Aleksandra Bojović
POEZIJA KRATKIH MOŽDANIH REZOVA
Amigdala je uvek na licu mesta, na terenu. Ako niste ni primetili da se nešto desilo, ne brinite, tu je amigdala, problem je rešen. A onda zamislite tu prometnu stanicu, perone, vozove, užurbane putnike i – usred sve te buke – jednu klupu. Sedite.
O vim rečima Marko Stojkić završava svoju zbirku pesama „Amigdala“, a mi smo ih odabrali kao ključnu nit koja će nam pomoći da rasparamo njeno jezičko tkanje.
Naime, navedeni citat je deo proznog teksta „Amigdala“, kojim se istoimena zbirka pesama završava. Iako na prvi pogled nalikuje popularnonaučnim tekstovima za rubriku „Verovali ili ne“, ovaj tekst je ključni za razumevanje pesničkih postupaka cele zbirke.
Pošto amigdala nije leksema u opštoj upotrebi, već medicinski termin, kako bismo uopšte nešto rekli o autopoetičnosti teksta „Amigdala“, moramo preneti bar osnovne informacije o ovom čudu ljudskog i životinjskog mozga. Amigdala je parna moždana ganglija kroz koju prolazi mnoštvo informacija koje će u njoj aktivirati alarm za brzo i instinktivno reagovanje. Tako se formiraju, na primer, osećaji straha ili besa mnogo pre nego što smo ih postali svesni. Dakle, amigdala poseduje neku vrstu nadsvesne inteligencije.
Funkcionalna neobičnost amigdale poslužila je Marku Stojkiću kao model pesničkih postupaka ove zbirke. Njena visokoperceptivna sposobnost da kroz sebe propusti ogromnu količinu informacija preslikana je u pesnički izraz i realizovana kroz postupak inventarisanja i stvaranja kataloga. Na primer:
Dan je plav kao zagrljaj, pijačne tezge
vrištave, jarke, pobegle s platana
holandskih majstora, komšije peku paprike,
deca jurcaju u parku, ulični pas
u punom trku za točkovima
pretovarenog zelenog kamiona za selidbe, [...].
(...)
reka nosi lišće, tri patke, labud,
nečija marama, nečiji
osmesi u kontralihtu.
(...)
rešetkaste police, utroba frižidera,
neoni. dirigovana inkubacija, veštačka
oplodnja, klonovi programirani za
apsolutnu originalnost.
Na osnovu ovih nekoliko primera jasno je da stihovi simuliraju fotografsko kadriranje i beleženje, s jedne strane, pojedinačnih elemenata doživljene stvarnosti i, s druge strane, onoga što je u stvarnosti radnja ili proces jednostavno kao na fotografiji uhvaćen pokret. Mnoštvo informacija se smenjuje munjevitom brzinom. Nekada se ulančavaju stvarajući logični niz, koji svedoči o misaonom toku, a nekada je veza između pojedinačnih elemenata toliko oslabljena zbog brzine i sintaksičke redukovanosti da stihovi deluju kao delovi pokidanog filma sa izgubljenim scenama. Zapravo, autorov slikoviti prikaz amigdale kao bučne stanice kroz koju jure vozovi i ljudi najtačniji je prikaz ove poezije. Dalje, predlog čitaocu da sedne na klupu usred tog meteža, dakle da se smesti u samu amigdala-stanicu i preuzme njenu perspektivu i logiku, omogućava nam razumevanje skokovitog kadriranja i užurbanog beleženja informacija. Na taj način nam Stojkić pruža priliku da svet doživimo onako kako ga doživljava amigdala.
Postupak fotografskog beleženja stvarnosti sugerisan je i čestom upotrebom fotografske terminologije. Npr.: recimo repetitivno: šare / na kaputu, karo-tekstura, pamuk, / fini reljef, peckavost, prelivi, / i onda rez: snapshot: [...]. Ili: jen dva tri vrteška kosa / oko usta vrisak krupan kadar [...]. Ili: onaj tvoj pogled, i već novi kadar.
Zbirku Amigdala čine tri ciklusa: „Iz zaostavštine inspektora M.“, „Polisomnografija“ i „Lovesick blues“. U slučaju prvog ciklusa sam naslov „Iz zaostavštine inspektora M.“ daje nagoveštaj „tuđeg rukopisa“, pseudodokumenta. Deset pesama ovog ciklusa sa lirskim subjektom u prvom licu predstavljaju ispovedne zapise dnevničkog tipa. Njihovi naslovi, ispisani italikom u zagradi, poput didaskalija, daju kontekst govoru u prvom licu ili iz njega izvlače karakterističnu situaciju. Na taj način se, što i odgovara konceptu ciklusa, pored (pseudo)autora inspektora M. uvodi i priređivač njegovog rukopisa. Pošto je, kao što smo rekli, u pitanju ispovedna poezija dnevničkog tipa, sasvim očekivana posledica je formiranje lika inspektora M. i njegove biografije. U pitanju je životom razočarana osoba, neiskorišćenih intelektualnih potencijala, rezignirana i nezadovoljna svojim poslom, svesna da suština života promiče:
[...] Nisam zapisivao / ništa osim datma, poštanskih brojeva,
nisam zapravo zapisivao ništa.
[...] Bio sam gladan,
a kad je ponestalo gladi došlo je
ovo umiranje.
