Aleksa Golijanin

Artur Kravan


Fabian Avenarius Lloyd (1887–1918?), od 1910, Arthur Cravan: pesnik-bokser, „s najkraćom kosom na svetu“, skandal-majstor, „nećak Oskara Vajlda“ – i to pravi: Vajldova žena, Konstans Lojd, bila je Kravanova rođena tetka…

Rođen je u Lozani, u porodici englesko-irskog porekla. Vrlo rano je pokazao veliko interesovanje za umetnost i književnost. Pored engleskog, tečno je govorio nemački i francuski, ali je kasnije pisao isključivo na francuskom. Pohađao je nekoliko koledža u Švajcarskoj i Nemačkoj, ali je onda prekinuo školovanje i otisnuo se na put: kao brodski kuvar, drvoseča, šofer, berač pomorandži – što će kasnije navoditi kao svoje titule – i, sve više, kao bokser. U Francuskoj počinje s redovnijim treninzima i nastupa u amaterskoj bokserskoj ligi, zatim i kao profesionalac. Od 1909, boravi u Parizu. Obilazi umetničke salone i upoznaje se sa mnogim umetnicima (Feliks Feneon, Blez Sandrar, Maks Žakob, Rober i Sonja Delone, Van Dongen, itd.); ali prvi tekst objavljuje u jednom sportskom časopisu: „Biti ili ne biti... Amerikanac“ (L’Echo des Sports, 10. VI 1909).

Godine 1912. pokrenuo je časopis Maintenant (1–5, 1912–1915), koji je sam distribuirao, na piljarskim kolicima – 25 santima komad! – između ostalog i ispred Salona nezavisnih, u kojem je 1914. održana redovna godišnja izložba modernog slikarstva. Maintenant je privukao pažnju već od prvog broja, svojim provokativnim člancima (izmišljena kontroverza oko sudbine Oskara Vajlda, priča o poseti Andreu Židu, itd.), kao i svojom osobenom, silovitom poetikom i razornim humorom (treba pogledati sve brojeve i tekstove, svaki naizgled uzgredni detalj). Tome treba dodati i Kravanove povremene javne nastupe (najava za 6. III 1914: „Artur Kravan predaje, pleše, boksuje...“), kao i utisak koji je ostavljao na druge umetnike i pisce, u neposrednoj komunikaciji (Andre Salmon se, posle jednog Kravanovog „brutalnog predavanja“ iz 1913, pitao: „Ne podseća li vas on na velikog Alfreda Žarija?“).

Ali, tek je četvrti broj Maintenant, koji je u celini bio posvećen Salonu nezavisnih, izazvao nezapamćeni skandal. Bilo je to nešto više od gomile uvreda, izraženih kroz retku mešavinu vrhunskog stila i nesputanog prostakluka: na scenu je stupio novi senzibilitet, koji svoju kreativnost i žudnju za životom nije više mogao da zadovolji samo na planu „izražavanja“, u nekom od propisanih medija i u zabranu „umetnosti“, sa svim njegovim apsurdnim konvencijama i patosom, kojih nisu bili pošteđeni čak ni oni koji su sebe smatrali „najnaprednijim“. „Slikanje je hodanje, trčanje, jedenje, pijenje, spavanje, zadovoljavanje prirodnih potreba. Možete reći da sam odvratan, ali to vam je tako.“ U istom tekstu je napisao: „Treba da utuvite u glave da je umetnost za buržuje, a kada kažem ’buržuj’, mislim na čoveka bez mašte.“ Ili nešto kasnije: „U svom sećanju nosim dvadeset vekova i pratim boje stotinu gradova u svojoj duši... — Ono što mi moderni nosimo u svojim srcima dovoljno je da digne u vazduh tvrđavu... — sanjao sam krevet koji pluta na vodi ili, vulgarnije, kako spavam na tigrovima... — (povodom rata) bilo bi 1. A. Cravan, Notes, c. 1916; beleške koje je Andreu Breton poslala Mina Loj i koje je ovaj objavio juna 1942, u prvom broju časopisa VVV, koji je uređivao u Njujorku, zajedno sa Marselom Dišanom, Maksom Ernstom i Dejvidom Herom (David Hare). Na kraju predgovora, Breton je napisao: „Nezavisno od njihovog ogromnog istorijskog značaja, znalci će na ovim stranicama moći da uživaju u prisustvu genija, genija u njegovom sirovom stanju. Pesnici će se još dugo vraćati da se napajaju njima, kao na izvoru.“ me sramota kada bih dopustio da me Evropa odnese — neka umre, nemam vremena...“1

