Mihail Zoščenko
Pustolovine jednog majmuna
U jednome gradu na jugu bejaše zoološki vrt. Omanji zoološki vrt u kojem življahu – jedan tigar, dva krokodila, tri zmije, zebra, jedan paun i jedan majmun ili, prostije rečeno, majmunčić reponja. I, naravno, raznorazna sitnurija – ptičice, ribice, žabe i ostala beznačajna koještarija iz sveta životinja.
Početkom rata, kada su fašisti bombardovali taj grad, jedna bomba pala je pravo u zoološki vrt. I tamo eksplodirala sa strašnim zaglušujućim praskom. Na živo čuđenje svih zveri.
Pri čemu bejahu ubijene tri zmije – sve odjednom, što, može biti, i nije neka toliko neugodna činjenica i, nažalost, paun.
Druge pak zveri nisu stradale i, što se kaže, samo su se malo uplašile.
Od svih zveri ponajviše se prepao majmun – uskonosi majmunčić. Vazdušni talas oborio je njegov kavez. Taj kavez pao je sa svog uzvišenog mesta. Bočna strana se polomila. I naš majmun ispao je iz kaveza pravo na stazu zoološkog vrta.
Pao je na stazu, ali nije ostao da leži nepomično kao što to rade ljudi navikli na ratna dejstva. Naprotiv. On se istog časa uspentrao na drvo. Odatle skočio na ogradu. S ograde na ulicu. I, ko pomahnitao, pojurio.
Juri i, naravski, razmišlja: „E ne – razmišlja – ako ovde bacaju bombe, ja se s tim ne slažem“. I, znači, iz sve snage juri ulicama grada i tako svojski jurca – kao da ga kerovi za pete ćapaju.
Projurio on kroz ceo grad. Izjurio na put. I juri tim putem što dalje od grada. Majmun ko majmun. Nije čovek. Ne shvata u čemu je stvar. Ne vidi smisla da ostane u tom gradu.
Jurio, jurio, pa se umorio. Premorio. Uspentrao se na drvo. Pojeo muvu da se okrepi. I još par crvića. I zaspao na grani, tamo gde je sedeo.
Za to vreme drumom se kretalo vojno vozilo. Šofer ugledao majmuna na drvetu. Začudio se. Polagano mu se prikrao. Prekrio ga svojim šinjelom. I stavio ga u svoje vozilo. Pomislio: „Bolje da ga poklonim nekim svojim poznanicima nego da ugine od gladi, hladnoće i drugih nedaća ratnog vremena“. I, znači, krenuo on sa majmunčićem.
Stigao u grad Borisov. Pošao da svršava svoje službene obaveze. A majmunčića ostavio u vozilu. Rekao mu:
– Sačekaj me tu, lepotane. Odmah ću se vratiti.
Ali majmunčić nije hteo da čeka. Izašao je iz vozila kroz razbijeno staklo i lepo krenuo da se šeta ulicama.
I ide on tako ulicom opušteno. Šeta se, vitla tamo-amo zadigavši rep. Narod se, naravno, iščuđava, hoće da ga uhvati. Ali njega nije lako uhvatiti. On je živahan, okretan, brzo trči. Tako da ga nisu uhvatili nego ga samo izmučili uzaludnom jurnjavom.
Izmučio se on, umorio. I, naravno, poželeo da jede.
A gde on u gradu može nešto da pojede? Na ulicama ničeg iole jestivog nema. Ne može valjda sa svojim repom da svrati u menzu. Ili u zadružnu prodavnicu. Tim pre što nema para. Nema popust. Nema tačkice za hranu. Užas.
Ipak svrati on u jednu zadružnu prodavnicu. Osetio je da tamo ima nešto za jelo. A tamo delili narodu povrće – šargarepu, belu repu i krastavce.
Uskoči on u tu prodavnicu. Vidi – veliki red. Ne, u red nije hteo da stane. I nije hteo da gura ljude da bi se probio do tezge. Nego je pravo preko glava kupaca dojurio do prodavačice. Skočio na tezgu. Nije pitao pošto je kilo šargarepe. Nego je prosto zgrabio celu vezu šargarepe i, što se kaže, zbrisao. Izjurio je iz prodavnice zadovoljan svojom kupovinom. Majmun ko majmun. Ne shvata u čemu je stvar. Ne vidi smisla da ostane bez hrane.
