Aleksandra Bojović


PARADOKSI KOJI TO NISU


Ilhan Pačariz
Oniričke pesme
Građanski forum Novi Pazar, 2015.

 

 

Ilhan Pačariz naslovom svoje druge pesničke knjige „Oniričke pesme” ambiciozno nastupa i nagoveštava nam poeziju romantičarsko-nadrealističkog senzibiliteta i atmosfere. Međutim, balansirajući između čitalačke odgovornosti i sumnje da nam suština i pesnička namera izmiču, s jedne strane, i opasnosti beskrajne semioze kojom se i besmislu može dati smisao, s druge strane, nakon čitanja ove Zbirke, najblaže rečeno, ostajemo zbunjeni odsustvom koncepta, neujednačenošću stila i tematsko-motivskim šarenilom.

Odlika dobrih zbirki je postojanje samostalnosti na nivou pojedinačnih pesama i njihovog jedinstva na nivou zbirke. To se može postići tematsko-motivskim skladom, kompozicijskim rasporedom delova unutar celine čime se prenosi dodatna, neverbalna poruka, i doslednom upotrebom prepoznatljivog pesničkog izraza i postupka. „Oniričkim pesmama” Ilhana Pačariza nedostaje upravo ta unutrašnja logika koja bi obezbedila poetičku prepoznatljivost i funkcionisanje zbirke kao pesničkog organizma. Ono što pronalazimo u „Oniričkim pesmama” je odsustvo sklada i jedinstva na svim pomenutim nivoima. Na tematsko-motivskom planu jedan broj pesama kataloški beleži izdvojene elemente stvarnosti u nameri da pronađe poetičnost u banalnom, druge su diskretno socijalno angažovane, a treće slikaju intimni svet lirskog subjekta. U pogledu izraza lako se uočava da Pačariz stvara, s jedne strane, koncizne stihove redukovane sintakse, a s druge strane epski široke, pa čak i redundantne stihove, koji su bez većeg pesničkog umeća mogli biti rasterećeni i sintaksičkih i semantičkih viškova, a razlika između dve krajnosti izbalansirana. Zatim, jedan broj pesama složenim pesničkim slikama svedoči o bogatoj misaonoj aktivnosti, dok druge jednostavnim kataloškim nabrajanjem elemenata posmatrane stvarnosti donose sirovu pesničku verbalizaciju koja se malo razlikuje od svakodnevnog govora. Zbog takvog poetičkog šarenila ne stiče se utisak čitanja zbirke, već slučajno, a čini nam se i na silu, sastavljenog izbora pesama. Ipak, bez obzira na poetičku nedoslednost izvesni postupci privlače pažnju, te ih treba izdvojiti.

Svestan prominentnosti inicijalne pozicije, Pačariz u velikom broju pesama značenjsko težište prebacuje na poslednje stihove. Takvim poentiranjem nekada nastavlja misaoni tok i stvara kulminaciju svih prethodnih stihova, a u drugim slučajevima u vidu paradoksa menja ton i donosi neočekivani obrt. Prva pesma u Zbirci „Balada za Samija de Sada”, koja stvara paronimijsku vezu između imena Samira (Samija) Sadikovića i markiza De Sada, iako imenovana kao balada, zapravo više podseća na posmrtni govor, pa čak i naricaljku. To se razotkriva tek poentiranjem na kraju pesme i promenom tona od šaljivog ka emotivnom i intimnom: [...] a moj pogled skrene na senku/ koju pravi lampa/ u tvom škriputavom potkrovlju/ na senku koja pada na zid/ na dokaz tvog davnog performansa/ na lažnu umrlicu koju si objavio/ još u zenitu svog života/ na taj papir na kome piše/ umro je samir sadiković/ ožalošćenih nema// sad te izazivam/ napravi svoj poslednji performans/ i otvori oči na kratko [sic]/ ako već ne možeš na dugo/ otvori oči da vidiš koliko si se prevario.

U biografskoj pesmi o Roniju Bigzu, slavnom pljačkašu vozova i čoveku filmski uzbudljivog i neobičnog života, tek poslednjim stihom šta je pljačka banke spram njenog osnivanja poenta u vidu parafraze Brehtovog aforizma „Veći je zločin osnovati banku nego je opljačkati” donosi preokret ka socijalno angažovanom. Pored ovakvih primera kojima poentiranje unosi novu emociju i/ ili značenje, nalaze se i oni koji po modelu induktivnog zaključivanja samo markiraju ono što je već rečeno, odnosno ističu ono što i nije moralo biti rečeno, jer je u stihovima koji prethode već sadržano. Retoričkim pitanjem na kraju pesme „Neobično”: nije li neobično/ to što je trava zelena, samo se ukazuje na jedan element kataloške slike. Naime, čitava pesma predstavlja u odnosu na stvarnost paradoksalni koloristički katalog, u kome je sunce plavo, nebo oker žuto [sic], reka ružičasta... U takvoj konceptualno-logičkoj igri, bez većeg pesničkog kvaliteta, jedino je trava zelena, što pažljivom čitaocu svakako neće promaći. Retoričko pitanje za referentni sistem uzima svet pesme, a ne stvarnosti. S druge strane, naslov ukazuje na dvostruki paradoks oba referentna sistema: neobično u odnosu na stvarnost i neobično u odnosu na svet pesme.

