Artur Kravan

Oskar Vajld je živ!

sa francuskog preveo Bojan Savić Ostojić

---

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste. Detaljno ću opisati svoje duševno stanje koje me je snašlo te večeri u poznu zimu, stanje koje znači samo jedno: da su to bili najsrećniji trenuci mog života.

Nameravam, jednako, da predstavim svu neobičnost svog karaktera, žarište svojih nedoslednosti; svoju mrsku ćud, koju ipak neću menjati ni za koju drugu, iako mi je, ovakva kakva je, uvek uskraćivala da sebi naložim bilo kakvo vladanje; ta ćud je kriva što sam čas pošten čas podao, čas tašt čas skroman, čas prost čas uglađen. Želim da naslutite sve te moje neobičnosti da me ne biste zamrzeli, iako ste to, može biti, poželeli dok ste čitali prve redove.

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste.

Između mene i vas sasvim sigurno nema nikakve fizičke sličnosti: moje su noge od vaših sigurno duže, moja visoko istaknuta glava je samim tim srećno uravnotežena: kapaciteti pluća nam se takođe razlikuju, zbog čega ste, verovatno, urođeno nedorasli da me pratite u plakanju i smejanju.

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste. Padala je kiša. Samo što je odzvonilo deset. Ležao sam potpuno odeven u krevetu i mrzelo me je da upalim lampu, jer sam se te večeri pravo prepao od pomisli na toliki napor. Dosađivao sam se – pakleno. Razmišljao sam: „Ah, taj mrski Pariz! Šta ćeš u ovom gradu? Izedeš ga! Sigurno misliš da ćeš u Parizu uspeti! Ali, muko moja, za to ti treba dvadeset godina, a ako i postigneš slavu, bićeš ružan kao čovek. Nikada neću shvatiti kako je Viktor Igo mogao četrdeset godina da se bavi samo svojim zanatom. Evo šta je čitava književnost: ta-ta- ta-ta- ta-ta. A umetnost, e za Umetnost me tek zabole! Živo sranje, Bože me prosti! – Postajem grozan prostak u takvim trenucima – pa ipak osećam da nisam prekardašio nikakvu granicu pošto mi nešto i dalje smeta. – Uprkos svemu, nadam se uspehu jer osećam da bih od njega dosta ućario, a i jako bi me zabavilo da postanem slavan; ali kako, na samom početku, da samog sebe shvatim ozbiljno? Ko bi rekao da uopšte postoje trenuci u životu kad se ne umire od smeha? Ali, kao za baksuz, ja jednako priželjkujem divan život propalog umetnika“. A pošto se u meni žalost uvek meša sa šegom, posle „Uh!“ došlo je „Tra-la- la!“ Nastavio sam da mislim: „Jedem svoj kapital, biće veselo! A mogu samo da slutim kako će mi teško pasti kad mi sa četrdeset leta sve u svakom pogledu presedne“. „Juhu!“ dodadoh odmah da zaključim pesmicu, jer mi je falilo još smejanja. Tragajući za zabavom, poželeh da rimujem, ali inspiracija, koja inače ume da izludi volju na hiljadu načina, potpuno me je zaobišla. Posle poštenog lupanja glave, iscedih ovaj katren pun očekivane ironije, koji mi se, uostalom, vrlo brzo smučio:

Kao lav na svome pesku
U postelji ležah
Ruka mi se oklembesi
Da stvar bude lepša.

Nesposoban za originalnost, a ipak ne odustajući od pisanja, pokušah da udahnem izvestan sjaj starim pesmama, zaboravljajući da je stih jedno nepopravljivo dete! Razume se da u tome nisam bog zna koliko uspeo: sve što sam zamislio ispostavilo se kao osrednje. Na koncu niza mojih ekstravagancija, zamislio sam prozopoemu, i zaveštao je budućnosti; njenu sam izvedbu, uostalom, odlagao za srećne – a u stvari toliko žalosne – dane inspiracije. Beše to jedan komad otpočet u prozi, koji se neosetno, pomoću najpre dalekih – rimovanih – poziva, koji su se sve više međusobno približavali, pretvarao u čistu poeziju.

Utonuh potom u svoje tužne misli.

