Ana Miković
Noćni nacrti / Mama
uvek kada mi ispadne olovka
vidim dva metra ispod
mrtvog čoveka kako se smeje
i traži da mu čitam
mandarina je primer lepe strukture nerava
koja se pruža, zateže
tako bih i ja izgledala
da me neko jede očišćenu
ako ujutru
u stisnutoj šaci nađeš kašiku ili nož
napiši poruke na zidovima, stolovima
svuda u dvorištu iskopaj pismo
udaraj priborom po jeziku
dok ne dođu po tebe
oni koji su ti noću premeštali stvari po rukama
u svlačionici, na stolu
rikardo se slep i obnažen
pruža kao kilometarska gozba
moj krevet –
velika krznena životinja
koja dahće i drhti.
zahuktalo prestajem
sa noćnim navikama
neko je prosuo vodu iz suda
i sad ne znam kako da se vratim u sobu
nar, na suncu
kada bi neki čovek prišao da ga iseče
sada, ovoga trenutka
video bi tihu dinamiku kosmosa
tamo, visoko iznad zemlje
jedan čovek u osmatračnici
gleda vodeni horizont
i nikome neće uspeti da kaže
kakav talas dolazi
samo jedna (možda ne tako mala) mogućnost
da se čitalac, na primer u vozu,
(samo) doživi kao voajerčina
pred knjigom, naravno.
Mama
I
ona ne može da izađe iz kutije
i kašlje
kad bih mogla da joj rasklopim ruke
nešto drugo bi se otvorilo
II
svuda ima rupa u stanu.
gde?
u hodniku, u kuhinji, u dnevnoj sobi, u kupatilu.
a u mojoj sobi?
ne znam.
kako ne znaš?
ne znam, nikad nisam nikad ulazila u tvoju sobu.
III
tako sam i ja kad sam bila mlada.
šta?
preskakala.
šta si preskakala?
ljude.
ko preskače ljude, mama?
ti preskačeš mene.
kako te preskačem?
lepo, ja čučnem a ti me preskočiš.
IV
u parku, u svetlu
sedi pored mene
blago okrenutih leđa
ne gleda me
jer to znači da ću i ja umreti.
V
zaista posle 40 dana događa se promena
samo, ne odlaze oni
već odlazimo mi.
•
Duh u sobi
ćutim
Ako se oglasim
Rukovaćemo se