Razume se, u prodavnici buka i galama, pometnja. Publika vrišti. Prodavačica koja je vešala repu, uopšteno rečeno, od iznenađenja umalo što se nije stropoštala u nesvest. I, zaista, možeš se prestraviti ako odjednom tu pored tebe, umesto običnog, normalnog kupca, skakuće nešto takvo kosmato s repom. I još, povrh svega, ne daje pare.
Publika pojuri za majmunom na ulicu. A ovaj beži i usput žvaće šargarepu, jede. Ne razume u čemu je stvar.
I evo ispred svih trče dečaci. Iza njih odrasli. A poslednji trči milicioner i duva u svoju pištaljku.
I odjednom, ko zna odakle, iskoči ker. I on se priključi poteri za našim majmunčićem. Pritom, bezobraznik jedan, ne samo da kevće i laje, nego je čvrsto namerio da svojim zubima uhvati majmuna.
Naš majmunčić potrča brže. Trči i, zasigurno, razmišlja: „Eh – razmišlja – badava sam napustio zoološki vrt. U kavezu se lakše diše, prvom prilikom obavezno ću da se vratim u zoološki vrt“.
I tako trči on iz sve snage, ali ker ne zaostaje i za dlaku da ga zgrabi.
I tada naš majmun skoči na neku ogradu. I kada ker poskoči da zgrabi majmuna barem za nogu, ovaj ga iz sve snage opauči šargarepom po nosu. I tako ga mučki odalami da ker poče da zavija i pobeže kući sa svojim razbijenim nosom. Najverovatnije je pomislio: „Ne, građani, bolje mi je da ja kod kuće mirno ležim, nego da vam lovim majmuna i doživljavam takve neprijatnosti“.
Ukratko, ker je pobegao, a naš majmun uskočio u dvorište.
A u dvorištu je u to vreme jedan dečak, momčić, izvesni Aljoša Popov, cepao drva.
Tako cepa on drva i odjednom vidi majmuna. A veoma je voleo majmune. I ceo život je maštao da ima takvog majmuna. I odjednom, izvolte.
Aljoša skide sa sebe jaknu i tom jaknom pokri majmunčića koje se zabio u ćošak stepeništa.
Dečak ga unese u kuću. Nahrani ga. Napoji ga čajem. I majmun beše veoma zadovoljan. Ali ne u potpunosti. Zato što ga je Aljošina baba odmah uzela na zub. Izvikala se na majmunčića i čak ga htede udariti po ruci. I sve zbog toga što je majmun, kada su pili čaj i kada je baba svoj zagrizeni bombon stavila na tacnu, zgrabio taj babin bombon i tutnuo ga u svoja usta. Majmun ko majmun. Nije čovek. Ovaj kad nešto i drpi, pa sigurno neće da ona vidi. A on otvoreno u babinom prisustvu. I, razume se, doveo je maltene do suza.
Baba reče:
– Sve u svemu, to je krajnje neprijatno kada u stanu živi nekakav makaki s repom. On će da me plaši svojim neljudskim izgledom. Skakaće na mene u mraku. Ješće moje bombone. Ne, ja kategorički odbijam da živim u istom stanu s majmunom. Neko od nas dvoje mora da bude u zoološkom vrtu. Pa zar baš ja moram da pređem u zoološki vrt? Ne, ipak je bolje da on bude tamo. A ja ću nastaviti da živim u svom stanu.
Aljoša reče svojoj babi:
– Ne, baba, ne treba vi da pređete u zoološki vrt. Ja vam garantujem da majmun ništa vaše više neće pojesti. Ja ću ga vaspitati kao čoveka. Naučiću ga da jede kašikom. I da pije čaj iz šolje. Što se tiče skokova, ja mu ne mogu zabraniti da se ne pentra na luster koji visi na plafonu. Odatle, naravno, on može da vam skoči na glavu. Ali, što je najvažnije, ne bojte se ako se nešto i desi. Zato što je to samo jedan bezazleni majmun koji je u Africi navikao da skače i jurca.
