Nebojša Vasović
Lokatori
Lokatori
Gde su sada lokatori,
kurvinske spravice
što su za vreme rata navodile bombe
na svakoga samo ne na Njega?
Čame li zarđali u nekom podrumu
ili još uvek šalju šifrovane talase
u vojne baze Svete alijanse,
dok miševi na njima greju svoje snove
šarene kao tarot karte?
Lokatori gde ste, lociraću vas kad-tad,
a potom rastaviti na sitne delove
od kojih će svaki plakati za sebe.
U porcelansku nošu skupljaću vaše suze.
Sklonište
(Toronto, april 7, 2016)
Sutra ću ići u knjižaru
Mada je situacija u svetu teška
Priča se da bi Rusi
Mogli da nas napadnu
Bilo bi to neprijatno
Morao bih u sklonište
Gde ima dece
Srešću i čoveka iz parka
Koji je hranio veverice
(Rusima na milost ostavljene
Nezbrinute)
A možda u skloništu
Neće biti nikoga
Možda će svi poginuti
Na putu do njega
Moći ću samo da se čudim
Veličini prostora:
Sultan u dvoru gde caruje
Krivonoga promaja
Vremeplov Joakim
Diviti se vinovoj lozi koliko i vinu
Poštovati travku više no piramidu
Ne pridavati izlasku sunca
Veći značaj nego zalasku
A pogotovo ne uzimati sebe
Za deo slike koju gledamo
Jer sve je već viđeno
Davno i bez nas
Tako da nema razloga
Od očiju očekivati
Bilo kakvu sliku
Talasi udaraju o obalu
Jer obala je talas
A onaj koji ovo kaže
Ovde je samo trenutno
Ako i trenutno kaže
Ko će ga čuti?
A ako ne kaže
Ne može se žaliti:
„Nisu mi dali da govorim“
Zašto mu ne bi dali
Kad su svi već otputovali
U zemlju u kojoj viski
Skuplji je od zlata
Što ne bi bilo strašno
Kad bi se zlato moglo piti
Kao što ne može
Na kiši ove maturske večeri
Kada bi svako spavao sa svakim
Al' ne da nam profesor Joakim
Onaj što umro je posle mature
A mi se smejali njegovoj smrti
Kao stidnoj dlačici
Jutro
(44, Charles Street West, Toronto)
Noćas u snu, kaže mi glas sladak:
„Hajde Hrista da prodamo pa da uživamo“!
I dok sam se budio, nije više bilo ni glasa,
ni mene koji se vraćam u javu-stravu
da napravim jutarnju kafu na četrdeset i osmom spratu,
dresiran navikom da šporet sa ringlama postoji,
kao što sam nekada verovao da postoje plaže Ibra
na kojima fini ljudi sa sojkama pipkaju se
u ime svih nas – stanovnika komunizma.
Idila
Jasno je da više ovako ne može
Nešto će se promeniti
Inače odosmo svi u tanke senke
U trenutak terevenke koje možda
Nije ni bilo osim kao odlaska
U šarena sela u kojima igra mečka bela
Uz daire drhturave kao male zvezde
Bradavice što skakuću preko zida
Sobe u kojoj drvo pucketa jer je zima
Dok na ormanu dunje su sve veće jer ih niko neće
Društvu, u kafani
Je l' treba Ciganin da vas
podseća ko ste? –
pitam u kafani goste,
koji iz razloga pravoslavnih
upravo poste?
Na novi napad violine,
otvoram levo krilo svoje duše
gde vetar uvek „puše“.
Znači: ne živim duže
Od nota što se pogubiše
(Ne mogu reći gde)
Instrument
Od kada sam čuo za ime instrumenta
„Taragot“, ne znam zašto, ali uvek
Zamišljam kako taragot izgleda.
I vidim čičicu oštrih pokreta,
Koji je nekada robijao zbog nečega,
A sada pokušava da krvna zrnca
Svoga života poveže u krvotok,
Dok mu na uvo sviraju taragot.
Samojed
Danas u šetnji naleteh na samojeda
(ruska pasmina, lepotan,
jedini problem – što se mnogo linja).
Ali, i bez toga, ne bih mogao da brinem
o bilo kome, sve je to iluzija,
traženje nekog izvornog dodira –
O čemu je „tako lepo” pisao Lorens,
koji taj dodir nije mogao da ostvari,
baš kao ni Hrist.
A danas ima mnogo onih koji su doktorirali,
što na Lorensu, što na Hristu.