Ežen Jonesko
E rotski san: živim kod jedne plavuše koju ne prepoznajem.
To je žena iz sveta: iako je gola, nosi bele rukavice. Izlazi sa mnom tako opremljena (što ne ostanemo kod nje?) i po ulicama tražimo gde bismo mogli da vodimo ljubav. Noć je, tražimo pregrade u zidu, mračne ćoškove, tremove. Vođenje ljubavi mi ne polazi za rukom, što zbog impotencije, što zbog nedostatka vremena, jer svaki put se pojavljuje silueta policijskog agenta, zbog čega moramo da tražimo drugo sklonište. Nemamo vremena iz još jednog razloga: moram na voz, a moja ljubavnica treba lično da me odveze na stanicu. Vraćamo se u njen stan, tražim sobu u kojoj sam ostavio svoj prtljag; mnogo je ljudi po stepeništu, a u tom društvu se nalazi i muž koji mi prstom pokazuje na sobu gde stoji moj prtljag: požurite, kaže mi iznervirano, propustićete voz! Tražim sobu, lutam po hodnicima, deca mi se zapliću po nogama, ne nalazim prtljag. Hajdemo, kaže mi gospođa koja se iznenada pojavljuje, malo odevenija, sa šeširom, uzmite svoj prtljag ili ga i ne uzimajte, voz polazi za deset minuta. Više nema vremena, kažem, više nema vremena, a ne mogu da odem bez prtljaga, ne mogu da ostavim prtljag.
„Šta mislite o ovom snu?“ pita me Z. Kako ga tumačite?
– Policija – to je, naravno, svest. Ne uspevam da vodim ljubav zato što sam u tom trenutku u stanju moralne impotencije, ne mogu da uradim šta želim, i ne znam kako, to mi brani moja moralna svest. Uostalom, vidite, svi snovi koje u poslednje vreme sanjam su snovi neuspeha, sterilnosti i zabrane. Ipak, rado bih otišao, ali me sprečava prtljag. Hoću sa sobom da ponesem prtljag.
– Ne, odgovara mi Z. Vi u stvari ne želite da se oslobodite. Prtljag je puki izgovor. Kad biste zaista hteli da se otcepite, prtljaga biste se rešili.“
journal en miettes (mercure de france, 1967)