Sutradan je Aljoša otišao u školu. I zamolio babu da pripazi na majmuna. Ali baba nije htela da ga pazi. Pomislila je: „Još i to, da pazim na tamo neko čudovište“. I tako razmišljajući baba istog časa namerno zaspa u fotelji.
I tada naš majmun kroz otvoreni prozorčić za luftiranje ispuza na ulicu. I zaputi se tako sunčanom stranom. Nije poznato – možda je hteo da se prošeta, ali, možda je odlučio da ponovo zaviri u prodavnicu da tamo sebi nešto kupi. Ne za pare, nego onako.
A u to vreme ulicom je prolazio jedan starac. Invalid Gavrilič. On je išao u parno kupatilo i u rukama nosio veliku korpu u kojoj su bili sapun i veš.
Ugledao je majmuna i isprva čak nije poverovao svojim očima da je to majmun. Pomislio je da mu se pričinilo pošto je pre toga popio kriglu piva.
I tako on začuđeno gleda majmuna. I ovaj gleda njega. Možda razmišlja: „Kakvo je ovo strašilo s korpom u rukama?“
Napokon je Gavrilič shvatio da je to pravi majmun a ne priviđenje. I onda je pomislio: „Daj der da ga ulovim. Odneću ga na pijacu. I tamo ga prodati za sto rubalja. I za te pare ću jednu za drugom popiti deset krigli piva“. I s tim mislima Gavrilič poče da lovi majmuna vabeći ga: „Mac, mac mac... dođi ovamo“.
Ne, znao je on da to nije mačka, ali nije shvatao na kom jeziku treba s njim da razgovara. I tek kasnije je skontao da je to najrazvijenije stvorenje iz sveta životinja. I onda je iz džepa izvukao komadić šećera, pokazao ga majmunu i rekao mu poklonivši se:
– Lepotane, majmune, želite li da pojedete komadić šećera?
Ovaj kaže: „Hvala lepo, želim“... To jest, ništa nije rekao. Zato što ne ume da govori. Ali je jednostavno prišao, zgrabio taj komadić šećera i počeo da ga jede.
Gavrilič ga uze u naručje i stavi ga u svoju korpu. A u korpi beše toplo i prijatno. I naš majmun nije poželeo odatle da iskoči. Može biti da je pomislio: „Neka me ta stara drtina ponese u svojoj korpi. To je čak zanimljivo“.
Gavrilič je prvo mislio da ga odnese kući. Ali posle mu se nije vraćalo kući. I krenuo je s majmunom u kupatilo. Pomislio je: „Još je i bolje da s njim svratim u kupatilo. Tamo ću ga okupati. Biće čist i uredan. Oko vrata ću mu vezati mašnicu. I na pijaci će mi za njega ponuditi više“.
I evo dođe on sa svojim majmunčićem u kupatilo. I poče s njim da se kupa.
A u kupatilu beše veoma vruće – baš ko u Africi. I naš majmunčić beše veoma zadovoljan takvom toplom atmosferom. Ali ne u potpunosti. Zato što ga je Gavrilič nasapunjao sapunom i sapun mu dospeo u usta. Naravno da to nije ukusno, ali ne u toj meri da vrištiš, grebeš i odbijaš da se kupaš. Sve u svemu, naš majmunčić poče da pljuje, ali onda mu sapun dospe u oko. I od toga se majmunčić potpuno izbezumi. Ugrize Gavriliča za prst, istrgnu mu se iz ruku i, ko pomahnitao, iskoči iz kupatila.
Uskoči u onu prostoriju gde su se presvlačili ljudi. I tamo ih sve isprepada. Niko nije znao da je to – majmun. Vide – uskočilo nešto okruglo, belo, u peni. Prvo je kidisalo na klupu. Zatim na peć. S peći na sanduk. Sa sanduka nekom na glavu. I ponovo na peć.
Neki posetioci zavrištaše i počeše da beže iz kupatila. I naš majmun takođe istrča. I siđe stepenicama.