Najteže mi je padala pomisao da još sedim u Parizu, preslab da ga napustim; da imam stan, pa čak i nameštaj – ovog momenta bih rado zapalio kuću – da boravim u Parizu istovremeno s lavovima i žirafama; i mislio sam da je sama nauka izmislila svoje mamute, i da mi možemo da vidimo samo slonove; a da će za hiljadu godina skup svih svetskih mašina proizvoditi jedan jedini zvuk: „sks, sks, sks“. To: „sks, sks, sks“ neznatno me razgali. Tu sam, na ovom krevetu, kao gotovan; to ne znači da ne volim da budem užasno lenj, nego mrzim da ostanem toliko dugo, u ovom našem dobu koje je dušu dalo za karijeru krijumčara i prevaranata; ja, kome je dovoljna jedna melodija na violini da mi raspali žudnju za životom; ja, koji bih bio kadar da se ubijem od zadovoljstva; da umrem od ljubavi za svim ženama; ja koji oplakujem sve gradove, ja sam tu zato što život nema nikakvog rešenja. Mogu da priredim svečanost na Monmartru i da budem nepodnošljivo ekscentričan, zato što mi je to potrebno; mogu da budem zamišljen, telesan; da se preobražavam u mornara, baštovana pa frizera; ali ako želim da se prepustim slasti svešteničkog poziva, moram da se odreknem pet od svojih četrdeset godina života i tako izgubim nezamislive užitke, dokle god budem isključivo poslušan. Ja, koji sebe sanjam čak i u katastrofama, kažem da je čovek toliko nesrećan samo zato što imamo jedno jedino telo a hiljadu duša.

Bila je noć dvadeset trećeg marta hiljadu devetsto trinaeste. S vremena na vreme čuo se zvižduk remorkera i mislio sam: „Zašto si tako poetičan kad ne ideš dalje od Ruana i kada se ne izlažeš nikakvoj opasnosti? Ah, ma nemoj me zasmejavati, a ako uspeš, pući ću od smeha kao Džek Džonson!“

Te večeri sam sasvim sigurno imao dušu propalice, jer, siguran sam, niko – pošto nikada nisam imao prijatelja – nije voleo koliko ja: pred svakim cvetom se pretvaram u leptira; po travi gacam razneženije od ovce; o, zar nisam čitava popodneva trošio na udisanje vazduha? Zar mi pri približavanju moru srce ne zatitra kao bova? U prirodi se osećam lisnato; kosa mi je zelena, zeleno mi teče krvlju; često zateknem sebe kako obožavam kamenčić; drag mi je angelus; volim da slušam sećanje kada se žali, zvuči mi kao zvižduk.

Sišao sam sebi u stomak i trebalo je da se već nađem u bajnom stanju; jer moj digestivni trakt beše sugestivan; moja luda ćelija je igrala a za svoje cipele bio sam uveren da su čarobne. A tako sam se i dalje osećao budući da baš tog trenutka čuh slab zvuk zvona, čiji se uobičajeni tembr razli po svim mojim udovima kao nekakav čarobni napitak. Ustadoh polako i požurih da otvorim, srećan zbog tako neočekivane razonode. Otvorih vrata: preda mnom je stajao ogroman muškarac.

– Gospodine Lojd.

– Taj sam, rekoh; da li biste bili toliko ljubazni da uđete.

I stranac prekorači moj prag elegantno, kao kraljica, kao golub.

– Upaliću svetlo... oprostite što vas ovako primam... bio sam sam i...

– Ne, ne, nikako; ako smem da vas zamolim, nikako se ne maltretirajte.

Navalih.

– Poslednji put vas molim, reče neznanac, da me ugostite u polumraku.

Zabavljen, ponudih mu fotelju i smestih se preko puta njega. Tek, on progovori:

– Da li su vaše uši sposobne da čuju nečuvene stvari?

– Oprostite, promucah, neznatno zatečen, oprostite, nisam najbolje razumeo.

– Rekao sam: „Da li su vaše uši sposobne da čuju nečuvene stvari?“

Ovoga puta rekoh samo: da.

