Žak Rigo

Biću ozbiljan kao zadovoljstvo




B iću ozbiljan kao zadovoljstvo. Ljudi nemaju predstavu šta govore. Nema se zbog čega živeti ali ni umreti.

Jedini dopušten prezir života bio bi pristanak na njega. Život nije zaslužio ni da pokušamo da ga napustimo. Iz milosrđa možemo zakidati drugima, ali zašto bismo sebi? Očaj, ravnodušnost i izdaje; vernost, usamljenost i porodica; sloboda, težina i novac; siromaštvo, ljubav i nedostatak ljubavi; sifilis, zdravlje i san; nesanica, želja i impotencija; površnost, umetnost i čast; sramota, mediokritet i inteligencija – sve to ne vredi ni pišljiva boba. Previše dobro znamo šta stoji iza svih ovih stvari da bismo ih se čuvali; one su dobre samo za širenje nekoliko zanemarljivih samoubistava nesrećnim slučajem. (Svakako, u igri je i telesni bol. Ja lično ne mogu da se požalim na zdravlje: ali teško onima koji osećaju bol u jetri. Daleko od toga da me uzbuđuju žrtve, ali ne prekorevam ljude kada procene da ne mogu da podnesu rak.) A zatim, zar ne, ono što nas oslobađa, što nam uskraćuje svaku priliku za patnju, jeste ovaj revolver kojim ćemo se ubiti večeras samo ako nam dune. Uostalom, bes i očaj nisu ništa drugo nego izgovori da opet poverujemo u život. Što je zgodno to samoubistvo: stalno mislim o samoubistvu; što je zgodno: nisam se ubio. Ostaje žal: čoveku nije milo da umre a da pre toga nije izašao na loš glas; hteo bi, dok odlazi, da povuče za sobom i Notr Dam i ljubav i čitavu Republiku.

Samoubistvo treba da bude poziv. Krv kruži i zahteva opravdanje svog beskrajnog kolanja. U prstima nas svrbi što ćemo drugom stegnuti samo dlanove. Postoji svrab radnje koja se okreće protiv svog izvršioca ako je nesrećnik propustio da joj znalački dodeli cilj. Želje bez slika. Želje za nemogućim. Tu se uzdiže granica između patnji koje imaju ime i cilj – i ove anonimne, ničim izazvane pretnje. To je za duh neka vrsta puberteta, poput onog koji se opisuje u romanima (naravno, bio sam prerano iskvaren jer sam doživeo napad u periodu u kom počinje stomak) ali iz toga postoji izlaz, koji, pak, nije u samoubistvu.

Nisam bogzna čemu prišao ozbiljno. Kao mali, plazio sam se siromašnim ženama koje su na ulici prilazile mojoj majci tražeći milostinju, i krišom sam štipao njihova derišta koja su plakala od zime; kad je moj dobri otac, na samrti, izjavio da želi da mi poveri svoju poslednju želju i pozvao me ka sebi, ščepao sam služavku i zapevao: Roditelje treba najuriti iz kuće – Videćeš kako ćemo se onda voleti... Kad god sam imao priliku da izneverim poverenje nekog prijatelja, čini mi se da je nisam propustio. Nema ničeg naročito pohvalnog u potrebi da se rugamo dobroti, da vučemo milosrđe za nos, a najkomičnije od svega je lišiti ljude njihovog bezveznog života, bez ikakvog povoda, eto, smeha radi. Deca po tom pitanju uvek ispravno postupaju i umeju da uživaju u izazivanju panike u mravinjaku, umeju po potrebi da zgnječe dve muve uhvaćene u trenutku sparivanja. Za vreme rata bacio sam granatu u sklonište u kom su se dvojica drugova spremala da odu na odsustvo. Koliko sam pukao od smeha kad sam video facu svoje ljubavnice koja je očekivala da je pomilujem, pa se toliko prestrašila kad sam je odalamio svojom američkom pesnicom i kako joj se telo zateturalo i palo nekoliko koraka dalje; i kakav je samo bio prizor svih tih ljudi koji su jurili ka vratima bioskopa Gomon tik pošto sam u njemu podmetnuo požar! Večeras se nemate čega bojati – došlo mi da budem ozbiljan. – U ovoj priči, razume se, izneo sam sve same laži, ja sam najposlušniji dečačić iz Pariza, ali često sam s uživanjem zamišljao kako sam počinio ili kako ću tek počiniti ovakve časne podvige, tako da ovde, takoreći, ništa nisam slagao. Čemu sam se, Bože, sve rugao! Ali samo jednu stvar ne mogu da ismevam: to je zadovoljstvo. Kad bih još bio sposoban za stid ili samoljublje, možete misliti da se ne bih nikad prepustio ovako mučnoj ispovesti. Neki drugi dan ću vam objasniti zašto nikad ne lažem: od svojih slugu ništa se ne sme kriti. Vratimo se, ipak, na zadovoljstvo koje je zaduženo da vas spopadne i ponese, posredstvom dve muzičke notice, posredstvom ideje kože i još koječega drugog. Dokle god ne budem prevazišao svoju naklonost prema zadovoljstvu, biću osetljiv na vrtoglavicu samoubistva, i to dobro znam.