A tamo, dole, nalazila se blagajna sa šalterom. Majmun uskoči kroz taj šalter, misleći da će mu tamo biti sigurnije i, što je najvažnije, da neće biti takve gužve i gungule. Ali na blagajni je sedela debela blagajnica koja je jauknula i ciknula. I iskočila iz blagajne uz vrisak:
– Upomoć! Izgleda da je u moju blagajnu pala bomba. Dajte mi nešto za smirenje.
Našem majmunčiću dojadila je sva ta vriska. On iskoči iz blagajne i potrča ulicom.
I trči on tako ulicom, skroz mokar, s penom od sapuna. A za njim ponovo trče ljudi. Ispred svih dečaci. Za njima odrasli. A iza odraslih milicioner. A iza milicionera naš omatoreli Gavrilič navrat-nanos odeven, s čizmama u rukama.
Ali tu ponovo, ko zna odakle, iskoči ker, onaj isti koji ga je juče jurio.
Međutim, ovaj put ker nije pojurio za njim. Ker je samo pogledao majmuna koji beži, osetio jak bol u nosu i nije ga pojurio, čak mu je okrenuo leđa.
A u to vreme, vrativši se iz škole, dečak Aljoša Popov ne zateče u kući svog omiljenog majmunčića. Veoma se ražalosti. I čak mu se u očima pojaviše suze. Pomisli da više nikada neće videti divnog obožavanog majmunčića.
I evo od dosade i tuge izađe na ulicu. Ide ulicom tako melanholičan. I najednom vidi – trče ljudi. Ne, u početku nije pomislio da ti ljudi trče za njegovim majmunom. Pomislio je da trče zahvaljujući vazdušnoj uzbuni. Ali onda ugleda svoje majmunče, skroz mokro, u peni. Pojuri mu u susret. Uze ga u naručje. I privuče sebi da mu ga niko ne uzme.
I onda se svi trčeći ljudi zaustaviše. I okružiše dečaka.
Ali onda iz gomile izađe naš omatoreli Gavrilič. I, pokazujući svima svoj ugrizeni prst, reče:
– Građani, ne dozvolite tom klincu da drži u rukama moga majmuna, kojeg ja sutra hoću da prodam na pijaci. To je moj privatni majmun koji me je ugrizao za prst. Pogledajte svi moj otečeni prst. I to je dokaz da ja govorim istinu.
Dečak Aljoša Popov reče:
– To je moj majmun. Videli ste s kakvom radošću mi je poleteo u zagrljaj. I to je dokaz da ja govorim istinu.
Ali, tu iz gomile izlazi još jedan čovek – onaj isti šofer koji je dovezao majmuna u svom vozilu. Veli on:
– Ne, uvaženi, to nije ni vaš i ni vaš majmun. To je moj majmun, zato što sam ga ja dovezao. Ali ja se ponovo vraćam u svoju jedinicu. I stoga ću pokloniti majmuna onome koji ga tako nežno drži u svom naručju, a ne onome koji hoće da ga bezdušno proda na pijaci zarad svoga pijančenja. Majmun pripada dečaku.
I tu sva publika zapljeska. A Aljoša Popov, sijajući od sreće, još čvršće privuče sebi majmuna. I svečano ga odnese kući.
Gavrilič pak sa svojim ugrizenim prstom ode u kupatilo da dovrši kupanje.
I od tada majmun poče da živi kod dečaka Aljoše Popova. On i sad kod njega živi. Nedavno sam putovao u grad Borisov. I namerno sam svratio do Aljoše – da vidim kako on tamo kod njega živi. O, lepo živi! Nikuda ne beži. Postao je veoma poslušan. Nos briše maramicom. I ne uzima tuđe bombone. Tako da je baba sada veoma zadovoljna, ne ljuti se na njega i zbilja više nema želju da ide u zoološki vrt.
Kada sam ušao u Aljošinu sobu, majmun je sedeo za stolom. Sedeo je sav važan kao blagajnica u bioskopu. I kafenom kašikom jeo kašu od pirinča.
Aljoša mi reče:
– Vaspitao sam ga kao čoveka i sada sva deca, pa delimično i odrasli, mogu na njega da se ugledaju.