Ilja Semenenko-Basin
Nagađanje
Nagađanje
Zašto mi je toliko potrebna tvoja ljubav?
Da sediš u kupeu i čitaš,
na primer, Horacija, u prevodu na engleski,
tako je jednostavnije. A ja bih ti donosio hranu.
Ili bismo razmišljali o tome kako nam je ljubav sasvim nepotrebna.
Predivna tema za zaljubljene,
dok bez žurbe koračaju po Sivcevom Vražeku.
Može se pokušati i bez kretanja,
prosto upijati jedno drugo očima, dok četiri dlana
greju leđa, obraze, stomake.
Ljubav – da bi ispitali
svoju sposobnost da se ne sećaju ničega. Ima i mnogo drugih motiva,
mogli bismo ih sve probrati, razmotriti,
dok još nisu izgubili oblik, izbočenost, ulegnuća –
od vetra.
Problem
Službe milosrđa poleću na znak uzbune,
u rečima gladuju dlakavi ljudi.
Unutar reči su se ugnjezdili,
a reči ih jednostavno ne razumeju
i prehraniti sebe same ne znaju.
Njima kažeš: trešnja – one se cepaju na komadiće,
avgust je za njih – bolest,
od gladi se leče dimom.
Naše reči nisu sarkofazi,
život iznurenih je – pod zaštitom.
Avioni milosrđa nose hranu,
prekrivaju nebo,
bombarduju jestivim blagom.
Neka izginu reči,
jer gladni vapiju za krompirom.
2006
•
Tamni zvuk nad ljubičastom zemljom,
glasnik je imena,
kako si mi ti tužan u praznini
ovog polja koje ne daje plodove.
Pred nama – samo venac
jednospratnica, sočivo
presavijenog prostranstva,
šuma koja je bila jezero,
polje nestalo po kućama, –
sve što smo stvorili vetrom,
udarima sa jugoistoka.
I bijemo sada po kravljim leđima
ogromnim vetrom.
2006
U Moskvi
Samo sam pomislio na ime,
ukras na sto listova
što se čuje, -
već stanovišta obamire osovina,
čudno nekako jezik se
posuvraćuje unutra, -
stiha prelivanje što večno kasni –
pre-
teranim pobedama je ozareno,
perom numerisanim mičući,
oklopni jež oklope odmotava,
što tek-tek sijaju,
treperenjem prevučeni, i tada
ti stupaš na dno
u iskru što svetli,
rehabilituješ svoju reč,
više ne govori
tako nešto ni u šali,
Staljin strah
useljava u vožda.
•
već sam u podne stizao
a vraćao sam se
u sumrak – ka devici-reci da slušam besedu,
zapljuskivanje besede, brbljanje mlaza.
na žalost, ti me ne čuješ.
ne romoriš, pričaš, u sebi – o sebi,
između sebe:
biti devica – samo je spokoj u silovitom proticanju.
voleti – to je nešto nedokučivo,
što se ne može naučiti.
u podne – ćutanje.
kad smrkne – nejasno ćaskanje, igrajuće
jedvačujno
u osenčenoj dolini
•
domarka čisti kolovoz
plava dolamica
snega preko glave
druga mašta da vidi svečanost iznutra
nema ključa
u nedoumici gleda gore
devojka se u hodu krevelji
čudi se
izaziva, budalica
2011
NA ČETRDESET PRVU GODIŠNJICU
Dvostruko ogledalo smestilo u sebe
sleva – haos bitke, zastave, kovitljanje buke,
zdesna – mraz neizvesnosti.
Ogledalo na granici vidokruga obeleženo je znakom,
jednostavno rovom.
U toj sekundi, dok sam se prebacio s jedne na drugu stranu,
u jedinici vremena, nije joj ostalo ni da se seti,
niti pljuvačku da proguta.
Čelom, jagodicama, prstima ruku
osetio sam hladnoću novog vazduha
još do prvog uzdaha,
do tvrdog pod petama,
boraveći u jezgru sferičnog
vida – ogledala budnog.
2007
1-3 REVOLUCIONARISSIMO
1.
Ovamo, u haos bezimenih istorija.
U izmešanost znakova.
Ovde su staro povrće i znamenito pojedeno jaje.
Remek delo juvelira – muva,
smaragdna meta u arabeskama tila,
u podrezanoj vodovodnoj cevi,
vodi nas.
Klanicama između crnih džakova.
Sakrijte se!
Sakrijte ih kao pisma, zapečaćena
u kovertama.
Preturajte po malim i velikim tajnama.
Oslobodite snagu
odbačenog viška života.
2.
ratovati ratovati
apsolutna prinuda
molekul nasilja
ili krivice
stapanje sa sabesednicima
stapanje sa imenom neprijatelja
s pejzažem
idejom
radio emisijom
gadljivost od mađarskih kobasica
od masne armije
psovki
ljudi
drveća
bezvučno zlodelo
izgovoreno telefonom
i ponovo molekul gneva
3.