[...] Opet
guše te aporije i, mada se bližiš, nikad
nećeš preći ulicu, prestići kornjaču,
ustati iz kreveta stići kući pronaći ključ,
nikad dovršiti kafu, povući obarač, nikad
pojebati pravdu.
Svakodnevni posao sveden na rutinu je isprazan, nezadovoljena glad za životom je prošla, a aporije u koje se uplićemo ne vode nikuda. Jednostavno – izlaza nema. Stanje životne razočaranosti inspektora M. iz koga piše svoje ispovedno-intelektualne zapise najbolje sažimaju sledeći stihovi:
Priznajem,
veći sam vatromet
čekao, lepše bukete, [...].
U pogledu sposobnosti da uspostavi vezu sa drugim tekstovima, fenomenima mitologije, filma, književnosti, treći ciklus „Lovesick blues“ je najotvoreniji. Njegova eruditivnost se ne iscrpljuje reminiscencijama i intertekstualnim nagoveštajima Ruždija, Hajdna, Helderlina, Tarkovskog, već i inventarisanjem pojmova i njihovim grupisanjem po tematskoj srodnosti:
oko kamere, adult sajtovi, hiljade pregleda, pastva,
solipsizam, epifanija, međunožje, čekamo u redu,
fatamorgazmično, bratstvo i jedinstvo , larpurlartizam,
bezgrešno začeće, nirvana, Lorelaj dahće i vrišti, [...].
Vantekstualnim uspostavljanjem veza između članova niza dolazi se do značenja delimično zamagljenih sintaksičkim redukcijama.
Iako su inventarisanje i faktografija prisutni u čitavoj zbirci, drugi ciklus „Polisomnografija“ je u tom pogledu najuspeliji, jer je konceptualno najsloženiji i u potpunosti je, i na nivou forme i na nivou postupka, faktografskog tipa.
Najpre, polisomnografija je naziv složenog medicinskog postupka analize poremećaja disanja tokom sna. Pacijentu se polisomnografskim ispitivanjem tokom sna snimaju disanje, rad srca, moždani talasi, prate se pokreti očiju i drugih delova tela. Pored toga, pacijent se tokom ovog ispitivanja audio-vizuelno snima. Tako kompletno čovekovo postojanje, vidljivo i nevidljivo, tokom sna biva zabeleženo. Stojkićev ciklus pesama „Polisomnografija“ ima četrdeset dva zapisa u stihu, koji umesto naslova imaju numeričke oznake: (22:59), (23:07), (23:22)... (04:59), (05:01), (05:03). Lako je zaključiti da ovaj niz predstavlja sekvence u toku noćnog polisomnografskog snimanja, jer je vreme prvog zapisa 22:59 vreme padanja u san, a vreme poslednjeg zapisa 05:03 jeste vreme buđenja. Ove dve granične pesme-zapisi svojim sadržajem ostvaruju kontakt sa oba sveta – stvarnošću i snom. U prvoj pesmi-zapisu padanje u san je osamljivanje koje prati gubitak značenja predmeta iz stvarnosti i još uvek neuspostavljeno značenje iz sna:
sam si i sami su,
bez značenja
predmeti.
U poslednjoj pesmi-zapisu naslućivanjem svanuća gubi se veza sa snom i uspostavlja veza sa stvarnošću:
neumoljivo,
glavobolna rasejanost,
neka zelena reč,
kao da sviće.
Ostale pesme-zapisi podređene su i tematski i stilski logici i fazama sna. Na primer neki stihovi najavljuju i prizivaju san: sanjaj tunel i grotlo, / zakuvaj neki košmar, / obraduj se; neki prikazuju put nervnog impulsa: voljeni glas konvertovan / iz nula-nula-jedan-nula-nula, / voljeno lice na ekranu, / dve-tri milisekunde do mrežnjače, / pa konverzija, neuronski krugovi, / a na liniji hipokampus-amigdala, / pa nukleus kaudatus, kurcšlus / u komšiluku vernikeove zone: [...]. Neki prikazuju slike košmara sa opštim mestima horora: vrata vinskog podrma su teška, / brava zarđala, stari ključ u njoj / [...] / teško škripavo otvaranje, / po licu i vratu svrab paučine [...]. Sasvim očekivano, mnogi stihovi ovog ciklusa nalikuju nadrealističkim proizvodima automatskog pisanja, jer san obezbeđuje onu vrstu odsustva svesti i aktiviranje nekih novih logika i veza, kojima su nadrealisti težili.
Pored odomaćenog i rasprostranjenog savremenog manira referiranja na popularnu kulturu, umetnost i, naravno, književnost s ciljem (nekad svesnim, nekad nesvesnim) da se pisac i delo samoafirmišu i smeste u određeni kulturni krug, Marko Stojkić, inače lekar po zanimanju, donosi neiskorišćene simboličke potencijale medicinskih fenomena i medicinskog profesionalnog rečnika. Posebno je pesnički uspelo to što autor, izuzev sporadičnog isticanja seksualnosti, ne govori o telu na naturalistički način, već poput nekadašnjih okultista i alhemičara, ali znanjem lekara, peva o magiji ljudskog tela.
Tu magiju tela Stojkić je s jedne strane tematizovao, a s druge formalizovao u pesnički postupak koji nas vodi u centar nadsvesne inteligencije organizma i omogućava nam da upoznamo njegovu logiku i način doživljavanja stvarnosti.