Tada, posle kraće pauze, onaj koga sam smatrao strancem izgovori: „Ja sam Sebastijan Melmot.“

Nikada mi neće poći za rukom da dočaram šta se tad zbilo u meni: spopade me tako iznenadno i potpuno samoodricanje da poželeh da mu skočim za vrat, zagrlim ga kao ljubavnicu, nahranim ga i napojim, smestim ga u krevet, zatim da ga obučem, opskrbim ga ženama, naposletku, da podignem sav novac iz banke i napunim mu džepove. Jedino što sam uspevao da izustim u vidu rezimea svojih neuhvatljivih osećanja, behu reči: „Oskar Vajld! Oskar Vajld!“ Vajld shvati moj nemir, moju ljubav i prošaputa: „Dear Fabian.“ Tako prisno i nežno izgovoren nadimak ganu me do suza. Potom, promenivši raspoloženje kao da je reč o nekom izuzetnom piću, osetih slast budući da sam bio svedokom jedinstvene situacije.

Trenutak kasnije, obuzet ludom radoznalošću, poželeh da ga razgledam u mraku. Ponesen strašću, uopšte se nisam ustručavao da mu kažem: „Oskare Vajlde, želeo bih da Vas vidim; dopustite da osvetlim sobu.“

– Izvolite, odgovori veoma blagim glasom.

Pođoh dakle u susednu sobu po lampu; ali podignuvši je, ustanovih da je prazna, te se vratih s bakljom pred svog ujaka.

Utom pogledah Vajlda: bradati starac sa sedom kosom, eto šta je bio!

Obuze me neizreciva odvratnost. Iako sam često, razonode radi, računao koliko bi danas Vajld imao godina, jedina slika koja me je očaravala i odagnavala svaku pomisao na portret zrelog čoveka bila je ona koja ga je prikazivala kao mladog i nepobedivog. Šta! Kako neko ko je bio pesnik i mladić, plemenit i bogat, može da postane star i tužan? Da zle sudbine! Pa li je to moguće? Gutajući suze, i prišavši mu, padoh mu u zagrljaj! Strasno sam mu celivao obraz; onda sam pritisnuo svoju plavu kosu uz njegove snežne vlasi i dugo, dugo jecao.

Jadni Vajld me nije oterao; naprotiv, rukom mi je čak nežno obujmio glavu i privio me uz sebe. Nije rekao ni reči, sem što je jednom ili dvaput promrmljao: „O Bože! O Bože!“ ili: „Bog je bio grozan!“ Iako sam i dalje bio utonuo u neizdržljivu tugu, Usled neobičnog duševnog poremećaja, ova poslednja reč, izgovorena sa jakim engleskim akcentom, natera me u dijabolični smeh, i s obzirom da se iste sekunde jedna topla Vajldova suza sjuri na moju pesnicu, u meni iznedri ovu užasnu dosetku: „Kapetanova suza!“ Dosetka me razvedri te, licemerno se odvojivši od Vajlda, sedoh naspram njega.

Stadoh da ga proučavam. Prvo sam mu razgledao preplanulu i skoro ćelavu glavu prožetu dubokim borama. Preovladavala je moja ocena da je Vajld više muzikalan nego likovan, doduše, nisam se naročito trudio da toj definiciji pridam precizniji smisao; i zaista, pripadao je više muzici nego slikarstvu. Pogledah ga pre svega celog. Bio je lep. Tako zavaljen u fotelji, ličio je na slona; dupe mu je utonulo u sedište na kom mu je bilo tesno; suočen s tim ogromnim rukama i nogama, s divljenjem sam nastojao da zamislim božanstvena osećanja koja su nekada sigurno vrvela tim udovima. Ne promače mi debljina njegove cipele; stopalo mu je bila relativno sitno, pomalo ravno, a to bi njegovom vlasniku trebalo da pruži sanjivo i gegavo držanje debelokošca, i tako građeno da od njega napravi pesnika. Obožavao sam ga zato što je ličio na neku veliku zver; zamišljao sam ga kako sere, da to vrši jednostavno kao nilski konj; a ta slika me je oduševljavala baš zbog svoje čistote i preciznosti; jer on je, lišen prijatelja koji bi loše uticali na njega, sigurno patio od teških klima, i vraćao se iz Indije, Sumatre ili nekih drugih krajeva. On je sasvim sigurno želeo da završi na suncu – možda u Oboku – i na takvom mestu sam ga zamišljao kako, u ludilu afričkog zelenila, opkoljen muzikom muva, proizvodi planine govana.

Tu moju ideju još više je hrabrila činjenica da je ovaj novi Vajld bio tih, ali i to što sam ranije upoznao jednog poštara, takođe mutavog, koga su smatrali imbecilom, ali koga je navodno spasao boravak u Sajgonu.