Paradoks se u „Oniričkim pesama” sreće i nezavisno od poentiranja. Na primer u pesmi „Nepoznata žena se budi i pali noćnu lampu” imamo vremenski paradoks: čovek piša u sneg/ i glasno peva/ ne razaznajemo/ koja je to pesma/ dva sata je ujutru/ jul je. Paradoks koji Pačariz koristi nema funkciju ukazivanja na nelogičnost, već na istinu koja promiče rutiniziranom, konvencionalnom i površnom doživljaju stvarnosti. U pesmi „U trkačkom sektoru” takvu funkciju paradoksa autopoetički naglašava: oduvek sam voleo paradokse koji to nisu.

Pored paradoksa, s funkcijom oneobičavanja Pačariz koristi i fraze u izmenjenom obliku i značenju: do ruba pameti i nazad (pesma „Drugi san”), moj dom je tamo/ gde sam bos (pesma „Noć i munja”) ili u naslovu pesme „Vetar kroz leđa”. U svim navedenim slučajevima zadržana je leksička i sintaksička prepoznatljivost fraze, ali je njeno značenje izmenjeno.

Kao što se može videti, svi navedeni postupci koje Pačariz koristi proizvode efekat izneverenog očekivanja. I poentiranje, i paradoks, i promena značenja fraze, odnosno njene parafraze, uobičajeno i očekivano transformišu u neuobičajeno i neočekivano značenje. Tome treba dodati, ne tako često korišćenu, ali zanimljivu zeugmu, posebno kada se kombinuje sa opkoračenjem: veče je moj teški/ plavičasti dim izlazi (pesma „Plamti lampa monitora”). Najpre, u navedenom distihu primećujemo opkoračenje kojim se razdvaja sintagma predikativa: moj teški/ plavičasti dim, koja čini jednu logičko-sintaksičku celinu. Zatim se opkoračenju dodaje zeugma koja dodatno cepa prvobitno započeti sintaksički niz tako što predikativ postaje subjekat i dobija svoj predikat, pa imamo dva iskaza čiji se članovi preklapaju. Ovakvi postupci su književnojezički nenormativni, ali u pesnički jezik unose dinamiku, razbijaju uobičajeni sintaksički sled i skreću pažnju na određene delove iskaza.

Iz praktičnih razloga i nesistematične i usamljene upotrebe veliki broj pesničkih postupaka ostaće van analize. Opredmećivanje nematerijalnog pomenućemo zbog zanimljivosti postupka. I pored toga što nije originalno rešenje i u velikoj meri podseća na Ešerovu grafičku predstavu dve ruke koje crtaju same sebe, čime se ruši granica između prikaza i onoga što se prikazuje, u ovom kontekstu moramo navesti opredmećivanje pojma fikcija u istoimenoj pesmi: na levu ruku/ napišeš/ desna// na desnu ruku/ napišeš/ leva// i eto ti fikcije. Iako izlazimo iz okvira analize, ne možemo a da ne primetimo i prokomentarišemo pogrešnu upotrebu padežnog oblika kao lektorski propust koji nema nikakvo pesničko opravdanje: na levoj ruci/ napišeš [...] umesto na levu ruku/ napišeš [...].Pesnički uspeliji i originalniji primer opredmećivanja nematerijalnog srećemo u pesmi „Neko i ti”: [...] kad se udaljavamo/ jedno od drugog/ i se širi/ a kad se bližimo/ jedno drugom/ i se sužava/ kažeš dobro/ to je jasno/ ali šta je sa tačkom/ kod tog tvog i/ jednostavno je kažem/ to je rupica na bradi harmonikaša. Veznik i u ovom slučaju nije veznik, već simbol veze. Opredmećivanjem on prestaje biti isključivo veza između reči, već izlazi iz okvira jezičkog povezivanja i vizualizuje se, a njegova tačka duhovito biva dovedena u vezu sa rupicom na bradi muzičara koji svoj instrument razvlači i skuplja.

Na početku smo ukazali na poetičku neujednačenost zbirke „Oniričke pesme” koja je posledica nepostojanja unutrašnje logike i dominantne odlike koja bi obezbedila povezivanje pesama u skladnu celinu. Neki od postupaka koje smo izdvojili kao originalne, zanimljive i uspele nedosledno su korišćeni, odnosno prisutni su u ograničenom broju slučajeva tako da nijedan od njih, iako je za to postojao potencijal, ne postaje noseći i dominantan na nivou Zbirke. Čini nam se da je Ilhan Pačariz bio na dobrom putu da zrelo nastavi poetiku prve zbirke „Sobni nomad”, ali je u velikom broju pesama ostao nedorečen, nedosledan i ispod nivoa svojih dobrih stihova.

 

 

 

.
Aleksandra Bojović (Aleksandra Đurić, 1984, Gornji Milanovac) završila je osnovne studije srpskog jezika i književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu i master studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje kritiku u periodici.

od iste autorke

Crno-b(ij)elo plus crveno
Esejističnost kao poetika