Prvi put sam se ubio da bih iznervirao ljubavnicu. Ta čestita osoba iz čista mira je odbila da spava sa mnom, da je ne bi, kako reče, grizla savest što će prevariti svog ljubavnika, inače poslodavca. Ne znam da li sam je voleo, sumnjam da je petnaest dana njenog odsustva umanjilo potrebu za njom: njeno odbijanje me je ražestilo. Kako da je se dočepam? Jesam li rekao da je ona prema meni oduvek bila duboko i besprekorno nežna? Tek, ubio sam se da bih iznervirao ljubavnicu. To samoubistvo mi se može oprostiti kad se uzme u obzir koliko sam u vreme te avanture bio golobrad.

Drugi put sam se ubio iz lenjosti. Bio sam siromašan, čitav posao mi se sastojao u predviđanju užasa, ubio sam se tako jednog dana, bez ubeđenja, onako kako sam i živeo. Niko se nije poneo strogo prema meni zbog te smrti, s obzirom na to kako sam danas, naročito u licu, procvetao.

Treći put... neću vas daviti ostalim samoubistvima, ukoliko pristanete da odslušate još ovo: E, samo što sam se smestio u krevet, posle jedne večeri u kojoj me je dosada mrcvarila ni manje ni više nego prethodnih večeri. Doneh odluku i istovremeno, tačno se sećam, izgovorih jedini razlog: Šta sad! Ustadoh i odoh po jedino oružje u kući, mali revolver jednog dede, napunjen takođe starim mecima. (Odmah ćete shvatiti zašto insistiram na tom detalju.) Budući da sam ležao go u krevetu, ostadoh go u svojoj sobi. Bilo je hladno. Požurih da se zavučem pod pokrivače. Povukoh oroz, osetih hladnoću čelika u ustima. U tom trenutku sam verovatno čuo kako mi srce bije, kao dok bih osluškivao zviždanje granate pre nego što pukne, kao u prisustvu nepopravljivog, kojim se još nisam pogostio. Pritisnuh obarač, oroz je pao, nije opalilo. Tad sam odložio oružje na stočić, verovatno se pomalo nervozno smeškajući. Deset minuta kasnije sam spavao. Mislim da sam upravo izneo donekle važnu primedbu, ako se tako sme reći... razume se! Moja je zasluga što ni u jednom trenutku nisam želeo da opalim drugi put. Važno je da sam odlučio da ću umreti. Nisam morao još i da umrem.

Čovek koga su poštedele muke i dosada možda u samoubistvu pronalazi ostvarenje najproizvoljnijeg gesta, pod uslovom da ga ka smrti ne vuče znatiželja! Uopšte ne znam kada i kako sam mogao tako da mislim, što mi uostalom nimalo ne smeta. Ali to je i pored svega najbesmisleniji čin, fantazija u tački pucanja, nehaj mnogo veći od onog u uspavanom stanju, i najčistiji izlazak na loš glas.



decembar 1920
Littérature, br. 17.