Posle dužeg posmatranja, prokljuvih ga bolje zagledavši se u njegove teške oči, oivičene retkim i bolesnim trepavicama; njegove zenice mi se učiniše kao kestenjaste, premda ne bih umeo sto posto da potvrdim koje su boje; a pogled mu se nije ni za šta hvatao i samo se naširoko rasipao. Sve mi je bio jasniji i nisam mogao da se odbranim od pomisli da je mnogo više muzikalan nego likovan, da s takvim likom nije mogao biti ni moralan ni nemoralan; i čudio sam se što svetu ranije nije palo na pamet da se pred njim zapravo obreo izgubljen čovek.

Podadulo lice izgledalo je nezdravo; debele, beskrvne usne povremeno su otkrivale trule i skrofulozne zube koje je popravljao zlatom; velika seda i smeđa brada – gotovo uvek sam primećivao ovu poslednju boju, ne želeći da prihvatim sedu – pokrivala mu je bradu. Pretvarao sam se da su mu dlake srebrnaste, iako to nisu bile, jer je u njima bilo nečeg spečenog, tako da je žbun koji su obrazovale izgledao istačkan žarkom bojom kože. Žbun je rastao ravnodušno, izdužujući se kao vreme, kao istočnjačka dosada. Tek kasnije mi je upalo u oko da se moj gost neprekidno smejao, ne s onim nervoznim grčem kao što umeju Evropljani, već apsolutno. Naposletku se zainteresovah za njegovu odeću; primetih da nosi crno, prilično staro odelo te osetih njegovu ravnodušnost prema toaleti.

Sjajni dijamant, kojem sam morao da se divim, svetlucao mu je na levoj ušnoj školjki, a Vajld je na njega bio vrlo ponosan.

Otišao sam u kuhinju po flašu šeri-brendija i već sam sipao nekoliko čaša. Takođe, preterano smo pušili. Moja suzdržanost se topila, postajao sam bučan; tad sebi dozvolih da mu postavim ono vulgarno pitanje: „Zar vas nikad nisu prepoznali?“

– Kako da ne, naročito na početku, u Italiji. Jednog dana u vozu, čovek koji je sedeo preko puta mene gledao me je tako uporno da sam morao da razvučem novine i sakrijem se kako bih utekao njegovoj radoznalosti; jer odmah mi je bilo jasno da zna da sam Sebastijan Melmot. – Vajld je i dalje insistirao da se tako zove. – Još užasnije je bilo što me je pratio kad sam sišao s voza – mislim da je to bilo u Padovi –, seo preko puta mene u restoranu, i nakon što je, ko zna kako, okupio drugove, (jer je, poput mene, ličio na stranca) stade da zbija grozne šale, navodeći naglas moje pesničko ime, navodno se raspitujući o mom delu. I svi su u mene piljili da vide hoću li se uzrujati. Iz toga sam samo na jedan način mogao da se izvučem: da preko noći napustim grad.

Susretao sam ljude čije su oči bile dublje nego oči drugih ljudi, i koji su mi svojim pogledima jasno govorili: „Pozdravljam vas, Sebastijane Melmote!“

Neobuzdano se zainteresovah i dodadoh: „Živi ste, a svi misle da ste pokojni. G. Davre, na primer, potvrdio je da vas je dodirnuo i da ste bili mrtvi.“

– Pa i mislim da sam bio mrtav, odgovori moj gost, tako jezivo prirodno da se uplaših za njegov razum.

– Što se mene tiče, ja sam vas uvek zamišljao sahranjenog u grobu između dva lopova, kao Hrista!

Tad ga priupitah da mi kaže nešto o privesku zakačenom za sat na lancu koji, navodno, nije bio ništa drugo do zlatni ključ Marije Antoanete, za tajna vrata Malog Trijanona.

Sve više smo pili, te mi pade na pamet, primetivši koliko je Vajld neobično živnuo, da ga napijem; više puta je prsnuo u smeh valjajući se po fotelji.

Nastavih: „Jeste li pročitali knjižuljak koji je Andre Žid – tupadžija – objavio o vama? ^{1 1. Kravan misli na „Oscar Wilde: in memoriam“, brošuru koju je Žid objavio 1904. – BS0. ↩} Nije shvatao da ste mu se narugali u paraboli koja se sigurno ovako završava: „E, to se može nazvati učenikom.“ Bednik, nije shvatio da je to on!