Vođena bujicom voda!
Predivan stas tvoj, mašino.
U mislima sam, gledajući niska usta kolebljivca
Pogledaj me zrikavom zenicom,
ne utišavaj se, srdašce
mojih želja, potporo gradova.
Hidropola
te održavala kao novo sunce.
Ne šećerni obrazi
i ne usana radosti, već rika
tehničke vode. I jeka tvojih čvorova.
Indijanac je pera proročanstva ovamo doneo,
i sloven
krštene vode krčag, i slatke reči –
toskanski anđeo. Udri
silnom bukom u zidove tamnica.
Neka uznemirava glas tvoj
decu dlakavih,
muškarce i žene što vole starudiju.
2009
•
kroz jutarnji san čujem
kako gvozdenom lopatom
domar čisti sneg
2011
•
skočila
kriknula
napetih bedrenih mišića
mršava
krhka
od pešačenja
noge jake
noge krunisane slavolukom.
2011
Zimska varijacija
Ogroman grad
uzdiže se iznad vladavine buba i zmije.
Sneg
štiti od zimskog vuka što grize klek.
Zidovi
susreću februarsko sunce. Gledaj
u gradu su samo drveća bez krivice.
Mi smo plivali
kao teške ribe i videli sva kretanja očiju i grana,
koje su zapamtile snežne padavine.
Videli dečaka,
koji je upregao pticu,
goneći je korbačem.
2008
Zimski zaokret
Svetlo ne izlazi samo. Sleva i zdesna
po celom suncu, srce sleva i srce zdesna.
Razrušiš grad, pod njim su
sneg, zemlja, obluci
što leteći levo i desno padaju na kopno.
Ako nećeš da letiš bolje je ležati u snegu,
u šupljikavom nanosu, gde se vrele vatre
suše i borave.
Koga nije ubio ponoćni led,
pomilovaće ga tihi žar.
2006-2007
Dvadeseti mart
Jarka je svetlost sunčana lica osvetlila,
lica devojaka, nagnutih nad listovima hartije
za dugačkim stolom
u sobi devetog sprata starog poružnelog doma.
I nije bilo ničega, ničega takvog
što bih mogao nazvati svojim JA, centrom vaseljene
mojih interesa i prava.
Samo je sunce,
sunce me je podsećalo na mene, uznemiravajućim
suviše ranim prolećnim žarom.
2007
Glas stiže iza ograde
Mojoj mami
Išli smo da vidimo vreme
drobili pred njegovom jazbinom pšenični hleb,
hraneći ga, kao pacova.
Sve beše uzalud. Pred našim su se očima
otvarali ratovi, podele plena,
ptice, kljucajući poljubac.
Premudrost igra sa anđelima
raduju se žeteoci sudu.
Plavi su ljudi stajali kao sveće na stolu,
a drugi su leteli. Svet je drhtao,
ptice su u padu videle čuvano kamenje.
I gle, reke se razlivaju po celom svetu,
velike reke ravnica.
Išli smo na crveno brdo da peremo odeću.
Premudrost igra sa anđelima
žeteoci se raduju sudu.
2008
•
pre četvrt veka
Vitalij mi je pisao na papiru
olovkom
“ne preziri snove svoje mladosti”
danas
Vitalij spominje prošlost – Lipeck
govori o gladi
kako su iz straha palili porodične portrete
govori s ljubavlju: Jelec
Lipeck, Orel – malograđanske sredine,
nema proletarijata, baze boljševizma,
na Piakasu I Matisu se završilo
slikarstvo okrenuto predmetu,
Kandinski je
znakovima stvarao okolinu
starosedeoci Lipčani su proterani…
posle rata kuće su rušili kvartalno
moja mladost je prošla
ne prezirem je
•
recite svima – uzvikujte po trgovima
naš Homer nije bio slep
sve su to mračni glasovi
obmana
mnogi od nas imaju lažna imena
izabraću sebi ime Apolinarij
slatka uobrazilja
u nju premotavaju knjige i decu
privlače majkama, omotava joj vrat
lanac
istokrvnih jedinstava
recite svima – postoji Drugi-čovek
krećem mu u susret
možemo li razgovarati?
bolje je udariti
bolje je proći mimo
oči aveti šire začuđenost
izabraću sebi ime Hermogen
2011
VIVGIK
...i ceo vagon
Klopara u meni
ferrum ferrum ferrum
rođeni u strahu, traže lek od ljubavi
grobnice važne, farisejske kosturnice
guraju se
ne može se proći
menjamo put, idemo na grad Didov
obalom šumske reke
ulicom velike prestonice
evo martovskog drveta. Zid. Svetlost jarka, sunčeva
oslobođenje ne braćo ne sestrama: vama
kako besni psi jurišaju
oslobađajući se, oslobađajući
proređujući se, topeći se
2011