Po izbijanju Prvog svetskog rata, izbegava vojnu obavezu, kao „dezerter 17 nacija“, i prelazi iz jedne neutralne zemlje u drugu. Godine 1916, odlazi u Barselonu, gde upoznaje Fransisa Pikabiju. Tamo je 23. aprila imao meč s bivšim svetskim šampionom u teškoj kategoriji, Džekom Džonsonom (Jack Johnson, 1878–1946), koga je upoznao još 1913, u Parizu. Bio je nokautiran već u prvoj rundi2 (u meč, u kojem 2. Makar prema Džonsonu, iz njegove autobiografije (Jack Johnson, In the Ring and Out, Chicago, 1927); u drugim izvorima kaže se da je bio nokautiran u trećoj, odnosno šestoj rundi (podatak iz biografskog poglavlja iz Kravanovih sabranih dela), da bi se, koliko-toliko, zadovoljive odredbe ugovora i očekivanja publike. Ipak, biće da je meč okončan već u prvoj rundi, što je razgnevilo publiku i izazvalo opšti metež, o čemu su izveštavale i lokalne novine. svakako nije imao nikakve šanse, ušao je potpuno nepripremljen i pijan), ali je zaradio dovoljno novca za brodsku kartu do Njujorka. Njegov prelazak preko Atlantika zabeležio je i jedan od putnika na istom brodu, Lav Trocki: „Bilo je mnogo dezertera, iz raznih zemalja... Bokser, takođe i pisac, rođak Oskara Vajlda, koji otvoreno priznaje da bi radije razbijao vilice gospodi Jenkijima u plemenitom sportu, nego da ga neki Nemac proburazi između rebara“ (L. Trocki , Moj život, 1930).

Sarađivao je sa Fransisom Pikabijom i Marselom Dišanom u aktivnostima njujorške dade, tokom 1917. Njegovo „Predavanje o nezavisnim umetnicima u Francuskoj i Americi“, zakazano za 19. april, u 15 časova, u okviru velike izložbe Društva nezavisnih umetnika – istoj onoj na kojoj je Dišan napravio skandal sa svojom „Fontanom“ (pisoarom) – počelo je podrigivanjem i vređanjem publike, a nastavilo se striptizom, koji je prekinula policija. Sproveden je u policijsku stanicu sa lisicama na rukama, ali je iste večeri pušten uz kauciju. „Kakvo divno predavanje, rekao je Marsel Dišan, ozaren, kada smo se te večeri 3. Dišan se u razgovorima s Pjerom Kabanom, pred kraj života, prisećao Kravana na manje „ozaren“ način – „Nije mi se mnogo svideo, kao ni ja njemu...“ – ali je opet evocirao celu priču o njemu, naročito poslednju, američko- meksičku epizodu, uz neke detalje koji dobro dopunjuju druge prikaze. Pierre Cabanne, Dialogues with Marcel Duchamp, The Documents of 20th Century Art, ed. Robert Motherwell, The Viking Press, New York, 1971, str. 53; orig., Entretiens avec Marcel Duchamp, Editions Pierre Belfond, Paris, 1967. svi opet našli kod Arensberga“, prisećala se Gabrijela Bife-Pikabija (1938).3

Stekao je legendarni status među nadrealistima, kasnije i među situacionistima. „Artur Kravan je prototip tih ljudi koji su se mogli videti kako prolaze kroz neke od najradioaktivnijih zona kulturne katastrofe, a da za sobom nisu ostavili nikakvu robu ili sećanje.“ („Domination de la nature, idéologies et classes“, SI br. 8, 1963.) Blez Sandrar tvrdi da nije „nestao u vodama Meksičkog zaliva“, kao što kaže Breton, već da je ubijen u tuči, 1920. godine, u Meksiko Sitiju, gde je vodio školu boksa. „Udarac bodežom u srce. Ne zna se zašto, ni ko je to učinio, niti iz kakvih pobuda. Verovatno zbog neke žene“, 4. Blez Sandrar vam govori, Prosveta, Beograd, 1998, str. 104–109. kaže Sandrar koji ga je lično poznavao. 4

Ima i drugih spekulacija, ali verzija s brodolomom je izvesnija. Prilično je pouzdano da je sa svojom ljubavnicom, čuvenom pesnikinjom i umetnicom, Minom Loj (Mina Loy, 1882–1966), s kojom je tokom 1918. živeo u Meksiko Sitiju, planirao put u Buenos Ajres. Ali imali su novca samo za jednu kartu. Trebalo je da Mina putuje redovnom brodskom linijom, a Kravan se pre nje, s jednim prijateljem, otisnuo na more u malom, ribarskom brodu. Bilo je to krajem 1918; od tada se Kravanu i njegovom saputniku gubi svaki trag. Mina Loj je stigla u Buenos Ajres, gde je aprila 1919. rodila njihovu kćerku, Fabijen.