A zatim, kad prikazuje vaš susret na terasi nekog kafea, da li vam je poznat odlomak u kom ovaj stari škrtac otkriva da vam je udelio? Koliko vam je dao? Jedan lujdor?

– Sto sua, izgovori moj ujak, što je proizvelo neodoljiv komičan efekat.

Nastavih: „Da li ste potpuno prestali da pišete?“

– Nikako! Završio sam Memoare. – Bože, što je to smešno! – Pripremam i jednu knjigu pesama, a napisao sam četiri pozorišna komada... za Saru Bernar! uzviknu vrišteći od smeha.

– Obožavam pozorište, ali potaman mi je tek kada sve svoje likove posadim na stolice i nateram ih da ćaskaju.

– Slušajte me, stari – postajao sam sve prisniji – izneću vam jedan predlog a istovremeno sebe predstaviti kao promišljenog urednika. Dakle, ja objavljujem jedan mali književni časopis, u kom sam vas već eksploatisao – književni časopis, što je to lepo! – i od vas bih tražio jednu knjigu koju ću objaviti kao posthumno delo; ili ako vam se više sviđa, postaću vaš improvizovani impresario; odmah potpisujemo ugovor kojim ćemo se obavezati za zajedničku turneju konferencija na sceni mjuzik-holova. Ako vas umara da govorite, predstaviću vas u formi egzotičnog plesa ili pantomime, sve sa malim ženama.

Vajld se sve više zabavljao. A onda, odjednom melanholičan, upita: „A Neli?“ – To je moja majka. – To pitanje izazva u meni neobičnu fizičku reakciju, jer zar mi nije u više navrata nagovešteno nešto o mom misterioznom poreklu? Nije li mi između redova sugerisano da bi Oskar Vajld mogao biti moj otac? Ispričah mu sve što znam o njoj; dodadoh čak da ju je Gospođa Vajld, pre smrti, posetila u Švajcarskoj. Pričao sam mu o G. Lojdu – mom ocu? – podsećajući ga na mišljenje koje je izneo o njemu: „To je najbljutaviji čovek koga sam ikad sreo.“ Izigravši moja očekivanja, Vajld mi se, pri tom prisećanju, ucveli.

O njegovom sinu Vivijanu i porodici rekoh mu ono što bi moglo interesovati; ali ubrzo primetih da mu više ne držim pažnju.

Samo jednom je prekinuo moj dugački govor, aminujući kad sam s njim podelio svoju mržnju prema švajcarskim predelima: „Da, istakao je, kako čovek može da voli Alpe? Za mene su Alpi velike crno-bele fotografije, ništa više. Kad sam u blizini velikih planina, smožden sam; gubim svaki osećaj za ličnost; više nisam ja; želim samo da se gubim odatle. Kad silazim u Italiju, malo po malo, pribiram se: ponovo postajem čovek.“

Pošto nam je zamro razgovor, on reče: „Pričajte mi o sebi.“

Ja mu tad oslikah sve nedaće svog života; izneh hiljade detalja o svom detinjstvu preobdarenog dečaka, u svim licejima, školama i institutima Evrope; o svom hazarderskom životu u Americi; anegdote su pljuštale, a Vajld se neprestano veselo smejao, grčevito uživajući u delovima u kojima su se moji šarmantni instinkti pokazivali u punom svetlu. I neprestano je dobacivao: „Oh, dear! oh, dear!“

Boca šeri-brendija je bila prazna, a u meni se propinjala protuva.

Izneh tri litra običnog vina, jedinog pića koje je preostalo; ali kada ga ponudih svom novom prijatelju, on, budući da mu je krv navalila u mozak, pokaza rukom da neće.

– Come on! have a bloody drink! viknuh s akcentom američkog boksera, koji ga je, izgleda, donekle šokirao; „Tako mi Boga! Ubio sam dostojanstvo u vama.“

Ali ipak prihvati, iskapi svoju čašu na eks i uzdahnu: „Nisam ovoliko pio za čitav život.“

– Umukni, matora pijanduro! zaurlah dolivajući. Onda, prešišavši sve obzire, počeh ovako da ga propitujem: „Kurvo stara! Odmah da mi kažeš odakle dolaziš; kako si saznao na kom spratu živim?“ I razdrah se: „Ajde bre, odgovaraj! Dosta si se pretvarao! Ma, ajde bre već jednom, nisam ti ja tata!“ I vređajući ga, praćen užasnim podrigivanjem: „Nosi se, žicaru sa ćoška, nikogoviću, buljoliki, strugotino s lopate za govna, zapišana potočarko, gotovančugo, tetkuskero, kravetino jedna!“

