lice i naličje, u glas, na snazi su dva načela-gesla, oba moje tvorevine.

 

TO je uvek tu,
ali mi nismo

(Dan, 18)

Dok se bojim, dobro je. Ima me, ima...

(Strah: Kamičak, Figure u igri)

 

I to će biti presudno za tvoj život sutra,
ako danas, U SUMRAK, budeš istinski budan.

(U sumrak)

 

Sada bismo da se nešto novo dešava,
postaje dosadno čim se osiguramo.

(Jesenja opasnost, Rečnik melanholije)

 

Mir nalazim u okrilju predmetnosti, u sopstvenom opredmećenju pred njim, u poistovećivanju svog posmatranja sa spoznavanjem jedne istine koja sa mnom nema ništa: mir u poniznosti, u odsustvovanju. Ali mir nalazim i u nemiru sopstva, u onom višku sebe koji ostaje pošteđen posmatranja, u onom ja koje, ne hajući da dokazuje, sluti da esencija nije inherentna, nego naknadna – da je „istina“ ideološka patvorina – u onom krhkom, svodljivom ja, podložnom svojatanjima, jer za sebe ne zna („ima TO a da ga nije svesno“); mir nalazim u svom rasejanom čulu, u njegovoj neograničenoj nastanjivosti i podatnosti, načinu na koji montiram opaske, poente, zaključke, koliko samo površne, nepregledno kratkovide. Jedan je mir u izloženosti, u ozarenosti svetom. Drugi je uklanjanje u anonimnost, u svoje ponore, mrakove, senke.

A pomirenje mi se može samo učiniti, u inat pomnosti mog razgledanja, tvrdokornosti mog sna. Pomirenje mogu sresti samo u prolazu, žureći drugde. Mogu ga nazreti samo ako neodložno i ne dižući glavu tražim nešto drugo. Pustiću ga da prođe mimo mene, dok čekam, a tek posle ću ga se setiti. Nesigurnost tog pomirenja, njegova neodrživost – izluđuju me, uzbuđuju. Uvek sve malaksaliji, sve obeshrabreniji, od sebe zahtevajući opredeljenje, govorim: ili svetlost ili tama, ili TO ili JA.

A kad bih, zarad tog dubokog (visokog) pomirenja, zarad te provizorne konstrukcije, montažne potpore, prevazišao i TO i sebe, i izabrao da se upravo na nesigurnom ustoličim, da se na nestabilnom utemeljim? Neizvesnost je, naposletku jedina moja izvesnost, ona je sve što imam.

Na koju god stranu krenuo,
odlaziš pravo u TO.

Ali nije stvarno važno
šta je u rukama,
niti je važno kuda se krenulo.
Važno je da li TO znaš.

(Dan, 46)

 

Hoću li biti spašen ovim uvidom? Onim? Narednim? Uvek se to pitam. Uvek znam da neću. Ali to znanje ne formulišem kao uvid, iz straha da ću biti spašen.


PRILAZI TI JURODIVI

 

Prilazi ti jurodivi
Veruješ mu – ne znaš zašto
Znaš da tome nema mesta
Ali već si poverovao

Prilazi ti vedrina
Kaže: „Ne krijem,
jednu moju stranu nikad nećeš videti:
senku.

A sa druge hemisfere drugi vidi samo nju  
Za njega je vedrina slepa, nedokučiva
Kao za tebe senka 
Na nju ni ne pomišlja.

Nazre li neko oko i senu i vedrinu
Upitaće : Seno, vedrino, čega je više?
Gde mu se ćefne, začkiljiće
Ali pomisliti da vedrine bez sene nema –
neće.“

 

N. B. Tekst je napisan sredinom 2012. Ova je verzija izmenjena u odnosu na onu objavljenu u časopisu Tisa (br. 13/14, leto/jesen 2014).

Pesma „Prilazi ti jurodivi“ objavljena je zasebno u zbirci Jeretički dativ (Povelja, 2014), ali izvorno čini celinu s ovim tekstom.

Konsultovane knjige Miloša Komadine: Obično jutro (Nolit, 1978), Rečnik melanholije (Nolit, 1980),  Figure u igri (Nolit, 1983), Etika trave (Prosveta, 1984), Južni krst (Nolit, 1987), Nešto s anđelima (Nolit, 1991), Dan (BIGZ, 1994), Čudo (Narodna knjiga, 1998), Svejedno (izabrane pesme, Rad, 2001).

 

Bojan Savić Ostojić