Jovana Buljugić
1
•
rame uz rame hodamo
mesečeva kap spušta se
plavi planinski cvet
limun žute kriške
crveni pazuh, kazao je
nema odjeka nad drugim nebom
svet je kristalan i tih
tamna je voda – neprobojno
vosak-staklo pada.
tone u prazno krilo
(u pola glasa)
iznutra-zatvorena
školjka
lavirint-karlica kamen
suton je san
(u plavoj svetlosti)
prozirno tiho uobličavanje
mesec je nar
cvet ili sećanje
cvet kazao je ili sećanje
moje odsustvo u njemu
jedva se drže tanke niti
jer ih jedva vidim.
dodiruje mene mimo mene
(jer mene nema)
Arijel
ovaj prizor pada na mene
toplo je i svi ćute ona govori
uostalom glava je misao
loptica pada na travu puf
moj strah leži na stolu kao dosada
na širokom krevetu (koji se
izdužuje) sa delovima tela
oko tela laktovi pauze
brdo koje pravi senku provalija
u dnu meseca jezero tvoj hod
je moje odvajanje
više ne govorim sa pticama
u mom glasu je sve istovremeno
ton reči jer on čuje,
ton reči jer-on-čuje svetlina,
mekan kao pesak svetlina
predmeta mekan kao pesak,
baca se jer pada,
jer je vetar sve pokrenuo
jer je vetar sve, u njemu
pokrenuo u njemu, kroz mene njihanje
kroz mene, njihanje kroz,
kroz njihanje zvoni
njihanje zvoni smeh, smeh zvoni
zvoni kao čisto telo kao čisto telo
između nas se razlio.
crveni oblak.
nema zraka osim
oko tvog lica
tamo. prolazi kroz mene
posekotina pucketa i širi se
treperim kao zlato
nepokretnih udova
gubim zapreminu
ja sam mesečeva zdela.
(naručje) moje rebro se krivi
pucam nečujno i neopozivo
mesečevo lišće na suncu
to nije mir
tišina tunela u kom se okreću zvezde
pogled mu je prozračni veo
mnogougaono ogledalo:
ovo je, svadbena obala
nerazgovetni pesak kaplje
ružičasta slonovača otrovni
modri ljiljan usta su mi mermerni grozd.
(ali) ja to lice nisam videla.
oči su mi mačje bakarno-zelene.
latice staklenog cveta
fosilna postelja
brojanica steže tvoj
svileni zglob
slapovi u pozi mačevalaca
Alpi ledeni fetusi
padamo ja padam sa tobom
tako da niko ne čuje
Ežen je posmatrao kišu
seća li se jezera
među borovima
seća li se
njenog tihog govora
više me ne povređuje
srasla sam sa njegovim korenom.
ptice kljucaju sunčanu stazu
maline ogromna purpurna srca
neko je pokidao lepljivi krvotok
ništa se ne događa
nebo je plavo i zrnasto kao mak
vrhovi zvezda pegave kule
ti ćeš otići i sa tobom crveni mirisi
precvali vazduh
unutrašnjost mojih ogledala
prolazim kroz tvoje vreme sećam se,
ako sam sećanje
imam deset godina imam devet godina
cr-ve-na- la-ti-ca- la-ga-na-mu-ška-tla
(kordelija govori)
ja ne gledam ovaj cvet
da ne bi postojao
rasipa se njena zlatna rukavica:
Kordelijino ružičasto telo
pahuljasti kapci, spore
penaste reči
plač je odleteo plač je
odleteo i rasprskava se
bešumna kometa
dirkama razmaknute
slučajnosti tvojih tela
korak se steže
kao horizont tamni miris
pokret se sužava (na ivici muzike)
vidokrug i miris
(i) one su se smejale kao
ljubičasto cveće naslonjene
na zid u baštenskoj kadi
on započinje svoju senku
čujemo samo ušima
(čujemo) ruke su nam teška saća
pravo iz nesanice
bleda i teška svetlost
moje odbačeno
telo prozirna (koža)
užasna svetiljka.
bila sam cvet i
sve se već dogodilo
moj korak je bez glasa (on nema glasa)
oblaci su tvrdi i tihi
(spokojna zvona)
pod mojom kožom raste
drvenasta alga odvažna
žućkasta prsa staklena
čaura je smrskana i lepljiva
propušta slast
krila zveče kao raštimovani
instrument ispečen na suncu.
samo još to.
budim se uvijena
kao vekna tvoj san je tužan
raste u meni kao ogledalo
ili meteor
ovo je more za pčele
lepljivi vetar
u srebrnoj svetlosti sladak smeh
obožavanje on-je, izvan sebe
blizu jezera čuju se glasovi:
neko otvara prozor,
tvoj strah (je) tvoja glava pada
kao ljuljaška koja pada.
jutro se rasprskava pljušte
crvena peraja utrčavamo pokretom
koji se ponavlja
(u prostoru)
tvoj plač raste u ogromni mehur
u kom nema trajanja.
pričaj mi bokvica, melem
maslačak paučina
ja hodam polako zbog tebe
tvoj svileni smeh treperi na mom licu.
beli vodeni cvet
cvet
u noći je očekivanje i
napuštenost troma kao
svetleća riba
miriše voda i so.
u meni su dva glasa
(dva nepotrebna ukrasa
dva načina)
moje srce je toliko vidljivo
i ništa
ništa se ne završava, i
pada neko divno cveće, po nama
pada paučinasta jagorčevina
hodam kroz lišće ono se
podiže i šušti kao
neprekidni okean
tišina plime.
nazad ka horizontu je bog
sam i ćuti.