Ne znam da li je Vajldu legla ova neobuzdana šega, u kojoj je moj um obišao pun krug – što je, kada ste alkoholisani, veoma jednostavan manevar, i koji pri tom dopušta da, sred najvećih trivijalnosti, sačuvate svu svoju uglađenost. Te večeri, nesumnjivo, nisam želeo da se odvojim od izvesne koketerije; jer u takvim slučajevima, elegancija koju sam opisao vezana je samo za nameru, stvar tako ležernu da će uvek kušati džonglera, pa i onda kada spozna svu cenu obične vulgarnosti.

^{Prezime ovog francuskog ministra (Briand) Kravan transkribuje kao Bruant, što znači Strnadica. – BS0. ↩} I pored svega, Vajld mi reče kroz smeh: „Ala ste smešni! A šta sad radi Aristid Brijan²?“ Što me iz cuga navede da zamišljam rečenice tipa: „Ma nije valjda? Neka si mi rekao!“ ³

^{U originalu se rimuje: „Tu parles, Charles! Tu l’as dit, bouffi!“ – BS0. ↩} U nekom trenutku, moj se gost usudi da izusti: „I am dry“. To bi se dalo prevesti ovako: „Presuših.“ Na šta mu dopunih čašu. Tada se s ogromnim naporom pridiže, ali ja ga promptno i jednim potezom podlaktice poklopih – to je najtačniji izraz – na fotelju. Nimalo se ne buneći, on izvuče sat: bilo je petnaest do tri. Zaboravivši da ga upitam za mišljenje, dreknuh: „Na Monmartr! idemo u blud!“ Činilo se da Vajld ne može tome da odoli, lice mu se zasja od radosti; pa ipak mi slabašnim glasom reče: „Ne mogu, ne mogu.“

– Ima da vas obrijem i provedem kroz barove; tu ću se napraviti da sam vas izgubio i prodraću se: „Oskare Vajlde, dođi po svoj viski.“ Izazvaćemo zaprepašćenje! A tako ćete dokazati da društvo nije nikako moglo da naudi vašem lepom organizmu. A dodadoh, poput Satane: „Uostalom, niste li Vi Kralj Života?“

– Vi ste užasan momak, prošaputa Vajld, na engleskom. Bože, tako bih rado pošao, ali ne mogu, zaista ne mogu. Molim vas, ne kušajte ovo izmoždeno srce. Ostaviću vas, Fabijane, i reći ću vam zbogom.

Više se ne opirah njegovom odlasku; on mi stojeći stisnu ruku, uze šešir odložen na stolu i uputi se k vratima. Ispratih ga niz stepenište i, stekavši odjednom lucidnost, upitah: „Ali zar niste došli s nekim zadatkom?“

– Ne, ni sa kakvim zadatkom nisam došao. Ne govorite nikom šta ste videli i čuli... Ili još bolje, recite šta god hoćete, ali dok prođe šest meseci.

Na trotoaru mi pritisnu prste i grleći me prošaputa još jednom: „You are a terrible boy“.

Gledao sam ga kako se udaljava u noći, a kako me je život u tom trenutku terao na smeh, izdaleka mu isplazih jezik i zauzeh stav kao da ću ga odalamiti nogom.

Kiša više nije padala; ali vazduh je bio hladan. Setih se da Vajld nema kišni mantil, pomislio sam da je sigurno siromašan. Talas sentimentalnosti zapahnu mi srce; bio sam tužan i pun ljubavi; tražeći utehu, podigao sam oči: mesec je bio previše lep i samo je podsticao moju žalost. Sada sam mislio da je Vajld možda pogrešno protumačio moje reči; da nije razumeo da ja ne umem da budem ozbiljan, da je shvatio da sam mu naneo bol. I kao ludak potrčah za njim; na svakoj raskrsnici tražio sam ga iz sve snage vičući: „Sebastijane! Sebastijane!“ Svim svojim nogama stadoh da prevaljujem bulevare sve dok nisam shvatio da mi je pobegao.

Lutajući ulicama, polako sam se vraćao kući i nisam ispuštao iz pogleda Mesec, koji beše predusretljiv kao pička.